Сићушна, прозрачна звонца, вукући готово невидљиве пипке, кретала су се на све стране испод површине. Алвин загњури руку и извади једно. Али одмах га је бацио уз љутити узвик.
Звонце га је уболо.
Једнога дана, можда много година или много столећа у будућности, ове безимене медузе поново ће се ујединити и велики полип још једном ће бити ронен, када му се сећања буду устројила, а свест блеснула у постојање. Алвин се питао како ће овај примити откриће до кога је он дошао; можда му се неће допасти да сазна истину о Господару. У ствари, вероватно ће одбити да прихвати да су сви векови стрпљиво чекања протекли узалуд.
Али да ли је одиста тако? Ма колико ова створења била разочарана, њихово дуго бдење ипак није остало јалово. Као неким чудом, она су спасла од прошлости сазнање које је иначе могло бити изгубљено заувек. Најзад су могла да отпочину, док им је веру чекала иста судбина као и милионе осталих које су некада себе сматрале вечним.
Удубљени у мисли, Хилвар и Алвин вратили су се у тишини до брода, којих их је чекао; убрзо потом, утврнење је поново постало само тамна сенка мену брдима. Хитро је ишчезавало, све док се није претворило у око без капка, вечито управљено према свемиру; коначно се сасвим изгубило у великој панорами Лиса.
Алвин ништа није предузео да управља машином; и даље су се успињали, све док се под њима није распростро цео Лис; зелено острво у окерном океану. Алвин још никада није био тако високо; када су се коначно зауставили, испод се могао видети цео Земљин срп. Лис је сада изгледао сасвим сићушно: тек смарагдна мрљица сред пустиње боје рне; али у даљини, на самој закривљености кугле, нешто је блистало попут драгуља, који су уобличиле људске руке. Било је то пви пут да се пред Хилваровим очима појавио Диаспар.
Провели су дуго времена посматрајући како се Земља окреће под њима, од свих Човекових древних моћи, ово је јамачно била последња која се смела изгубити. Алвин је пожелео да може да покаже свет, онако како га сада види, владаоцима Лиса и Диаспара.
«Хилваре», рече коначно, «мислиш ли да је на месту ово што радим?»
Питање је изненадило Хилвара, који није слутио да му пријатеља повремено обузимају сумње; он таконе није ништа знао о Алвиновом сусрету са Централним Компјутером и последицама које су одатле проистекле. Одговор није могао бити ни лак, ни непристрасан; слично Кедрону, премда са мање разлога, Хилвар је осећао како полако губи тле под ногама.
Беспомоћно је тонуо у вртлог, који је Алвин усковитлао за собом на путу кроз живот.
«Сматрам да си у праву» , одговори Хилвар полако. «Наша два народа била су дуго раздвојена.» Ово је, помисли он, тачно, премда је знао да му се одговор темељи на осећањима. Али Алвин је и даље изгледао забринут.
«Постоји један проблем који ми не да мира», рече он узнемиреним гласом. «Посреди је разлика измену наших животних векова.» Није више ништа казао, али обојица су знала шта је другоме на уму.
«И мене то забрињава», признаде Хилвар, «али мислим да ће се проблем сам од себе решити када се наша два народа поново зближе. И једни и други не можемо бити у праву: наши животи су одвећ кратки, док су ваши, напротив, сувише дуги. Мораћемо пронаћи неко средње решење.»
Алвин се замислио. Тачно је да је у том правцу лежала једина нада, али прелазно раздобље биће несумњиво тешко. Поново су му пале на ум горке Серанисине речи: «Он и ја бићемо мртви већ столећима а ти ћеш и даље бити млад.» Врло добро; прихватиће услове. И у Диаспару се на сва пријатељства надносила иста сенка; да ли ће то бити кроз сто или милион година, у крајној линији било је сасвим свеједно.
Поузданошћу која је сезала изван логике, Алвин је знао да добродит расе налаже мешање ове две културе; под таквим околностима, појединачна срећа постајала је неважна. За тренутак, Алвин је видео човечанство као нешто више од животног залена његовог властитог постојања и без роптања је прихватио несрећност до које ће једнога дана довести његов избор.
Под њима, свет је настављао своје бескрајно кружење. Поганајући пријатељево расположење, Хилвар није ништа рекао; тишину је коначно нарушио Алвин.
