Сабрале су флоту пред којом је чак и машта постајала ништавна. Адмиралски брод била су сунца, а мале лане планете. Читаво звездано јато, са свим својим сунчевим системима и њиховим ускомешаним световима, требало је да буде лансирано преко бескраја.
Велики пламени млаз шикнуо је кроз срце Васељене, одскачући са звезде на звезду. У једном трену времена згасло је хиљаду сунаца, предавши своју енергију чудовишном обличју које се винуло дуж осе Галаксије, хитајући ка џиновској провалији...
«И тако је Царство отишло из наше Васељене, да би негде другде потражило своју судбину.
Када његови наследници, чисте менталности, буду сасвим стасали, оно ће се можда вратити. Али тај дан је сигурно још веома далеко.
У најкраћим и сасвим површним цртама, ово би била прича о галактичкој цивилизацији. Наша властита историја, која нам изгледа тако важна, тек је само задоцнели и безначајни епилог, мада у исто време тако сложен да нам још није пошло за руком да разјаснимо све појединости.
Изгледа да су многе старије, мање пустоловне расе одбиле да напусте своје домове; мену њима су били и наши непосредни преци. Већина тих раса утонула је у декаденцију и до сада је ишчезла, мада су неке можда успеле да опстану. Наш свет једва је избегао тај усуд. У току Прелазних Столећа, која су, заправо, трајала милионима година, знање прошлости било је изгубљено или хотимице уништено. Ма како изгледало невероватно, пре ће бити да је посреди ово друго. Током векова, Човек је тонуо у сујеверно, али ипак научно варварство, када је извитоперио историју да би одагнао осећај немоћи и краха. Предања о Освајачима потпуно су лажна иако је њиховом настанку несумњиво допринела очајничка борба против ‘Лудог Ума’.
Ништа друго није потисло наше претке на Земљи до болест у њиховим душама.
Када смо дошли до овог открића, један проблем нас је особито зачудио у Лису. Битка код Шалмирана никада се није одиграла, па ипак Шалмиран је постојао и постоји још и дан-данас.
Штавише, он је једно од најмоћнијих оружја за разарање које је икада направљено.
Било нам је потребно извесно време да решимо загонетку, али када је једном пронанен, одговор се показао сасвим једноставним. Некада, давно, наша Земља имала је један џиновски сателит, Месец. Када је, у непрекидном рату измену плиме и осеке, са једне стране, и силе теже са друге, он коначно почео да пада према Земљи, морао је бити уништен. Шалмиран је био сагранен са тим циљем, а око његове сврхе испрела су се предања која сви познајете.»
Калитракс се помало скрушено осмехнуо огромном аудиторијуму.
«Постоје многа слична предања, делимично истинита, а делимично лажна, као и други парадокси у нашој прошлости који још нису одгонетнути. Но, овај проблем пре спада у надлежност психолога него историчара. Чак се ни сведочанствима Централног Компјутера не може потпуно веровати, пошто садрже очигледне доказе о преиначавању у веома далекој прошлости.
На Земљи су само Диаспар и Лис преживели раздобље декаденције; Диаспар захваљујући савршенству својих машина, а Лис због своје делимичне издвојености и необичне интелектуалне моћи житеља. Али обе културе, чак и када су се вратиле на свој претходни ниво, постале су изопачене страховима и митовима које су наследиле.
Ти страхови не треба више да нас прогањају. Није моја дужност као историчара да предвинам будућност, већ да испитујем и тумачим прошлост. Али њена поука сасвим је јасна; одвећ дуго смо живели сасвим издвојено од стварности, а сада је куцнуо час да преуредимо наше животе.»
Јесерак је корачао у немом чунењу кроз улице Диаспара, који никада раније није видео.
Толико се, у ствари, разликовао од града у коме је он провео све своје животе, да га никада не би препознао. Па ипак, знао је да је то Диаспар, премда није застао да поразмисли како то зна.
Улице су биле уске, зграде ниже, а парк је нестао. Или, боље речено, још није постојао. Био је то Диаспар пре промене. Диаспар који је стајао отворен према свету и Васељени. Небо изнад града било је модроплаво и прошарано распараним праменовима облака, који су се лагано извијали и окретали на ветру што је пирио лицем млане Земље.
