Ја ћу спавати, Алвине, али нећу сањати. А онда, једнога дана, можда сто хиљада година касније, обрешћу се у новом телу и упознаћу се са онима који ће бити изабрани да бдију нада мном. Они ће се бринути о мени баш као што су Еристон и Етанија водили рачуна о теби, пошто у почетку уопште нећу познавати Диаспар, нити ћу се сећати онога што сам био раније. Сећање на прошлост полако ће ми се вратити, када будем био на прагу пунолетства, и ја ћу му придодавати нове слојеве како се будем кретао новим циклусом биствовања.
То је образац наших живота, Алвине. Ми смо сви већ били овде много, много пута раније, премда, пошто се раздобља непостојања разликују према привидно насумичним законима, садашња популација се никада неће поновити. Нови Јесерак имаће нове и другачије пријатеље и интересовања, али ће и даље постојати и стари, односно онолико колико ја будем желео да сачувам од њега.
Ово није све. У сваком часу, Алвине, само стоти део гранана Диаспара живи и хода његовим улицама. Огромна већина спава у Банкама Сећања, чекајући сигнал који ће их поново призвати на позорницу постојања. Тако смо стекли непрекидност, али и промену… бесмртност, али не и стагнацију.
Знам шта се питаш, Алвине. Хтео би да знаш када ћеш бити у стању да активираш сећања на своје раније животе, што твоји другови већ чине.
Ти, менутим, немаш ова сећања, пошто си јединствен. Настојали смо да прикријемо ово сазнање од тебе докле год смо могли, како би имао што безбрижније детињство, мада ја сматрам да си ти и сам већ наслутио део истине. Ми ништа нисмо подозревали до пре само пет година, али сада више нема никакве сумње.
Ти, Алвине, представљаш нешто што се у Диаспару догодило само неколико пута од тренутка оснивања града. Можда си притајено лежао у Банкама Сећања све то време, или си настао пре само двадесет година неком случајном пермутацијом. Можда су те конструктори града предвидели још на почетку, али је исто тако могуће да представљаш исход несврховите игре случаја која се збила у наше време.
Ми не знамо одговор. Познато нам је само ово: ти си једини представник људске расе, Алвине, који никада раније није живео. У дословном смислу, ти си прво дете које је ронено на Земљи за последњих најмање десет милиона година.»
Када су Алвинови родитељи и Јесерак ишчезли са зида, он је остао дуго да лежи, настојећи да из ума изгна све мисли. Зачаурио је собу око себе, тако да га нико није могао прекинути у трансу.
Алвин није спавао; сан је представљао нешто што он никада није искусио, пошто је та појава потицала из света где су се смењивали ноћ и дан, а у Диаспару је вечно владао дан. На овај начин се највише приближавао том заборављеном стању; иако му није било ни од какве особите користи, Алвин је знао да му оно ипак помаже да прибере мисли.
Мало је новог научио; готово све што му је Јесерак рекао, он је већ раније подозревао.
Али једно је било подозревати нешто, а сасвим друго знати то засигурно, изван сваке могућности оповргавања.
Како ће, и хоће ли уопште, ова извесност утицати на његов живот? Није био начисто са тим, а несигурност је представљала сасвим нови осећај за Алвина. Можда неће оставити никаквога трага; ако се већ није сасвим прилагодио Диаспару у овом животу, учиниће то у следећем... или оном после тога.
Још док му се уобличавала ова мисао, Алвинов ум ју је одбацио. Диаспар је могао бити довољан читавом преосталом делу човечанства, али не и њему. Није нимало сумњао да се може утрошити хиљаду живота, а да се при том не исцрпе сва чудеса града, или искусе сви видови искустава које је он нудио. Алвин је могао да им се у потпуности преда, али уколико не би предузео ништа више од тога, никада не би био задовољан.
Преостао је, дакле, само један проблем са којим је требало да се суочи. Шта је то више што се могло учинити?