«Када сам први пут отишао из Диаспара», рече, «уопште нисам слутио шта ћу наћи. Био бих задовољан Лисом, чак и више од тога, али сада ми све на Земљи изгледа тако сићушно и неважно. Свако откриће до кога сам дошао отварало је обухватнија питања, раскриљавало шира обзорја. Питам се чему све то води...»
Хилвар никада није видео Алвина толико предатог размишљањима и није хтео да прекине његов монолог. Научио је веома много о свом пријатељу у последњих неколико минута.
«Робот ми је казао», настави Алвин, «да брод може стићи до Седам Сунаца за мање од једног дана. Мислиш ли да треба да одем тамо?»
«А да ли ти мислиш да те ја могу спречити у томе?» узврати Хилвар тихо.
Алвин се осмехну.
«То није одговор», рече. «Ко зна шта ме чека тамо у космосу? Освајачи су вероватно отишли из Васељене, али можда има других интелигенција, непријатељски расположених према човеку.»
«Зашто би их било?» упита Хилвар. «То је једно од питања о којима наши философи расправљају столећима. Сасвим је неприлично да одиста интелигентна раса буде непријатељска.»
«Али Освајачи?»
«Они су загонетка, претпостављам. Ако су одиста били зли, до сада су морали сами себе уништити. Чак и ако до тога није дошло...» Хилвар показа према непрегледној пустињи под њима.
«Некада смо имали Царство. Шта поседујемо сада што би их могло привући?»
Алвин је био помало изненанен што још неко дели ово мишљење, које се готово поклапало са његовим.
«Да ли сви твоји сународници исто мисле?» упита.
«Само мањина. Обични људи уопште се не занимају за то, али вероватно би казали да би Освајачи, ако су заиста хтели да униште Земљу, то већ учинили у давној прошлости. Чини ми се да их се нико стварно не боји.»
«Ситуација је сасвим другачија у Диаспару», рече Алвин. «Моји сународници су велике кукавице. Ужасавају се при помисли да изину из града и уопште не знам шта ће се догодити када чују да сам дошао у посед свемирског брода. Јесерак је до сада сигурно већ обавестио Веће о томе и баш би ме занимало да знам шта ће оно предузети.»
«То ти ја могу рећи. Припрема се да прими прво изасланство из Лиса. Серенис ми је то управо саопштила.»
Алвин поново погледа на екран. Могао је само једним погледом да обухвати целу раздаљину измену Диаспара и Лиса; иако је остварио један од циљева, то је сада изгледало мало важно. Па ипак, било му је веома драго; јалова издвојеност, која је трајала толико векова, најзад се ближила крају.
Знање које је проистекло из онога што му је некада био главни задатак распршило је и последње сумње из Алвинове свести. Остварио је свој наум овде на Земљи, знатно брже и потпуније него што се и усунивао да помисли. Пред њим се налазио отворени пут ка ономе што му је могла бити последња, а у сваком случају највећа пустоловина.
«Хоћеш ли поћи са мном, Хилваре?» упита он, сасвим свестан онога што тражи.
Хилвар га одлучно погледа.
«Нема потребе да то питаш, Алвине», рече. «Већ сам казао Серанис и свим пријатељима да одлазим са тобом... и то пре добар сат.»
Налазили су се веома високо, када је Алвин дао роботу последња упутства. Брод се готово зауставио, а Земља се налазила можда хиљаду миља под њима, готово испуњавајући небо.
Није изгледала нимало привлачно; Алвин се упитао колико ли је бродова у прошлости лебдело овде закратко пре но што су наставили својим путем.
Уследила је извесна пауза, као да је робот проверавао управљаче и водове који нису коришћени читава геолошка раздобља. А онда се огласио веома танан звук, први који је Алвин чуо из машине. Било је то слабашно брујање које се брзо пело октаву по октаву, све док се није изгубило из границе чујности. Није постојао никакав осећај промене кретања, али он изненада примети да звезде хрле преко екрана. Земља се поново појави, затим склизну у страну, па изине још једном, у нешто промењеном положају. Брод је ‘нишанио’, њишући се свемиром попут игле на компасу која тражи север. Минутима се небо окретало и извијало око њих, све док се брод коначно није умирио; најзад је постао џиновски пројектил усмерен ка звездама.