Видео је дубоко у прошлост, не јасно, већ као што би човек на високој планини видео магловиту равницу. Схватио је да Човек није увек био становник града; од када су га машине ослободиле мукотрпног рада, стално је постојало надметање измену два различита типа цивилизације. У Раним Временима постојало је на хиљаде градова, али претежан део човечанства више је волео да живи у сразмерно малим заједницама. Свеобухватни превоз и тренутно комуницирање обезбедили су му све потребне везе са осталим светом, тако да он више није сматрао неопходним да проводи живот у гужви са милионима осталих људи.
У тим древним данима, Лис се мало разликовао од стотина таквих заједница. Али постепено, како су векови пролазили, он је развио независну културу, која се показала једном од највиших што их је човек икада досегао. Ова култура поглавито се темељила на непосредном коришћењу менталне снаге, што ју је издвојило од осталог дела људског друштва, које се све више и више везивало за машине.
Током еона, јаз измену Лиса и осталих градова се продубљивао како су се кретали својим различитим путевима. Он се премошћивао једино у тренуцима великих криза; када је Месец почео да пада на Земљу, уништилии су га научници из Лиса. Они су таконе управљали одбраном планете против Освајача, који су били доведени у шкрипац у завршној Шалмиранској бици.
Ово тешко искушење исцрпло је човечанство; један за другим, градови су одумирали и пустиња их је прекривала. Како се становништво осипало, отпочела је миграција која је Диаспар учинила последњим и највећим градом.
Већина ових промена била је без утицаја на Лис, али он је морао да води сопствени бој — бој против пустиње. Природна баријера планина показала се недовољном, тако да је прошло много векова пре но што је велика оаза постала безбедно место. Слика је овде била замућена, можда хотимице. Алвин није могоа да разабере како је то и Лис стекао вечност коју је поседовао само Диаспар.
Изгледало је да Серанисин глас допире са велике удаљености; уз то, он није био сам, већ утонуо у симфонију речи, као да је мноштво других гласова певало са њим исту мелодију.
«То је, сасвим укратко, наша историја. Видећеш да смо чак и у Раним Временима одржавали слабе односе са градовима, премда су њихови житељи често долазили у нашу земљу. Никада их у томе нисмо спречавали, тако да су многи од наших највиненијих људи дошли споља; али када су градови почели да одумиру, нисмо желели да будемо умешани у њихово пропадање. Када је укинут ваздушни превоз, преостао је само један пут у Лис: подземни систем из Диаспара. Он је затворен на вашем крају после подизања парка и ви сте нас заборавили, премда ми вас никада нисмо.
Диаспар нас је изненадио. Очекивали смо да ће доживети судбину свих осталих градова, али он је развио постојану културу која је могла трајати колико и сама Земља. Та култура није, додуше, по нашем укусу, али нам је драго што су они који су желели да побегну из Диаспара били у стању да то учине. Њихов број је знатно већи него што ти мислиш, и то су по правилу били изузетни људи који су увек са собом доносили нешто од вредности када би дошли у Лис.»
Глас је утихнуо; одузетост Алвинових чула је попустила и он је поново владао собом.
Зачунено је приметио да се сунце спустило ниско испод крошњи дрвећа и да је источно небо већ почело да се смркава. Однекуд се продорним звуком огласило велико звоно, да би потом постепено замрло, испунивши ваздух тајанственошћу и предсказањем. Алвин је осетио како лагано подрхтава, не због првог таласа вечерње свежине, већ услед страхопоштовања и чунења пред свим оним што је тог дана открио. Било је веома касно, а он се налазио далеко од дома.
Изненада му се јавила потреба да поново види пријатеље и да се обре усред познатих видокруга и призора Диаспара.
«Морам се вратити», рече. «Кедрон, моји... моји родитељи, сви ме очекују.»
То није било сасвим тачно; Кедрон ће се сигурно питати шта му се догодило, али колико је Алвину било познато, нико осим њега није знао да је он отишао из Диаспара. Није био у стању да објасни разлоге ове мале обмане и постидео се самога себе чим је изговорио речи.
Серанис га је погледала замишљено.
«Бојим се да то неће бити тако лако», рече.
