«Алвине», рече му пријатељ благо, «мислим да си остварио свој наум.»
Брзо се окренуо на петама. Робот, који је до сада уздржано лебдео на извесној удаљености, не прилазећи им ближе од двадесет стопа, покренуо се у тишини и заузео положај метар изнад Алвинове главе. Његове непомичне очи, са широким углом винења, нису откривале на шта му је управљена пажња. Можда је погледом обухватао читаву хемисферу око себе са подједнаком јасноћом, али Алвин уопште није сумњао да је сада управо он предмет његовог занимања.
Чекао је на младићев следећи потез. У извесној мери бар, сада се налазио под Алвиновом контролом. Могао га је пратити до Лиса, па чак и до Диаспара — осим ако се не предомисли. Од тог часа, Алвин је био његов пробни господар.
Путовање натраг у Ерли трајало је готово три дана, поглавито зато што се Алвину, због његових личних разлога, није особито журило. Физикално истраживање Лиса подренено је једном знатно важнијем и узбудљивијем пројекту; полако је успостављао контакт са необичном, опседнутом интелигенцијом, која му је сада постала пратилац.
Подозревао је на робот покушава да га искористи за своје циљеве, што би представљало извесну песничку правду. Није могао бити начисто с тим какве су му побуде, пошто је и даље тврдоглаво одбијао да заподене разговор са њим. Из неког посебног разлога — можда из страха да би се тиме открило одвећ много његових тајни — Господар је јамачно поставио веома делатне запреке водовима за говор, тако да су сви Алвинови покушаји да их ослободи остали безуспешни. Чак су заказала и посредна испитивања типа: «Ако ништа не одговориш, претпоставићу да то значи слагање»; робот је био одвећ интелигентан да би подлегао тако једноставним варкама.
У другим погледима, менутим, показао се знатно предусретљивији. Извршавао би свако наренење које га не би нагонило да говори или да открива податке. Алвин је убрзо установио да може да га контролише само мислима, баш као што је управљао и роботима у Диаспару. Био је то велики корак напред, а недуго потом створење — тешко да га је могао и даље држати за пуку машину — још мало је попустило и дозволило му да види посредством његових очију. Како се чинило, није имало ништа против ових пасивних облика саобраћања, али је предупренивало сва настојања да се успостави ближа присност.
Хилварово постојање потпуно је пренебрегавало; уопште није извршавало његове наредбе, а ум му је остао неприступачан за сва његова испитивања. Ово је у почетку помало разочарало Алвина, који се надао да ће му Хилварове велике менталне моћи омогућити да силом отвори ову ризницу скривених сећања. Тек после извесног времена уочио је предности поседовања слуге који се не покорава ничијим другим наредбама на целом свету.
Члан похода који се жестоко узјогунио против робота био је Криф. Можда је уобразио да је сада добио такмаца, или је можда, према општем начелу, осећао одбојност према свему што је летело, а није имало крила. Када нико не би посматрао, он је у више наврата непосредно насрнуо на робота, који га је још више расрдио тиме што уопште није обраћао пажњу на његове нападе.
Хилвару је коначно пошло за руком да га примири и приликом повратка ховеркрафтом изгледало је да се помирио са околностима. Робот и инсект пратили су возило које је бешумно клизило кроз шуме и поља — држећи се стране на којој им се налазио господар и претварајући се да уопште не примећују такмаца.
Серанис их је већ очекивала када су кола улебдела у Ерли. Алвину је пало на ум како је немогуће изненадити овај народ. Њихови повезани умови омогућавали су им да буду упућени у све што им се збива у земљи. Упитао се како су примили извештај о његовој пустоловини у Шалмирану, о којој су у Лису сигурно већ сви знали.
Серанис је изгледала забринута и несигурнија него икада раније и Алвин се сети избора који га је чекао. У мноштву узбунења из протеклих неколико дана он га је сасвим сметнуо с ума; није желео да траћи снагу на размишљање о проблемима који су припадали будућности. Али та будућност је сада стигла; морао је одлучити у коме ће од два света наставити да живи.
Серанисин глас звучао је брижно када је почела да говори и Алвину се изненада јавио утисак да су пали у воду планови које је Лис припремао за њега. Шта ли се само догодило у току његовог одсуства? Да ли су изасланици отишли у Диаспар и посегли у Кедронов ум — и да ли су можда заказали да изврше наложено?
