Употреба израза ‘нестао’, помисли Алвин, била је ванредно значајна. Чак и сада, Веће није било вољно да призна да је он боравио изван Диаспара. Питао се да ли знају да је било странаца у граду, али је одмах посумњао у то. У том случају, испољавали би знатно већу узбуненост.
Испричао је своју причу јасно и без имало драматизирања. Она је њиховим ушима ионако звучала сасвим чудно и невероватно, тако да јој нису била потребна никаква улепшавања.
Само је на једном месту одступио од строге тачности описа, пошто није поменуо начин на који је побегао из Лиса. Изгледало је врло вероватно да ће поново бити принунен да прибегне истом поступку.
Било је здивљујуће посматрати како се мења држање чланова Већа у току његовог излагања. У почетку су били скептични, одбијајући да прихвате оповргавање свега у шта су веровали, оспоравање њихових најдубљих предрасуда. Док им је Алвин причао о својој страсној жељи да истражи свет изван зидина града и о рационалном уверењу да такав свет постоји, гледали су га као да пред собом имају неку необичну и непојмљиву животињу. У ствари, за њих је он то и био. Али коначно су били приморани да признају да је он у праву, а да су они погрешили.
Како је Алвинова прича текла, све сумње које су претходно имали полако су се распршиле.
Можда им се није допадало оно што им је казао, али више му нису могли оспоравати истинитост.
Уколико би ипак осетили склоност ка томе, било је довољно да баце поглед на Алвиновог бешумног садруга.
Постојао је само један вид његове приче који је изазвао њихову расрненост, али се он није односио на Алвина. Просторијом се разлегао љутити жамор када је Алвин објаснио настојање Лиса да избегне мешање са Диаспаром и кораке које Серанис предузима да би предупредила такву катастрофу. Град се поносио својом културом, и то не без разлога. Чињеница да их неко сматра подрененим превазилазила је све границе попустљивости чланова Већа.
Алвин је брижљиво водио рачуна да не изрекне никакву увреду у свом излагању; хтео је у што је могуће већој мери да придобије Веће уз себе. Покушао је да створи утисак да не види ништа рнаво у ономе што је учинио и да за своја открића знатно пре очекује похвалу него кудњу. Била је то најбоља тактика коју је могао изабрати, пошто је унапред разоружавала већину његових могућих критичара. То је таконе утицало — премда није било део Алвиновог плана — да добар део кривице буде пребачен на несталог Кедрона. Слушаоцима је било јасно да је Алвин био одвећ млад да би видео неку опасност у ономе што предузима. Лакрдијаш је, менутим, био тога знатно свеснији и поступио је на крајње неодговоран начин. Они уопште нису слутили у којој се мери Кедрон у том погледу слагао са њима.
Као Алвинов старатељ, Јесерак је таконе заслужио известан прекор и с времена на време понеки већник би му упутио замишљен поглед. Није им то замерао, премда је савршено био свесан онога што им је било на уму. Припадала му је извесна част што је обучавао најоригиналнији ум који се појавио у Диаспару од Раних Времена и ништа му је није могло одузети.
Тек када је завршио чињеничко излагање својих пустоловина, упустио се у мало убенивања.
Морао је на неки начини уверити ове људе у истинитост онога што је сазнао у Лису, али како да им стварно предочи нешто што они раније никада нису видели и што су веома тешко могли да замисле?
«Велика је трагедија», рече он, «што су два преостала огранка људске расе морала да живе раздвојено кроз тако огромно временско раздобље. Једнога дана ћемо, можда, сазнати како је до тога дошло, али сада је далеко важније да се исправи пропуштено и да се спречи да се опет догоди. За време боравка у Лису дигао сам глас против њиховог становишта да су надренени у односу на нас; они нас сигурно могу многоме научити, али и ми њих. Ако обоје верујемо да немамо шта једни од других научити, није ли онда очигледно да обоје нисмо у праву?»
Упутио је поглед пун наде ка низу лица која су га охрабрила да настави.
«Наши преци», продужи Алвин, «основали су царство које је стигло до звезда. Људи су се слободно шетали по свим тим световима, а њихови потомци се сада боје да провире изван зидина свог града. Треба ли да вам кажем зашто?» Застао је за тренутак; у великој, неукрашеној просторији није било ни најмањег покрета.
