Ценио је Серанисин поступак да му понуди свог сина као водича, мада су Хилвару несумњиво дата помна упутства да води рачуна да овај нешто не забрља. Алвину је било потребно извесно време да се навикне на Хилвара, из разлога које му није могао тачно објаснити, а да му при том не повреди осећања. Физичко савршенство представљало је свеопшту појаву у Диаспару, што је довело до потпуног обезвренења појединачне лепоте; људи су је примећивали колико и ваздух који су удисали. То, менутим, није било тако у Лису, а најласкавији придев који се могао приписати Хилвару гласио је ‘одбојан’. Према Алвиновим мерилима, он је био крајње ружан и овај га је краће време хотимице избегавао. Ако је Хилвар тога и био свестан, ничим то није показао; недуго потом, његова уронена пријатност срушила је све препреке које су стајале мену њима. Тек је требало да доне време када ће се Алвин толико навићи на Хилваров широки, извијени осмех, на његову снагу и благост, да ће тешко моћи да поверује да га је некада сматрао непривлачним; тада ће му се чинити да га не би мењао ни за шта на свету.
Кренули су из Ерлија одмах после свитања у малом возилу које је Хилвар назвао ховеркрафт и које је наизглед радило на истом принципу као и машина којом се Алвин довезао из Диаспара.
Лебдело је у ваздуху неколико центиметара изнад тла и мада није било ни трага од неких трачница, Хилвар му је казао да се кола могу кретати само по унапред одрененим путевима.
Сва популациона средишта била су повезана на овај начин, али за време читавог свог боравка у Лису Алвин није видео у употреби ниједан други ховеркрафт.
Хилвар је уложио велике напоре у организовање ове експедиције и очигледно је очекивао од ње исто тако много као и Алвин. Планирао је пут, имајући на уму своја властита интересовања, пошто му је природопис био велика страст; надао се да ће пронаћи нове примерке из света инсеката у сразмерно ненасељеним подручјима Лиса које ће посетити. Немеравао је да се отисну на југ колико год их машина буде возила, а да остатак пута превале пешице. Не увинајући у том тренутку шта то заправо значи, Алвин није упутио никакву примедбу.
На путу су имали и друштво — Крифа, најспектакуларнијег од многих Хилварових љубимаца.
Када би Криф мировао, његових шест копренастих крила лежало би припијено уз тело, које се пресијавало кроз њих као жезло опточено драгим каменом. Уколико би га нешто узнемирило, прхнуо би у ваздух лепетима пуним прелива и уз пригушен фијук невидљивих крила. Иако би велики инсект дошао када би био позван и, понекад, слушао једноставне наредбе, био је готово сасвим безуман. Па ипак, поседовао је своју одренену личност и због нечега је био сумњичав према Алвину чији су повремени покушаји да стекне његово поверење увек окончавали крахом.
За Алвина је путовање кроз Лис имало извесну снолику нестварност. Утихла попут духа, машина је клизила преко таласастих равница и вијугала кроз шуме, никада не скрећући са свог невидљивог трага. Путовала је можда десет пута брже но што би човек нормално корачао; ретко се иначе доганало да се неком житељу Лиса више жури од тога.
Прошли су кроз многа села, од којих су нека била већа од Ерлија; већина их је била подигнута на у основи сличан начин. Алвин је са занимањем уочавао танане, али важне разлике у одевању, па чак и физичком изгледу које би се испољавале када би из једне заједнице прешли у другу. Цивилизација Лиса састојала се из више стотина различитих култура, од којих је свака неком посебном надареношћу доприносила целини. Ховеркрафт је био добро натоварен најпознатијим производом Ерлија — малом, жутом бресквом коју су са захвалношћу примали сви којима би Хилвар дао неколико комада. Често се заустављао да поразговара са пријатељима и да представи Алвина, кога је сваки пут очаравла једноставна љубазност тренутног преласка на говорни језик чим би се сазнало ко је он. То мора да им је било прилично напорно, али колико је он могао просудити, они су увек одолевали искушењу да склизну у телепатију и никада га нису искључивали из својих разговора.
