Сенатори су и даље ћутали, чекајући да он настави; Алвин је знао да посредством њихових очију и ушију све ово сада виде и чују многи други умови. Био је представник Диаспара и цео Лис судио је о њему по ономе што ће рећи. Одговорност је била велика и он задрхта при помисли на њу. Прибрао је мало мисли, а онда поново почео да говори.
Тема је била Диаспар. Описао је град онако како га је видео последњи пут, уснулог на прсима пустиње, са кулама које блистају попут очаравајућих дуга спрам неба. Из ризнице сећања призвао је напеве које су песници старине спевали у славу Диаспара, а онда је казивао о небројеним људима који су провели животе повећавајући му лепоту. Немогуће је, рекао им је, икада исцрпсти блага града, ма колико се живело; увек постоји нешто ново. Затим је описивао нека чуда која су произвели житељи Диаспара; покушао је да им дочара бар трачак љупкости коју су уметници прошлости створили за вечно дивљење будућих нараштаја. Питао се, помало замишљено, да ли је стварно музика Диаспара представљала последње звуке које је Земља одаслала ка звездама.
Саслушали су га до краја, не прекидајући га питањима. Када је завршио, било је веома касно и он се осетио уморним више него икада раније, бар колико га је сећање служило. Напор и узбунење дугог дана коначно су се почели одржавати на њему и готово истог часа он је утонуо у сан.
Када се пробудио, обрео се у непознатој просторији и било му је потребно извесно време да схвати да се више не налази у Диаспару. Са повратком свести и светлост се појачавала око њега; купао се у благом, хладњикавом зрачењу јутарњег сунца, које се сливало кроз сада прозирне зидове. Лежао је у дремљивој омамљености, присећајући се доганаја претходног дана и питајући се какве ли је силе сада ставио у покрет.
Уз нежан, музички тон, један од зидова почео је да се набира нагоре, на тако сложен начин да га око није могло сасвим разабрати. Кроз отвор који је настао промолио се Хилвар и погледао Алвина са изразом који је предтсављао мешавину шале и збиље.
«Сада када си се пробудио, Алвине», рече он, «можда ћеш ми најзад казати шта даље имаш у плану и како ти је пошло за руком да се вратиш овамо. Сенатори су управо отишли да виде у чему је ствар са подземним пролазом; није им јасно како си успео да се послужиш њиме. Питам се да ли је то уопште тачно.»
Алвин скочи из постеље и снажно се протегну.
«Можда је боље да их зауставимо», рече. «Не желим да само траће време. Што се тиче питања које си ми поставио, ускоро ћу ти показати одговор на њега.»
Сенатори су стигли тек у близину језера и две скупине измењаше лаке наклоне. Истражни одбор видео је да је Алвину познато куда се он запутио, а овај неочекивани сусрет очигледно га је довео у недоумицу.
«Бојим се да сам вас ноћас упутио на погрешан траг», рече Алвин весело. «Нисам дошао у Лис старим путем, тако да је ваш труд око његовог затварања био сасвим непотребан. Штавише, и диаспарско Веће таконе је запрело свој крај, али исто тако без стварног разлога.»
Лица сенатора представљала су огледало суште збуњености, док су решења смењивала једно друго у њиховим умовима.
«Како си онда стигао овамо?» упита вона. Изненада је блеснуо трачак разумевања у његовим очима и Алвин помисли да је овај почео да нагана истину. Питао се да није можда ухватио наренење које је његов ум управо послао преко планина. Али ништа није казао, већ је само у тишини упро прстом према северном делу неба.
Одвећ брзо да би је око пратило, једна сребрна игла светлости направила је лук преко планина, остављајући за собом усијани траг дугачак читаву миљу. А онда се зауставила, двадесет хиљада стопа изнад Лиса. Није било успоравања, нити полаког кочења њене џиновске брзине.
Зауставила се тако нагло, да је око наставило да се креће замишљеном путањом њеног кретања још добру четвртину неба, пре но што је мозгу успело да га обузда. Одозго се разлегао моћан пуцањ грома: звук ваздуха који је пролазак брода потиснуо и сабио. Сјајно блистајући на сунцу, летелица се убрзо спустила на обронак брда, стотинак метара даље.
Тешко се могло рећи ко је више изненанен, али Алвин је први повратио присуство духа. Док је ишао, готово трчећи, према броду, упитао се да ли он и иначе путује на овај метеорски начин.
