«Било нам је потребно склониште да нас заштити од два страха: страха од смрти и страха од свемира. Били смо болесна популација и нисмо више желели да имамо везе са Васељеном, тако да смо почели да се претварамо како она не постоји. Видели смо како хаос бесни мену звездама и завапили за миром и благостањем. Стога је Диаспар морао да буде затворен, како ништа ново не би више продрло у њега.
Подигли смо град који познајеш и измислили лажну прошлост да прикријемо властити кукавичлук.
Ох, нисмо ми то први учинили: али смо први обавили тај посао тако свеобухватно. Преуредили смо и људски дух, лишивши га стремљења и пламених страсти, што је требало да зајамчи задовољавање овим новим светом.
Било је потребно хиљаду година да се подигне град, са свим његовим машинама. Када је свако од нас обавио свој задатак, мозак му је био испран од свих сећања, а на место њих су унета лажна; затим је овај нови идентитет ускладиштен у градске водове, где је остао све док није куцнуо час да поново буде призван у постојање.
И тако је коначно дошао дан када у Диаспару више није било ниједног живог човека; постојао је само Централни Компјутер, који је извршавао наренења што су му била угранена и контролисао Банке Сећања, где смо ми спавали. Нико више није имао никакве везе са прошлошћу и тог тренутка почела је историја.
По унапред одрененом следу, један за другим били смо призивани из водова памћења и поново добијали телесни облик. Попут неке машине која је тек саздана и по први пут стављена у погон, Диаспар је почео да спроводи у дело дужности за које је био програмиран.
Па ипак, неки од нас гајили су од самог почетка извесне сумње у целу замисао. Вечност је веома дуго време; схватили смо ризик који је доносило затварање свих излаза и настојање да се потпуно оградимо од Васељене. Нисмо могли пркосити тежњама наше културе, тако да смо делали у тајности, уносећи само неопходна преиначења.
Јединствени су представљали наш изум. Они би се појављивали у дугим размацима и установљавали би, уколико би им то околности допустиле, да ли изван Диаспара постоји нешто што би завренивало успостављање контакта. Ни у сну нисмо претпостављали да ће бити потребно толико времена да би један од њих успео, али ни да ће тај успех бити толико велики.»
Иако су му биле искључене критичке способности, што је суштинска особеност сна, Јесерак се ипак у магновењу запитао одакле Јарлан Зеј зна о свим тим стварима које су се догодиле милијарду година после његовог доба. То га је веома збунило... више није знао где се налази у времену и простору.
Путовање се приближавало крају; зидови тунела нису више промицали поред њих вртоглавом брзином. Јарлан Зеј је почео да говори журним гласом, који није трпео приговоре, што се претходно није догодило.
«Прошлост је готова; ми смо обавили наш посао, по добро или зло, и то је сада завршено. Када си створен, Јесераче, теби је усанен страх од спољног света, и принуда да не излазиш из града; те особине делиш са свим житељима Диаспара. Сада знаш да је тај страх неоснован, да ти је вештачки наметнут. Ја, Јарлан Зеј, који сам ти га усадио, сада те ослобанам његовог ропства. Да ли разумеш?»
Са последњим речима, глас Јарлана Зеја постајао је све звучнији и звучнији, све док није почео да одјекује одасвуд. Подземно возило у коме је јурио замутило се и устрептало око Јесерака, као да му се сан ближио крају. Па ипак, док је призор бледео, он је и даље чуо тај премоћан глас како му бубњи по мозгу: више се не бојиш Јесераче. Више се не бојиш.
Похрлио је у сусрет будности, попут рониоца који се успиње из океанских дубина натраг на површину мора. Јарлан Зеј је нестао, али уследило је необично менустање, у коме је чуо како га охрабрују гласови које је познавао, али које није могао да препозна; осетио је како га пријатељске руке обујмљују, а онда га је, попут хитре зоре, поново обавила стварност.
Отворио је очи и угледао како Алвин, Хилвар и Геран брижно стоје око њега. Али није обратио пажњу на њих; ум су му преплавила чудеса која су се пружала унаоколо: била је то панорама шума и река, поврх које се простирао плави свод отвореног неба.
Био је у Лису; и није се бојао.
