Ту се налазио подземни град, град машина без којих Диаспар није могао постојати.
Неколико стотина метара испред, ходник се ширио у кружну халу са пречником већим од једне миље, чији су кров носили велики стубови на којима је сигурно почивала и непојмљива тежина Енергетског Центра. Овде је, према картама, Централни Компјутер вечно бдио над судбином Диаспара.
Хала је била још већа него што се Алвин усудио да претпостави — али где се налазио Компјутер? Због нечега је очекивао да угледа једну огромну машину, мада је добро знао да је та представа крајње наивна. Застрашујућа, али лишена сваког смисла, панорама која се пружала под њим нагнала га је да застане у чуду и неизвености.
Ходник којим су дошли завршавао се високо на зиду хале — несумњиво највећег затвореног простора који је човек икада саградио — а са обе стране дугачке рампе спуштале су се до удаљеног пода. Запоседајући у потпуности блиставо осветљену запремину, стајале су стотине великих, белих структура, тако неочекиваних да је Алвин за тренутак помислио како пред собом има подземни град. Утисак је био запањујуће жив и јамачно му никада неће сасвим избледети.
Није било ни трага призору који је он очекивао, призору испуњеном познатим сјајем метала, који је човек од почетка времена доводио у везу са својим слугама.
Овде се налазио свршетак еволуције дуге готово колико и Човекова. Њен почетак био је запретен у маглама Раних Времена, када је људски род први пут научио да користи енергију, а затим послао своје бучне локомотиве да тандрчу по целом свету. Пара, вода, ветар — сви ови облици енергије накратко су коришћени, а потом напуштени. Вековима је снага материје покретала свет, да би и она коначно била превазинена, а приликом сваке промене старе машине биле би заборављене, док би нове заузимале њихова места. Веома лагано, у току много хиљада година, људи су се приближавали идеалу савршене машине — идеалу који је најпре био пуки сан, потом далека перспектива и најзад стварност: Машина не сме да садржи покретне делове.
Био је то крајњи израз идеала. Човеку је било потребно можда сто милиона година да би га досегао, а у самом часу тријумфа, заувек је окренуо лена машини. Она је стигла до крајње тачке и надаље је вечно могла сама о себи да се брине, служећи истовремено свог творца.
Алвин се више није питао која је од ових утихлих, белих приказа Централни Компјутер. Знао је да их он све обухвата и да сеже далеко изван ове хале, укључујући у своје биће и све небројене остале машине у Диаспару, биле оне покретне или непомичне. Као што је и његов властити мизак представљао скуп много милијарди засебних ћелија, распоренених по запремини простора пречника свега неколико центиметара, тако су и физички елементи Централног Компјутера били размештени посвуда, уздуж и попреко Диаспара. У овој хали могао се налазити само укључноискључни систем посредством кога су све раштркане јединице биле у менусобној повезаности.
Неодлучан куда да крене, Алвин је прешао погледом преко великих силазних рампи и бешумне арене. Централни Компјутер зацело зна да је он овде, баш као што је упућен и у све остало што се збива у Диаспару; једино му је преостало да сачека његова упутства.
Сада већ познат, али ипак застрашујући глас био је тако тих и близак, да се Алвину учинило да га нико из његове пратње није могао чути. «Пони доле левом рампом», обратио му се. «После ћу те ја водити.»
Кренуо је полако нагибом, док му је робот лебдео изнад главе. Јесерак и проктори нису пошли за њим. Упитао се да ли су добили наренења да остану овде, или су, можда, сматрали да га добро могу држати на оку и са ове осматрачнице, тако да није било потребно упуштати се у дуго силажење. Није била искључена ни могућност да се, напросто, даље нису усунивали приближити Централној ризници Диаспара.
Код подножја рампе тихи глас поново је дао Алвину упутства и он је кренуо авенијом уснулих, горостасних обличја. Глас му се обратио још три пута, а онда је схватио да је стигао до циља.
