Ако Диаспар буде пожелео, оно што је изгубио могло му се вратити.
Менутим, град је најпре требало да научи шта је изгубио. Образовање ће трајати много година — можда много векова. Али то је само почетак; веома брзо, утисци првог часа тако ће моћно протрести Диаспар као и сам контакт са Лисом.
Они ће потрести и Лис. Без обзира на све разлике измену две културе, оне су потицале из истог корена — и делиле су исте опсене. Обе ће бити здравије када још једном погледају, сталожено и постојано, у прошлост коју су изгубиле.
Амфитеатар је био пројектован да прими целокупно будно становништво Диаспара, и тешко да је сада иједно од његових десет милиона места остало празно. Док је са своје осматрачке тачке високо на вештачком обронку прелазио погледом по великој закривљености, Алвина је она неодољиво подсећала на Шалмиран. Два кратера била су истог облика и готово исте величине.
Уколико би се шалмирански кратер испунио људима, он би веома наликовао овоме.
Била је, менутим, једна суштинска разлика измену ова два земљишта. Велика увала Шалмирана стварно је постојала, док амфитеатар није. Не само сада већ ни раније; он је представљао само утвару, устројење електричних набоја, који су почивали у сећању Централног Компјутера све док их нека потреба не би призвала у живот. Алвин је знао да се, заправо, и даље налази у својој соби, баш као што је у својим домовима и огромна маса света која га привидно окружава. Све док не буде ништа предузео да се покрене са тог места, опсена ће бити савршена. Лако је могао да поверује да је Диаспар уклоњен и да су се сви његови житељи окупили овде у овом огромном улегнућу.
Доганало се тек једном у хиљаду година да се живот града потпуно заустави, како би се сви људи могли срести у Великој Скупштини. Алвин је знао да је и у Лису долазило до одговарајућих окупљања. Био би то састанак умова, али би можда уз њега био одржан и привидан скуп тела, подједнако нестваран, али наизглед стваран, као и овај.
Могао је препознати многа лица око себе, све до границе докле се могло видети голим оком. На удаљености већој од једне миље и читавих хиљаду стопа испод налазила се мала кружна позорница на коју је сада била управљена пажња читавог света. Тешко се могло помислити да би он успео било шта да разабере са толике удаљености, али Алвин је знао да када говор буде почео, он ће чути и видети све што се збива подједнако јасно као и свако други у Диаспару.
Позорница се испунила маглом; а онда се магла претворила у Калитракса, вону групе чији је задатак био да реконструише прошлост на основу података које је Венамонд донео на Земљу.
Био је то огроман, готово немогућ подухват, не само због времена које је захтевао. Само једном, уз менталну помоћ Хилвара, Алвин је на час завирио у ум чудног бића које су њих двојица открили — или које је открило њих. Алвину су Ванамондове мисли изгледале исто тако несувисле као и хиљаду гласова који би заједно викали у некој огромној, пећини пуној одјека.
Па ипак, људима из Лиса успевало је да их размрсе и да их забележе, како би их потом натенане испитали. Већ су се проносиле гласине — које Хилвар, менутим, није ни потврнивао ни оповргавао — да је откривено нешто у тој мери необично, што готово да није имало никакву сличност са историјом коју је људска раса миленијумима прихватала као стварну.
Калитракс је почео да говори. Алвину, као и свима осталима у Диаспару, изгледало је да јасан и одмерен глас долази са неког места удаљеног свега неколико центиметара. А онда, на начин који се тешко могао описати, баш као што геометрија сна нарушава законе логике али не изазива никакво изненанење у уму спавача, Алвин се обрео тик уз Калитракса, задржавши у исто време своје место високо на стрмини амфитеатра. Парадокс га није збунио; једноставно га је прихватио без питања, као и све друге тајанствености у вези са простором и временом које му је наука пружала.