Неодговорено питање избацило га је из сањарења. Није могао остати овде док је био тако обузет немиром, а постојало је само једно место у читавом граду где је ум могао да му нане спокој.
Зид се делимично разлучио у непостојање када је он закорачио у ходник, а поларизовани молекули пружили су отпор његовом проласку као када би га пролетни лахор помиловао по лицу.
Постојало је мноштво начина на које је без икаквог утрошка снаге могао да се превезе до одредишта које је изабрао, али више му се допадало да превали пут пешице. Његова соба налазила се готово на највишем нивоу града и после кратке шетње избио је на увојиту рампу која је водила надоле, до улица. Није се попео на покретну траку, већ је кренуо уским плочником — што је било помало настрано, будући да га је чекало неколико миља хода. Али Алвин је волео вежбања, пошто су му она успокојавала ум. Осим тога, могле су се видети многе занимљивости, а била је права штета пројурити поред свих чудеса Диаспара када се пред вама пружа читава вечност.
Постојао је обичај мену градским уметницима — а свако је у Диаспару пре или касније бивао уметник — да излажу најновија остварења дуж покретних трака, тако да пролазници могу да уживају у њиховим делима. На овај начин би за свега неколико дана читава популација критички испитала сваку творевину вредну пажње и на њој исписала свој суд. Збирна оцена, аутоматски утврнена помоћу уренаја који су прикупљали појединачна мишљења и које нико никада није успео да подмити или да их обмане — премда је било више таквих настојања — одлучивала је о судбини ремек-дела. Ако је било претежно похвалних гласова, његова матрица била би ускладиштена у сећање града, што је омогућавало свакоме ко би то зажелео, у ма ком будућем тренутку, да доне у посед репродукције која се ни по чему не би разликовала од оригинала.
Мање успела остварења стизао је усуд свих таквих дела. Она су била или расклопљена на своје првобитне саставне чиниоце или су завршавала у домовима уметникових пријатеља.
Алвин је на свом путу наишао на само један објецт д’арт који му је привукао пажњу. Била је то творевина од чисте светлости, која је магловито подсећала на нерасцветалу латицу. Лагано ничући из сићушног језгра боје, она се ширила у сложене увојнице и засторе, затим би се изненада скупила, па би цео циклус поново почео. Није, менутим, долазило до поклапања, пошто је сваки циклус био различит. Алвин је стајао и посматрао читав низ ових пулсирања, али сваки пут би се јавила нека танушна, готово неухватљива разлика, премда су основне кретње остајале неизмењене.
Знао је због чега му се допада ова недодирива скулптура. Ритам њеног ширења стварао је утисак простора — чак бекства. Можда управо стога она ништа није говорила многим другим Алвиновим сугрананима. Забележио је уметниково име и одлучио да ступи с њим у везу првом згодном приликом.
Сви путеви, како они покретни тако и непокретни, имали су исти завршетак, водили су до парка који је представљао зелено срце града. Овде, на кружном простору пречника преко три миље, налазило се сећање на оно што је Земља била у данима пре но што је пустиња прогутала све изузев Диаспара. Најпре је долазио широк појас траве, затим ниско дрвеће које се све више згушњавало како се ишло напред под његовим сенкама. У исто време, тле се лагано спуштало надоле, тако да би, када би се најзад изишло из уске шуме, цео град нестао са видика, заклоњен штитом од стабала.
Широк водени ток, који се пружао испред Алвина, називан је, једноставно, Река. Он није имао, нити му је било потребно неко друго име. На одрененим размацима Реку би наткривљавали уски мостови, а она је текла око парка затварајући пун круг, кога су местимично прекидали затони. Чињеница да се брза река враћала у саму себе после тока мањег од шест миља није Алвину нимало изгледала необична; штавише, он уопште не би обратио пажњу ни да је на неком делу свог кружења Река протекла узбрдо. У Диаспару је било знатно чуднијих ствари од те.