Машина пред којом је стајао била је мања од већине својих садруга, али он се осећао као патуљак у односу на њу. Пет нивоа са водорованим линијама које су ишле укруг стварали су утисак неће шћућурене животиње; скренувши поглед са ње на свог робота, Алвину се учинило невероватним да обоје представљају изданке исте еволуције и да су устројени према истом начелу.
На око три стопе изнад тла широко, провидно поље пружало се целом дужином структуре.
Алвин је приљубио чело уз гладак, необично топао материјал и погледао у унутрашњост машине.
У првих мах није видео ништа; а онда, када је заклонио очи, успео је да разбере хиљаде слабашних тачака светлости које су почивале у ништавилу. Биле су поренане једна иза друге по тродимензионалној решетки, што је њему подједнако изгледало чудно и лишено значења као и древном човеку звездани свод. Иако је нетремице посматрао више минута, сасвим несвестан протока времена, разнобојне светлости нису се мицале са својих места и сјај им се уопште није мењао.
У тренутку му је синуло да, када би могао да погледа у властити мозак, и он би му се у истој мери учинио лишен смисла. Машина је изгледала непокретна и непроменљива зато што није могао видети њене мисли.
По први пут почео је да стиче извесну магловиту представу о моћима и силама које су одржавале град. Читавог живота је без икаквог питања прихватао чудо синтетизера, који су из века у век у неисцрпном приливу подмиривали све потребе Диаспара. Хиљаду пута био је очевидац тог чина стварања, али му је при том ретко падало на ум да се негде мора налазити праузор онога што је пред њим долазило на свет.
Као што се људски ум тек малчице могао задржати на само једној мисли, тако су несравњиво већи мозгови, који су представјали тек делић Централног Компјутера, били у стању да обухвате и заувек задрже и најсложеније идеје. Склопови свих створених ствари били су замрзнути у тим вечним умовима, а био је потребан само трептај човекове воље па да они постану део стварности.
Свет је заиста далеко одмакао од времена када су, из часа у час, пећински људи стрпљиво глачали вршке својих стрела и ножеве у чврстом камену.
Алвин је чекао, не хотевши да проговори док не добије нови знак распознавања. Упитао се на који је начин Централни Компјутер свестан његовог присуства, односно како га може видети и чути му глас. Нигде није било ни најмањег трага органима чула — никаквих решеткастих застора, екрана или безосећајних кристалних очију којима су нормално роботи поимали свет око себе.
«Изложи свој проблем», рече му тихи глас у ухо. Изгледало је необично што ова свеобухватна запремина машинерија изражава тако благо своје мисли. А онда му је постало јасно да сам себи ласка; њиме није био заокупљен можда ни милионити део мозга Централног Компјутера. Он је представљао само један од безбројних неправилних случајева којима је он истовремено посвећивао пажњу, бдијући над Диаспаром.
Тешко је разговарати са приказом која испуњава читав простор око вас. Алвинове речи као да су замирале у празном ваздуху истог часа када би их изговорио.
«Шта сам ја?» упита он.
Да је ово питање поставио једној од обавештајних машина из града, знао је какав би одговор добио. У ствари, он је то често чинио, а одговор је увек гласио: «Ти си Човек.» Сада се, менутим, налазио пред интелигенцијом потпуно различитог реда, тако да није било потребе за брижљивом семантичком тачношћу. Централни Компјутер ће знати на шта он мисли, али то још никако није значило и да ће му одговорити.
И одиста, уследио је управо онакав одговор каквог се прибојавао.
«Не могу да одговорим на то питање. Када бих то учинио, открио бих наум мојих твораца, а самим тим бих га и обезвредио.»
«Онда је моја улога предвинена када је град подигнут?»
«То се може рећи и за све остале људе.»
Овај одговор нагнао је Алвина на размишљање. Централни Компјутер казао је истину; људски житељи Диаспара били су пројектовани подједнако темељито као и његове машине.