Оброк који је Хилвар произвео из једног од својих уренаја таконе је представљао прву, чисто синтетичку храну коју је Алвин окусио од доласка у Лис. Постојало је стално струјање ваздуха, који се усисавао кроз неки отвор горе на куполи како је претварач материје захватао сировине и правио своје свакодневно чудо. Све у свему, Алвин је био знатно срећнији са чисто синтетичком храном. Начин на који је она друга справљена чинило му се ужасно нехигијенским, а са претварачем материје бар сте увек били начисто шта једете.
Прионули су на вечерњи обед, док је ноћ око њих постајала гушћа, а звезде почеле да се помаљају. Када су завршили, са друге стране круга светлости владала је потпуна тама, на чијој је ивици Алвин разабрао кретње неких мрачних обличја — шумских створења која су промолила њушке из својих скровишта. С времена на време, приметио би одсев када би га бледе очи на час погледале, али ма која да је то била животиња, она није прилазила ближе, тако да је није могао препознати.
Било је веома мирно и Алвин се осетио неизмерно спокојним. Кратко време провели су заваљени на лежајевима, разговарајући о ономе што су видели, о тајни у коју су обојица били уплетени, као и о многим видовима по којима се њихове две културе разликују. Хилвара је опчинила чудесност Водова Вечности који су ставили Диаспар изван домашаја времена и Алвин је веома тешко могао да одговори на нека његова питања.
«Оно што не разумем», рече Хилвар, «јесте како су творици Диаспара могли бити сигурни да никада неће доћи до неког квара у водовима памћења. Кажеш да су подаци који одренују град и све његове житеље ускладиштени као схеме електричних набоја у кристалу. Добро, кристали ће заувек трајати, али шта је са свим оним водовима који су повезани са њима? Да ли им се икада догодило било какав квар?»
«Поставио сам Кедрону исто питање и он ми је казао да су Банке Сећања утростручене.
Свака од њих у стању је да одржава град, а ако би у њој дошло до некакве грешке, остале две би је аутоматски исправиле. Једино ако се догоди исти квар у исто време у две банке, проистекла би озбиљна штета, али изгледи за тако нешто бескрајно су мали.»
«А како се одржава однос измену схема ускладиштених у јединицама памћења и тренутног устројства града? Измену плана по себи и ствари које он описује?»
Алвин није био особито упућен у ове проблеме. Знао је да се одговор односи на технологију која је повезана са манипулисањем самог простора, али како се један атом може чврсто фиксирати у положај одренен подацима ускладиштеним на неком другом месту, то он напросто није умео да објасни.
У изненадном надахнућу, он показа на невиљиву куполу која их је штитила од ноћи.
«Кажи ми како је овај кров изнад нас створила та кутија на којој седиш», упита он, «па ћу ти објаснити на ком принципу раде Водови Вечности.»
Хилвар се насмеја.
«Мислим да је поренење поштено. Мораћеш да питаш неког од наших стручњака за теорију поља. Ја ти то свакако не умем рећи.»
Алвина је овај одговор нагнао на размишљање. У Лису је, дакле, и даље било људи који су се разумели у рад машина; тако нешто није се могло рећи за Диаспар.
Провели су још неко време у ћаскању и разговору, када Хилвар рече: «Уморан сам. Шта је с тобом? Теби се не спава?»
Алвин протрља своје још уморне ноге.
«Напротив», признаде он, «али нисам сигуран да ћу моћи. Спавање ми и даље изгледа као прилично чудна навика.»
«Оно је знатно више од навике», осмехну се Хилвар. «Чуо сам да је некада представјало нужну потребу сваког људског створа. Ми и даље обичавамо да спавамо бар једном дневно, макар само неколико часова. За то време тело се освежи, баш као и ум. Зар у Диаспару нико никада не спава?»
«Само у веома ретким приликама», рече Алвин. «Јесерак, мој старатељ, учинио је то једном или два пута, пошто је предузео неке ванредно сложене менталне напоре. Добро саткано тело не би требало да осећа потребу за таквим раздобљима починка; ми смо их се отаралил пре много милиона година.»