Нико га није узнемиравао, док му се безвремени тренутак заувек утискивао у ум.
Коначно, када се сасвим уверио да је све око њега стварно, окренуо се ка пријатељима.
«Хвала, Геране», рече. «Никада нисам веровао да ћеш успети.»
Осећајући се веома задовољан самим собом, психолог је вршио танана подешавања на малом уренају који је лебдео у ваздуху поред њега.
«Задао си нам неколико брижних тренутака», примети он. «Једном или два пута заустио си да поставиш питања на које се логички не би могло одговорити, тако да сам се побојао да ћу морати да прекинем сеансу.»
«Претпоставимо да ме Јарлан Зеј није убедио; шта би онда предузео?»
«Задржали бисмо те у несвесном стању, а затим вратили у Диаспар, где би могао природно да се пробудиш, уопште не знајући да си био у Лису.»
«А она слика Јарлана Зеја коју си ми унео у ум... колико је било истине у његовим речима?»
«Углавном све, претпостављам. Знатно сам се више бринуо да моја мала сага делује убедљиво, а не да буде историјски тачна, али Калитракс ју је испитао и није пронашао никакву грешку. Она је у сваком случају сагласна са свим оним што знамо о Јарлану Зеју и пореклу Диаспара.»
«Сада, дакле, одиста можемо отворити град», рече Алвин. «То ће можда поприлично потрајати, али на крају ћемо бити у стању да потремо онај страх, тако да ће свако ко буде желео моћи да оде из Диаспара.»
«Сигурно ће поприлично потрајати», узврати Геран помало сетним гласом. «Не заборави да Лис ни издалека није довољно велики да прими неколико додатних милиона житеља, у случају да сви твоји сународници одлуче да прену овамо. Не мислим да је све то вероватно, али је могуће.»
«Проблем ће се сам решити», одговори Алвин. «Лис је можда мали, али свет је довољно велики.
Зашто да га и даље препуштамо пустињи?»
«И даље сањариш, Алвине», рече Јесерак уз смешак. «Баш сам се упитао шта ћеш ти сада радити».
Алвин није одговорио; ово питање све више му је заокупљао ум током неколико последњих недеља. Остао је задубљен у мисли, корачајући иза осталих, док су се спуштали низ брдо према Ерлију. Да ли ће векови који су се пружали пред њим у будућност представљати један дуги антиклимакс?
Одговор се налазио у његовим рукама. Испунио је своју судбину; сад ће, можда, моћи почети да живи.
Постоји особена сета у свести о испуњену, у сазнању да је дуго жељени смер најзад остварен и да се живот сада мора саобразити новим стремљењима. Алвин је искусио ту сету док је сам шетао шумом и пољима Лиса. Друштво му није правио чак ни Хилвар, пошто има тренутака када је човеку сувишно присуство и најприснијих пријатеља.
Није тумарао бесциљно, премда није имао појма које ће му село бити наредна успутна лука.
Није трагао ни за каквим посебним местом, већ за расположењем, утицајем — заправо за начином живота. Диаспару више није био потребан; ферменти које је унео у град дејствовали су тренутно и ништа није могло убрзати или успорити промене које су се тамо збивале.
И ова спокојна земља се променила. Често се питао није ли поступио погрешно, у неумиривом пориву да задовољи властиту радозналост, када је отворио древни пут измену две културе. Ипак, несумњиво је било боље да и Лис зна истину — да се, наиме, као и Диаспар делимично темељио на страховима и обманама.
Понекад би размишљао о томе како ће изгледати ново друштво. Сматрао је да Диаспар мора побећи из тамнице Банака Сећања и поново успоставити циклус живота и смрти. Знао је да је Хилвар убенен да је то изводљиво, премда су његова објашњења била одвећ техничка, тако да се он није разабирао у њима. Можда ће поново доћи време када љубав у Диаспару више неће бити потпуно јалова.
Није ли то можда оно, упитао се Алвин, што му је одувек недостајало у Диаспару — оно за чим је одиста трагао? Сада је знао да када су моћ, стремљења и радозналост задовољени, и даље остају чежње срца. Нико није стварно живео док није остварио тај спој љубави и жеље, о коме он ни у сну није сањао да постоји све док није дошао у Лис.