Калитракс је направио веома кратак преглед прихваћене историје расе. Говорио је о непознатим народима Раних Цивилизација, који су оставили иза себе тек прегршт великих имена и предања о Царству која су полако бледела. Још од самог почетка, гласила је прича, Човек је жудео за звездама — да би их коначно достигао. Милионима година ширио се кроз Галаксију, потчињавајући систем за системом. А онда, из таме са оне стране рубова Васељене, похрлили су Освајачи и преотели му све што је освојио.
Повлачење у Сунчев систем било је горко и сигурно је трајало много векова. Приликом чувене битке око Шалмирана умало није страдала и сама Земља. Када се све окончало, Човеку су преостала само сећања и свет на коме је ронен.
Од тада, све се претворило у веома дуг антиклимакс. Крајња иронија огледала се у чињеници да је раса која се надала да ће потчинити Васељену на крају напустила највећи део свог сићушног света и поделила се у две засебне културе Лиса и Диаспара — оазе живота у пустињи која их је раздвајала знатно боље од понора што су зјапили мену звездама.
Калитракс је застао; Алвину је изгледало, баш као и сваком другом на великом скупу, да историчар гледа право у њега очима које су виделе чудеса у која ни саме нису још могле сасвим да поверују.
«Толико», рече Калитракс, «о причама у које смо веровали од када датирају наша сведочанства. Сада вам морам рећи да су оне лажне, лажне у свакој појединости, чак толико лажне да их ни сада још нисмо потпуно ускладили са истином.»
Сачекао је да слушаоци проникну у право значење његових речи. А онда, говорећи полако и одмерено, изложио је и Лису и Диаспару сазнање стечено из Ванамондовог ума.
Уопште није било тачно да је Човек стигао до звезда. Његово мало царство простирало се само до орбита Плутона и Персефоне, пошто се менузвездани простор показао као баријера коју он није могао савладати само својим моћима. Читава цивилизација људи тискала се око Сунца и била је још веома млада — када су звезде стигле до ње.
Тај сусрет мора да је био поразан. Без обзира на властита несавршенства, Човек никада није сумњао да ће једнога дана завладати космичким пространствима. Таконе је веровао да, ако се у Васељени и налазе њему једнаки, нема оних који би му били надренени. Сада је схватио да су оба убенења била погрешна и да мену звездама постоје умови који га далеко надмашују.
Током многих столећа, најпре у бродовима других раса, а касније и у летелицама саграненим уз помоћ позајмљеног знања, Човек је истраживао Галаксију. Свугде је проналазио културе које је могао разумети, али не и надмашити, а местимично је сретао и умове који би готово у потпуности превазилазили његову моћ поимања.
Шок је био ужасан, али је указивао на процес развоја расе. Тужнији и несравњиво мудрији, Човек се вратио у Сунчев систем да би размишљао о сазнању које је стекао. Прихватио је изазов и полако разрадио план који је давао наде за будућност.
Некада су физичке науке представљале Човеково главно занимање. Сада се још жешће бацио на генетику и изучавање ума. По било коју цену, довешће себе до граница властите еволуције.
Велики опит трошио је читаву снагу расе током милиона година. Сви ти напори, сва та жртвовања и патње претворили су се само у прегршт речи у Калитраксовом излагању. Они су донели Човеку његове највеће победе. Укинуо је болести, могао је вечно да живи ако је желео, а овладавши телепатијом потчинио је својој вољи најтананију од свих моћи.
Био је спреман да се поново вине у свемир, овога пута само својим снагама, у огромна пространства Галаксије. Могао је као себи равне, да сретне расе са светова од којих је некада устукнуо. Сада је коначно био приправан да одигра своју пуну улогу у историји Васељене.
То је и учинио. Из тог раздобља, можда најобухватнијег у целој повести, потицала су предања о Царству. Било је то Царство многих раса, али се то смело с ума у драми, преснажној за трагедију, којом се оно окончало.