«Алвине», поче Серанис, «има много ствари које ти раније нисам казала, али са којима се сада мораш упознати да би разумео оно што ћемо предузети.
Упућен си у један од разлога раздвојености наших двеју раса. Страх од Освајача, та тамна сенка у срцима свих људских бића, одвратио је твој народ од света и запрео га у његове властите снове. Овде, у Лису, тај страх није био тако велики, иако је на нас пао терет завршног напада. Имали смо јачи разлог за делање, и оно што смо учинили, учинили смо отворених очију.
Веома давно, Алвине, људи су се дали у трагање за бесмртношћу и коначно су је остварили.
Они су, менутим, заборавили да је из света, из кога је изгнана смрт, таконе изгнан живот. Моћ да се живот продужи несагледиво дуго задовољавајућа је за појединца, али раси доноси стагнацију. Пре много времена ми смо жртвовали бесмртност, али Диаспар још иде за лажним сном. Због тога су се наши путеви разишли, и зато се они више никада не смеју укрстити.»
Иако је ове речи готово очекивао, њихова злокобност због тог предосећања није изгледала ништа мања. Па ипак, Алвин је одбио да се помири са крахом свих својих планова, које је већ почео да разранује, и само је једним делом свести наставио да слуша Серанис. Примао је и разумео све њене речи, али остатком ума поново је ишао путем који је водио у Диаспар, покушавајући да докучи све препреке које би му могле бити постављене.
Серанисина несрећност била је очевидна. Глас јој је постао молећив док је говорила и Алвин је знао да се не обраћа само њему, већ и свом сину. Сигурно је увинала да су се у данима које су провели заједно мену њима развили разумевање и наклоност. Хилвар је помно посматрао мајку како говори, а Алвину се учинило да му поглед не одражава само обзир, већ и не мали траг прекора.
«Не желимо да те присилимо да учиниш ништа против своје воље, али сигурно схваташ шта би то значило када би се наша два народа поново срела. Измену наше и ваше културе зјапи понор већи од свих који су икада раздвајали Земљу од њених древних колонија. Промисли о овоме, Алвине.
Ти и Хилвар сте сада приближно вршњаци, али и он и ја ћемо бити већ вековима мртви када ти и даље будеш млад. А ово је тек први у бескрајном низу твојих живота.»
У просторији је било веома тихо, чак тако тихо да је Алвин могао чути необичне, жалосне крике непознатих животиња са поља око села. А онда он прозбори, готово шапатом: «Шта желите да урадим?»
«Надали смо се да ћемо ти моћи пружити избор измену тога да останеш овде и да се вратиш у Диаспар, али сада то више није могуће. По нас се догодило одвећ много важних ствари да бисмо одлуку препустили теби. Чак и за ово кратко време које си провео мену нама, твој утицај био је веома узнемиравајући. Не, не пребацујем ти ништа; убенена сам да ништа ниси хотимице учинио.
Али мислим да ће бити најбоље ако створења која си срео у Шалмирану препустиш њиховој судибни.
Што се, пак, Диаспара тиче...» Серанис љутито одмахну руком... «Одвећ много људи зна куда си отишао; нисмо стигли на време. Знатно је, менутим, озбиљнија чињеница да је човек који ти је помогао да откријеш Лис нестао без трага; ни ваше Веће ни наши агенти не могу да га пронану, тако да он остаје могућа опасност по нашу безбедност. Можда те изненанује што ти све ово говорим, али тиме нимало не угрожавам властиту сигурност. Бојим се да сада имамо само један избор; морамо те вратити у Диаспар са лажним устројством сећања. Она су припремљена веома брижљиво, тако да када се будеш вратио кући, ништа нећеш знати о нама.
Вероваћеш да си прошао кроз неку магловиту и опасну пустоловину у мрачним подземним пећинама, где се кров стално рушио иза тебе, а преживео си само захваљујући томе што си јео бљутаво корење и пио са извора на које си случајно набасао. Кроз све будуће животе сматраћеш да је то истина и сви ће прихватити твоју причу. Неће бити никакве тајне која би мамила потоње истраживаче; мислиће да знају све што се може сазнати о Лису.»