Алвин је имао уважавања за овај предлог; једино је хтео да зна каква су то ‘подешавања’ била посреди. Вероватно би неко из Лиса ступио у везу са Кедроном, чега Лакрдијаш уопште не би био свестан, и изазвао извесне промене у његовом уму. Чињеница о Алвиновом нестанку није се могла прикрити, али је зато било могуће сасвим запрести оно што су он и Кедрон открили.
Са протоком времена, Алвиново име придружило би се именима осталих Јединствених који су тајанствено нестали без трага, а затим били заборављени.
Овде је постојало мноштво загонетки, а он још ниједну није успео да разреши. Да ли је било неке сврхе иза необичног, једностраног односа измену Лиса и Диаспара, или је посреди напросто био само историјски несрећни случај? Ко су и шта су били Јединствени, а ако су већ житељи Лиса могли да уну у Диаспар, зашто се нису домогли водова сећања у којима се налазио кључ њиховог постојања? Можда је то било једино питање на које је Алвин могао дати иоле прикладан одговор. Није искључено да је Централни Компјутер одвећ истрајан и издржљив противник, тако да на њега нису могле да делују ни најсавршеније менталне технике.
Одлучио је да остави по страни ове проблеме; једнога дана, када буде знао далеко више него сада, можда ће бити у прилици да их одгонетне. Није било мудро разбијати главу и бавити се наганањима на темељу пуког незнања.
«Врло добро», рече он, премда не одвећ срећним гласом, пошто је и даље био љут што му се ова неочекивана препрека испречила на путу. «Даћу вам одговор што брже будем могао, ако ми омогућите да се подробно упознам са вашом земљом.»
«У реду», рече Серанис; њен осмех овога пута није садржао никакву скривену претњу. «Ми се поносимо Лисом и биће нам задовољство да ти покажемо како људи могу живети без помоћи градова. У менувремену, немаш се због чега бринути: пријатељи ти се неће узбудити због твог нестанка. Ми ћемо повести рачуна томе, ако ни због чега другог, оно због наше безбедности.»
Било је то први пут да је Серанис изрекла једно обећање које није могла одржати.
Ма колико се упињала, Алистра није могла да извуче никакве нове податке од Кедрона.
Лакрдијаш се брзо опоравио од првобитног шока и панике која га је обузела и нагнала да се муњевито врати на површину када се обрео сам у дубинама земље испод Гроба. Таконе се стидео свог кукавичког понашања, питајући се да ли ће икада смоћи храбрости да се врати у халу са покретним путевима и мрежом тунела која је зрачно полазила из ње, ширећи се преко целог света. Иако је сматрао да је Алвин делао нестрпљиво, па чак и непромишљено, није веровао да ће се одиста наћи у опасности. Већ ће се он вратити здрав и читав. Кедрон је био сигуран у то. Или, боље рећи, готово сигуран; подозривост је била таман толика да му уврежи потребу за опрезом.
Биће мудро, одлучио је, да о свему прича што је мање могуће и да целу ствар прикаже као само једну од својих лакрдија.
На невољу по овај план, он није био у стању да прикрије осећања када га је Алистра срела приликом повратка на површину. Она је разабрала несумњив израз страха у његовим очима и одмах га је протумачила као знак да се Алвин налази у опасности. Сва Кедронова разуверавања показала су се узалудним и она се све више љутила на њега док су се заједно враћали кроз парк. Алистра је у први мах хтела да остане код Гроба и да сачека да се Алвин врати на исто тако тајанствен начин на који је и ишчезао. Кедрону је пошло за руком да је убеди како би то било само траћење времена и лакнуло му је када је она пошла за њим ка граду. Могло се догодити да се Алвин изненада врати, а он није желео да било ко други открије тајну Јарлана Зеја.
У часу када су стигли у град Кедрону је постало јасно да је његова тактика изврдавања потпуно заказала и да му је ситуација озбиљно измицала из руку. Први пут у животу он се нашао у недоумици и није био у стању да се ухвати укоштац са проблемима који су искрсли. Нагао и неразуман страх заменила је дубља и све прожимајућа зебња. Све до сада, Кедрон је мало размишљао о последицама свог делања. Његови властити интереси и блага, премда искрена наклоност према Алвину, представљали су довољне побуде за оно што је чинио. Иако је пружао охрабрење и помоћ Алвину, није веровао да се овако нешто одиста може догодити.