Најдуже су се задржали у једном малом селу, готово скривеном у мору високе, златне траве, која им се уздизала високо изнад глава, таласајући се на благом поветарцу као да је надахнута животом. Док су се кретали кроз њу, непрестано су их сустизали ваљајући таласи, како су се небројене влати складно повијале над њима. То им је најпре мало сметало, пошто се Алвину јавило неразумно уверење да се трава савија надоле да би га гледала, али је убрзо нашао да непрекидно кретање делује прилично оспокојавајуће.
Недуго потом, Алвину је постало јасно зашто су се овде зауставили. У малој гомили која се намах сакупила још пре но што су кола уклизала у село налазила се и стидљива, тамнокоса девојка коју је Хилвар представио као Ниару. Они су очевидно били веома радосни што се поново виде и Алвин им је позавидео на њиховој неприкривеној срећи при овом кратком сусрету. Хилвар је очигледно доспео у процеп измену дужности водича и жеље да му једини садруг буде Ниара; Алвин га је убрзо извукао из неприлике, давши се у некакво истраживање за свој грош. Није било много тога да се види у малом селу, али он се ипак лепо провео.
Када су поново кренули на пут, појавило се читаво мноштво питања на која је он од Хилвара хтео да потражи одговор. Није имао појма како изгледа љубав у телепатском друштву, и после краћег оклевања изишао је на среду са тим. Хилвар је предусретљиво пристао да му објасни, иако је Алвин посумњао да је прекинуо пријатеља у дугом и нежном менталном опраштању.
Изгледало је да у Лису све љубави почињу менталним контактом, а могли су протећи месеци, па чак и године, пре но што се пар стварно сретне. На овај начин, сматрао је Хилвар, није могло доћи до погрешних утисака нити обмана код обе стране. Двоје људи чији су умови менусобно били отворени нису могли сакрити никакве тајне. Уколико би то неко покушао, други партнер би истог часа знао да је нешто притајено.
Само веома зрели и потпуно уравнотежени умови могли су поднети ово крајње поштење; једино је љубав утемљена на потпуној несебичности била у стању да га преживи. Алвин је схватио да је таква љубав дубља и богатија од свих за које је његов народ знао; она је, у ствари, била у тој мери савршена да он готово није веровао да се уопште може догодити.
Хилвар га је уверио да ипак може; када га је Алвин замолио да буде одрененији, очи су му заискричиле и он је утонуо у своја сањарења. Постојале су неке ствари које се нису могле саопштити; оне су се или знале или нису. Алвин је тужно схватио да никада неће бити способан за такво менусобно разумевање које су ови срећни људи поставили као темљ властитих живота.
Када је ховеркрафт изишао из саване, која се окончала тако нагло као да је постојала нека граница преко које трава није смела да расте, пред њима се појавио ланац ниских брежуљака богато обраслих шумом. Хилвар је објаснио да је то предстража, један од главних бедема који чувају Лис. Праве планине лежале су даље, али Алвину су и ова мала брда била очаравајући призор пун страхопоштовања.
Кола су се зауставила у уској, заклоњеној долини коју су и даље напајали топлота и светлост залазећег сунца. Хилвар је погледао Алвина тако честитим очима, за које се могло заклети да су сасвим лишене било каквог притворства.
«Одавде ћемо наставити пешице», рече он весело, почевши да истоварује опрему из возила.
«Не можемо више да се возимо.»
Алвин баци поглед на брда која су их окруживала, а затим на удобно седиште у коме је путовао.
«Зар не постоји никакав обилазни пут?» упита, не са много наде.
«Постоји», узврати Хилвар. «Али ми нећемо да обилазимо, већ идемо на врх, што је далеко занимљивије. Подесићу кола на аутоматско управљање, тако да ће нас чекати када се будемо спустили са друге стране.»
Одлучан да не попусти без борбе, Алвин је предузео последњи корак.
«Ускоро ће се смрачити», успротиви се. «Неће нам поћи за руком да превалимо тај пут пре заласка сунца.»
«Тачно», рече Хилвар, разврставајући пакете и опрему невероватном брзином. «Провешћемо ноћ на врху, а ујутро ћемо завршити путовање.»