Још док је изговарао ове прилично хвалисаве речи, властите кретње су га изневериле. Осетио је малаксалост као никада раније у животу; изгледало је да му се пружа од листова и бедара, да би се потом распрострла по целом телу. Није било ничег непријатног у овом осећају — чак, напротив. Хилвар га је посматрао са веселим смешком, а Алвин је имао још таман толико снаге да се упита не испобава ли то његов друг неку од својих менталних моћи на њему. Ако је то и било посреди, он није имао ништа против.
Светлост која се сливала са металне крушке притулила је свој сјај, али топлота коју је зрачила није јењавала. При последњем трептају светла, Алвинов поспани ум регистровао је једну необичну чињеницу коју ће он морати да испита сутра ујутро.
Хилвар је свукао своју одећу и Алвин је по први пут приметио у којој се мери два огранка људске расе менусобно разликују. Неке од промена односиле су се на пуке наглашености или пропорције, али друге, као што су спољни полни органи и присуство зуба, ноктију и телесних маља биле су знатно темељније. Оно што га је, менутим, највећма зачудило, била је чудна мала шупљина усред Хилваровог трбуха.
Када се, неколико дана касније, изненада сетио ове ствари, она је узроковала читаво мноштво објашњавања. Хилвар је морао утрошити много хиљада речи и нацртати неколико диаграма, пре но што му је пошло за руком да свом пријатељу честито објасни функцију пупка.
Но, управо је то помогло да обојица превале велики корак напред у разумевању основа на којима су почивале њихове културе.
Било је глуво доба када се Алвин пробудио. Нешто га је узнемирило, некакав шушањ који му је допро до ума упркос непрестаној грмљавини водопада. Усправио се у тами, нетремице зурећи у скривену земљу; зауставио је дах, ослушкујући потмулу тутњаву воде и блаже, варавије звуке ноћних створења.
Ништа се није видело. Сјај звезда био је преслаб да обасја велики предео који се пружао неколико стотина стопа испод; само је рецкава линија тамније ноћи, која је заклањала звезде, указивала на планински ланац са јужног обзорја. У мраку поред себе, Алвин је зачуо како му се пријатељ окренуо и усправио.
«Шта је?» огласио се шапатом.
«Чини ми се да сам чуо некакав шум.»
«Какав шум?»
«Не знам: можда је посреди била само уобразиља.»
Владала је тишина док су два пара очију зурила у тајанственост ноћи. А онда, изненада, Хилвар ухвати Алвина за мишицу.
«Гледај!» прошапута.
Далеко на југу сијала је усамљена тачка светлости, сувише ниско на небу да би била звезда.
Изгледала је блештавобела, са љубичастим преливом, и управо док су је посматрали, снага је почела да јој расте, све док око више није било у стању да је непосредно гледа. Тада се распрснула — што је створило утисак да је муња севнула испод руба света. У магновењу, планине и земља коју су окружавале пламено су се оцртале спрам ноћне таме. Читаву вечност потом стигао је дух далеке експозије и у шумама испод мену стаблима се подигао ненадани ветар. Све је убрзо утихнуло и једна за другом пригушене звезде поново су се помолиле на небу.
Други пут у животу Алвин је упознао страх. Он овога пута није био тако личан и близак као у хали покретних путева, када је донео одлуку која га је довела у Лис. Можда је пре било посреди страхопоштовање него сам страх; суочио се са непознатим и као да је већ наслутио да се тамо негде иза планина налази нешто са чиме ће морати да се сретне.
«Шта је то било?» прошапутао је отегнуто.
Уследила је тако дуга пауза, да је он поновио питање.
«Покушавам да установим», рече Хилвар и поново заћута. Алвин је поганао шта му пријатлеј ради и није га прекидао у бешумном истраживању.
Коначно, Хилвару се оте благ уздах разочарања. «Сви спавају», рече. «Нема никога ко би ми казао. Морамо сачекати до јутра, осим ако не пробудим неког од пријатеља. Не бих волео да то учиним ако стварно није веома важно.»