Без обзира на разлику у годинама и искуству измену њих, Алвинова воља била је одувек снажнија од његове. Сада је било касно да предузме нешто у вези с тим; Кедрон је почео да наслућује да га збивања носе ка врхунцу који је лежао сасвим изван његовог уплива.
У том погледу било је помало непоштено што га је Алистра очигледно сматрала Алвиновим злим духом, показујући склоност да га окривљује за све што се догодило. Алистра није била одиста осветољубива, али сада је била љута, а добар део те љутње падао је на Кедрона. Ако га кораци које буде предузела доведу у неприлику, она ће бити последња особа којој ће то бити жао.
Мену њима је владала мукла тишина када су стигли до великог кружног пута који је обујмљивао парк. Кедрон је посматрао како Алистра нестаје у даљини и са зебњом се упитао какве ли планове сада кује.
Сада је постојала само једна ствар у коју је могао бити сигуран. За добар део времена које је долазило неће бити оптерећен досадом.
Алистра је делала брзо и мудро. Прескочила је Еристона и Етанију; Алвинови родитељи представљали су пријатене безличне јединке према којима је она осећала извесну наклоност, али не и поштовање. С њима би се само изгубило време у бескорисном расправљању и они би на крају учинили исто оно што је Алистра предузимала сада.
Јесерак је саслушао девојчину причу, не испољивши при том никаква осећања. Уколико је и био узнемирен или изненанен, то је ваљано прикривао — чак толико ваљано, да је то помало разочарало Алистру. Њој је изгледало да се никада раније није догодило ништа тако изузетно и важно и Јесераково трезвено понашање прилично ју је расрдило. Када је завршила, поставио јој је неколико питања, а затим јој ставио до знања, не рекашви, менутим, отворено, да сматра да је вероватно погрешила. Каквих је било разлога да се претпостави да је Алвин стварно отишао из града? Можда је посреди била варка чија је она била жртва. Чињеница да су у целу ствар били уплетени и Кедронови прсти само је ишла томе у прилог. Алвин јој се по свој прилици смејао овог часа, кријући се негде у Диаспару.
Једини повољан одговор који је добила од Јесерака било је обећање да ће испитати цео случај и јавити јој се кроз један дан. У менувремену, она не треба много да буде забринута и биће најбоље да ником другом не прича о овој ствари. Није било никакве сврхе подизати узбуну око једног доганаја који ће се вероватно разјаснити за неколико часова.
Алистра је напустила Јесерака са осећајем извесне осујећности. Сва је прилика да би била знатно задовољнија да је имала прилике да га види одмах после свог одласка.
Јесерак је познавао неке људе из Већа; и сам је био члан овог тела током свог дугог живота и лако му се могло догодити да то постане опет уколико му срећа окрене лена. Позвао је тројицу најутицајнијих пријатеља и опрезно их заинтересовао за цео случај. Као Алвинов старатељ, био је сасвим свестан свог деликатног положаја, тако да је предузео све да би се заштитио. За сада је најбоље да што мање људи буде упућено у целу ствар. Одмах су се сложили да се најпре мора ступити у везу са Кедроном да би се од њега затражила извесна разјашњења.
Лакрдијаш је, менутим, то предвидео и нестао је као да је у земљу пропао.
Уколико су и постојале неке двосмислености око Алвиновог положаја, његови домаћини били су одвећ пажљиви да га не подсећају на њих. Уживао је слободу да иде где му се прохте по Ерлију, малом селу којим је владала Серанис — премда је овај израз био одвећ строг да стварно опише њену улогу. Алвину се на махове чинило да је она доброћудни диктатор, али било је и тренутака када му је изгледало да уопште не располаже никаквом моћи. До сада му уопште није пошло за руком да докучи друштвено устројство Лиса, због тога што је оно било или сувише једноставно, или тако сложено да му је његова разгранатост сасвим измицала. Једино што је засигурно утврдио било је да је Лис подељен на многобројна села, чији је Ерли био типичан пример. У извесном смислу, менутим, није могло бити речи о типичним примерима, пошто се Алвин уверио да свако село настоји да се што је могуће више разликује од својих суседа. Све га је то веома збуњивало.