«Шта тиме хочеш да кажеш?» упита Алвин. «Зар ме превозно средство које ме је довело овамо неће и вратити натраг?» Није желео да се суочи са могућношћу да буде задржан у Лису против своје воље, премда му је ова помисао за час прострујала свешћу.
Први пут је изгледало да се Серанис нашла у неприлици.
«Разговарали смо о томе», рече она, не објаснивши при том ко је то ‘ми’, нити како су менусобно саобраћали. «Ако се вратиш у Диаспар, цео град ће сазнати о нама. Чак и ако обећаш да ништа нећеш рећи, биће ти немогуће да сачуваш тајну.»
«Зашто ви желите да она остане сачувана?» упита Алвин. «Сигуран сам да би то било од обостране користи ако се два народа поново сретну.»
Серанис је изгледала незадовољна.
«Не мислимо тако», рече. «Уколико би се капије отвориле, нашу земљу би преплавили залудни радозналци и особе жељне узбудљивих доганаја. Како ствари сада стоје, само су ваши најбољи представници стизали до нас.»
Одговор је одисао снажном несвесном надмоћношћу, али се и темељио на сасвим погрешној претпоставци, што је у Алвину побудило љутњу која је сасвим потиснула забринутост.
«То није тачно», рече он срдито. «Не верујем да бисте у Диаспару пронашли још некога ко би био у стању да изине из града, чак и ако би то желео, чак и ако би знао да има где да оде. За Лис ће сасвим бити свеједно ако ме пустите да се вратим.»
«Одлука није моја», објасни Серанис, «а ти потцењујеш снаге ума ако мислиш да се препреке које задржавају твој народ унутар градских зидина никада не могу превазићи. Менутим, ми не желимо да те задржавамо овде против твоје воље, али ако одлучиш да се вратиш у Диаспар мораћемо да избришемо из твоје свести сва сећања на Лис.» За тренутак је оклевала. «Тако нешто још се није догодило; сви они који су ти претходили дошли су овамо да би остали.»
Алвин није пристајао да прихвати овај избор. Желео је да истражи Лис, да докучи све његове тајне, да открије по чему се разликује од његове постојбине, али је исто тако био одлучан да се врати у Диаспар како би могао да докаже својим пријатељима да су му снови били стварни. Није могао да разуме разлоге који су стајали у залену ове жеље за остајањем у тајности; но, чак и да јесте, то ни за длаку не би променило његов став.
Схватио је да мора добити у времену или уверити Серанис да је то што тражи од њега немогуће.
«Кедрон зна где се ја налазим», рече. «Његова сећања не можете избрисати.»
Серанис се осмехну. Био је то љубак смешак који би у свим другим околностима представљао знамење пријатељске наклоности. Али Алвин је у њему сада разабрао, по први пут, присуство огромне и неумољиве моћи.
«Потцењујеш нас, Алвине», узврати она. «Ништа није лакше од тога. До Диаспара могу стићи брже него до супротног краја Лиса. Други људи су и раније долазили овамо, а неки су претходно поверавали својим пријатељима куда иду. Они су, менутим, губили сваки помен на њих, тако да се избеглицама губио сваки траг из историје Диаспара.»
Било је глупо што Алвин није узео у обзир ову могућност, која је изгледала тако очигледна сада, када ју је Серанис поменула. Упитао се колико су пута, у милионима година протеклим од када су се две културе раздвојиле, људи из Лиса одлазили у Диаспар да сачувају своју љубоморно скривану тајну. Таконе је пожелео да појми колика је, заправо, снага менталних моћи којима је овај чудни народ располагао, уопште не оклевајући да их употреби.
Да ли је, у таквим околностима, било неког смисла припремати планове? Серанис је обећала да му неће завиривати у ум без његове дозволе, али он се упитао постоје ли можда и такве ситуације када се ово обећање није могло одржати.
«Сигуран сам», рече он, «да не очекујеш да одмах донесем одлуку. Да ли бих могао мало да се упознам са вашом земљом пре но што се определим за једну од могућности?»
«Свакако», узврати Серанис. «Можеш остати овде колико желиш, а потом се вратити у Диаспар ако се предомислиш. Али ако би се одлучио у току наредних неколико дана, све би било знатно једноставније. Сигурно не желиш да ти се пријатељи брину, а што дуже будеш одсуствовао, то ће нам теже бити да извршимо неопходна подешавања.»