Помисао је била узнемирујућа, премда за време пута уопште није имао осећај кретања. Знатно је више, менутим, доводила у забуну чињеница да је до пре само једног дана ово блештаво обличје лежало скривено испод дебелог слоја стена чврстих попут челика: ту облогу и даље је имала на себи када се ослободила загрљаја пустиње. Тек када је Алвин стигао до брода и опекао прсте пошто их је неопрезно ставио на труп летелице, постало му је јасно шта се, у ствари, догодило. Близу крменог дела и даље је било трагова земље, али она се растопила у лаву. Све остало је отпало, оставивши непокривен постојани спољни омотач, кога нису могли да окрње ни време, нити било која природна сила.
Са Хилваром уз себе, Алвин је застао у отвореним вратима и погледао надоле, према сенаторима, који су и даље били без речи. Упитао се на шта сада мисле, односно шта сада цео Лис мисли. Изрази лица су им одавали нешто што је готово представљало потпуну празнину ума.
«Идем у Шалмиран», рече Алвин, «и вратићу се у Ерли кроз отпрлике један час. Али то је само почетак, а док будем одсутан, ево вам нешто о чему ћете моћи да размишљате.
Ово није обична летелица у каквима су људи путовали око Земље. То је свемирски брод, један од најбржих који су икада саздани. Ако хоћете да сазнате одакле ми он, одговор вас чека у Диаспару. Али у том случају мораћете да одете тамо, пошто Диаспар никада неће доћи к вама.»
Окренуо се ка Хилвару и показао му према вратима. Хилвар је оклевао само за тренутак, бацивши још један поглед на познате призоре око себе. А онда је закорачио у ваздушну комору.
Сенатори су посматрали како брод, који се сада кретао сасвим полако, пошто је имао да превали сасвим кратак пут, нестаје у правцу југа. А онда, младић пепељасте косе који је предводио скупину, философски слегну раменима и окрену се према једном од својих колега.
«Увек си нам противуречио када смо желели промену», рече он, «и до сада си увек бивао убедљивији. Али сумњам да будућност лежи у било ком од наша два табора. Лис и Диаспар заједно су дошли до краја једног раздобља, и то ваља на најбољи начин искористити.»
«Бојим се да си у праву», уследио је суморан одговор. «Суочени смо са кризом, а Алвин је јамачно знао шта говори када нам је казао да одемо у Диаспар. Они сада знају о нама, тако да више нема никакве сврхе скривати се. Мислим да нам не преостаје ништа друго него да успоставимо везу са нашим ронацима, који се сада могу показати знатно расположенији за сарадњу.»
«Али подземни пут је затворен на оба краја!»
«Ми ћемо отворити наш; неће проћи дуго времена, а Диаспар ће учинити исто.»
Умови сенатора, како ових у Ерлију, тако и оних разунених по целом Лису, размотрили су проблем и закључи да им се он нимало не допада. Али друге могућности није било.
Знатно брже него што је Алвин имао права да очекује, семе које је засејао почело је да урана плодом.
Планине су и даље пливале у сенци када су стигли у Шалмиран. Са њихове висине, велика увала утврнења изгледала је сасвим мала; чинило се немогућим да је некада судбина Земље зависила од тог сићушног абоносног круга.
Када је Алвин зауставио брод мену рушевинама поред језера, потишеност се сручула на њега, ледећи му душу. Отворио је ваздушну комору и утихлост овог места увукла му се у брод. Хилвар, који готово није проговорио ни речи током целог пута, упита тихо: «Зашто си поново дошао овамо?»
Алвин није одговорио све док нису стигли готово до руба језера. «Хтео сам да ти покажем како изгледа брод», рече. «Таконе сам се надао да се полип већ могао повратити у пренашње стање; имам осећај да му нешто дугујем и желим да му кажем шта сам открио.»
«У том случају», узврати Хилвар, «мораћеш да сачекаш. Прилично си поранио.»
Алвин је то очекивао; постојали су веома мршави изгледи, тако да се он није одвећ разочарао када су се изјаловили. Водена површина језера била је савршено мирна; више је није реметио онај постојан ритам који их је тако зачудио приликом прве посете. Клекао је уз ивицу воде и загледао се у хладне, тамне дубине.