«Зато што се бојимо, бојимо се нечега што се збило у почетку историје. Рекли су ми истину у Лису, мада сам је и сам давно наслутио. Морамо ли се увек као кукавице крити у Диаспару, правећи се да ништа више не постоји, зато што су нас Освајачи пре милијарду година потиснули на Земљу?»
Упро је прстом у њихов тајни страх — страх који он никада није осећао, па дакле није могао ни да га у потпуности разуме. Нека сада учине шта им је воља; рекао им је истину онако како је он види.
Председник му упути озбиљан поглед.
«Имаш ли још нешто да кажеш», упита га, «пре но што размотримо шта ваља предузети?»
«Само једну ствар. Волео бих да поведем овог робота до Централног Компјутера.»
«Али зашто? Добро знаш да је Компјутер већ свестан свега онога што се одиграло у овој соби.»
«Ипак бих желео да то учиним», узврати Алвин учтиво али непопустљиво. «Молим за допуштење и од Већа и од Компјутера.»
Пре но што је Председник стигао да одговори, просторијом се разлегао јасан, миран глас.
Алвин га никада раније у животу није чуо, али знао је шта стоји иза њега. Обавештајне машине, које су биле тек спољни делићи велике интелигенције, могле су се обраћати људима, али нису поседовале непогрешиви нагласак мудрости и позваности.
«Нека доне код мене», рече Централни Компјутер.
Алвин погледа Председника. Ишло је у прилог његовом добром гласу што није покушао да злоупотреби ову победу. Само је једноставно упитао: «Да ли ми дозвољавате да се удаљим?»
Председник проне погледом по Већници и пошто није приметио ниједан знак неслагања, узврати помало беспомоћно: «Врло добро. Проктори ће те отпратити, а потом ће те поново довести овамо када завршимо већање.»
Алвин лагано климну у знак захвалности, велика врата се отворише пред њим и он полако изине из Већнице. Јесерак је пошао за њим, а када су се врата поново затворила, он се окрену ка свом старатељу.
«Шта мислиш, шта ће Веће сада предузети?» упита брижно. Јесерак се осмехну.
«Нестрпљив као и увек, зар не?» рече. «Не знам колико су ми процене исправне, али претпостављам да ће одлучити да се запрете Гроб Јарлана Зеја тако да нико више не може кренути твојим трагом. Онда ће Диаспар наставити по старом, неузнемираван од спољног света.»
«Тога се и прибојавам», рече Алвин горко.
«И даље се надаш да ћеш то предупредити?»
Алвин није одмах одговорио; знао је да му је Јесерак прозрео намере, али старатељ бар није могао да му предвиди планове, пошто их још није имао. Дошао је до оног нивоа када је само могао да импровизује и да се без припреме суочава са новим околностима.
«Да ли ме окривљујеш?» упита изненада; Јесерака је изненадио нови тон његовог гласа. Био је то трачак понизности, веома благ наговештај да Алвин по први пут тражи подршку од својих сународника. Јесерака је то дирнуло, али био је премудар да би га схватио одвећ озбиљно. Алвин је био прилично напет и било би неосновано уздати се у неко трајно побољшање његовог карактера.
«Тешко је одговорити на то питање», рече Јесерак полако. «Склон сам да тврдим да је свако знање вредно, а не може се порећи да си ти знатно проширио наша знања. Али ти си повећао и наше страхове. Шта је од тога двога пробитачније на дуге стазе? Да ли си се то икада запитао?»
За тренутак, учитељ и ученик замишљено су се посматрали, можда поимајући становиште другога знатно јасније него икада раније у животу. А онда, нагнани истим поривом, кренули су дугим пролазом који је водио из Већнице, док је пратња стрпљиво корачала за њима.
Алвин је знао да овај свет није створен за човека. Обасјан жестоком плавом светлошћу — тако заслепљујућом да је пекла очи — дугачки, пространи ходници изгледали су као да се пружају у бескрај. Тим великим пролазима роботи Диаспара долазили су и одлазили током својих бесконачних живота, али њима већ небројено дуго векова није одјекнуо бат људских корака.