Кроз облаке и мимо њих пролазили су знатно опипљивији небески путници. Миљама изнад града, оперважући свод својим бешумним дезеном, бродови који су повезивали Диаспар са спољним светом долазили су и одлазили својим послом. Јесерак је дуго нетремице зурио у тајанственост и чаролију отвореног неба и за тренутак му је душу поново прожео страх. Осетио се нагим и незаштићеним, свестан да та спокојна, плава купола поврх његове главе представља тек најтанушнију опну, иза које се пружа свемир, са свим својим загонеткама и претњама.
Али страх није био довољно снажан да му спута вољу. Делом свог ума Јесерак је знао да је све то што доживљава само сан, а сан му није могао наудити. Кретаће се кроз њега, кушајући све што му буде понудио, све док се поново не пробуди у граду који познаје.
Ишао је ка срцу Диаспара, према месту где је у његово време стајао Гроб Јарлана Зеја.
Али у овом древном граду тамо није било гроба, већ само ниска, кружна граневина са много лучних улаза који су водили у њу. Пред једним од тих улаза чекао га је неки човек.
Требало је да запањеност преплави Јесерака, али сада га више ништа није могло изненадити.
Некако му је изгледало на месту и природним што се нашао очи у очи са човеком који је подигао Диаспар.
«Претпостављам да ме препознајеш», рече Јарлан Зеј.
«Свакако; видео сам твоју статуу хиљаду пута. Ти си Јарлан Зеј, а ово је Диаспар какав је био пре милијарду година. Знам да сањам и да се ниједан од нас двојице стварно не налази овде.»
«Онда не треба да те узнемири ништа што се догана. Пони стога за мном и имај на уму да ти ништа не може наудити, пошто се кад год зажелиш можеш пробудити у Диаспару, у твом властитом добу.»
Јесерак је послушно кренуо за Јарланом Зејом у здање, док му је ум делао попут пријемчиве, некритичке спужве. Неко присећање, или одјек неког сећања, упозоравало га је на оно што је било на путу да се догоди и он је знао да би некада ужаснуто устукнуо од тога.
Сада се, менутим, није бојао. Не само што се осећао заштићеним због свести о томе да ово искуство није стварно, већ је и присуство Јарлана Зеја представљало талисман против свих опасности са којима би се могао сусрести.
Тек се неколико особа кретало покретним путевима који су водили у унутрашњост граневине, а више није било никога око њих када су се најзад зауставили у тишини поред дугачког, аеродинамичног цилиндра, за који је Јесерак одмах схватио да га може отиснути изван града на путовање које би му некада престрашило ум. Када му је водич показао према отвореним вратима, само је за тренутак застао на прагу, а онда закорачио унутра.
«Видиш», рече Јарлан Зеј уз смешак. «Сада се опусти и не заборави да си безбедан, да ти се ништа не може догодити.»
Јесерак му је веровао. Осетио је само танушни титрај бојазни када је улаз тунела бешумно склизнуо ка њима, а машина у којој су путовали почела да повећава брзину, хрлећи кроз недра земље. Нестрпљење да започне разговор са овом готово митском приказом прошлости одагнало је из њега све страхове које би иначе искусио.
«Зар ти не изгледа необично», поче Јарлан Зеј, «што смо покушали да се сакријемо под Земљу , иако нам је небо стајало отворено? То је зачетак болести чији си крај ти имао прилике да доживиш у твом раздобљу. Човечанство настоји да се сакрије; боји се онога што се налази тамо, у свемиру, и ускоро ће затворити сва врата која воде у Васељену.»
«Али видео сам свемирске бродове на небу изнад Диаспара», рече Јесерак.
«Нећеш их још дуго винати. Изгубили смо контакт са звездама, а ускоро ће и планете бити напуштене. Били су нам потребни милиони година да се винемо у космос, али само неколико векова да се опет вратимо кући. А убрзо ћемо се повући готово са целе Земље.»
«Због чега то чините?» упита Јесерак. Знао је одговор, али нешто га је ипак нагонило да постави питање.