Капетан се спремао да поведе своју посаду тамо где још нико пре њих није био, у услове о чијим својствима нико ништа поуздано није могао да каже, а то је било и те како тешко бреме за његова плећа.
Нашао је Елоизу Ваганер за њеним местом, у скученом одељку који је интеркомским везама директно био повезан са командним мостом. Привукла га је музика, чију ликујућу ведрину није упео да препозна. Заставши на улазу, угледао ју је како седи за столом на коме је стајао мали регистратор.
„Ста је то?” упита он.
„Ох”, заусти жена. (Никако није могао да је види као девојку, премда једва ако је превалила двадесету.) „Ја… овај… чекала сам скок.”
„Требало је да чекате у пуној приправности.”
„Али шта ми је ваљало чинити?” узврати она мање скрушено него што је намеравала. „Хоћу да кажем ја нисам ни члан посаде ни научник.”
„Спадате у посаду. Ви сте специјални техничар за комуникације.”
„Са Луцифером. А он воли музику. Каже да смо му по њој ближи него по било чему другом што зна о нама.”
Сцили набра веђе. „Ближи?”
Елоизине мршаве образе обли руменило. Она се загледа у сто, а шаке јој се чврсто стиснуше једна у другој. „Можда то није права реч. Можда је то спокој, склад, јединство… бог? Осећам шта је хтео да каже, али ми немамо одговарајућу реч.”
„Хм. Добро, у сваком случају његова добробит спада у вашу надлежност.” Капетан је осмотри са извесним присенком одвратности на лицу, који је покушао да избегне. Већ је и њено незграпно и сметено држање било довољно непријатно а кад се томе дода и изглед! Кошчата, са великим стопалима и крупним носем, буљавих очију и врпчасте, прашинасте косе а осим тога и телепата, што га је увек нагонило да се осећа нелагодно. Тврди да може да чита само Луциферов ум, али да ли је одиста тако?
Не. Не треба мислити о томе. Самоћа и присуство других бића могу само да скрхају човека, чак и без подозрења осталих људских створења…
Ако је Елоиза Вагонер одиста људско биће. Мора да је у најмању руку некакав мутант. Свако ко је у стању да мисаоно општи са једним живим вртлогом не маже то да не буде.
„Добро, какви су вам планови?” упита Сцили.
„Бах. Трећи бранденбуршки концерт. Он, Луцифер, и не мари много за модерне ствари. Баш као ни ја.”
Ко би рекао, помисли Сцили, а онда наглас рече: „Слушајте, скочићемо за пола сата. Нико не зна где ћемо се обрети. Ово је први пут да ће се неко толико приближити једној скорашњој супернови. Једино је извесно да ће унаоколо бити толико снажног зрачења да нас зачас све потре уколико би се догодило да заштитна поља откажу. У сваком другом погледу располажемо само теоријама. А једно колапсирајуће звездано језгро толико се разликује од свега осталог у Васиони да сам прилично скептичан у погледу ваљаности било које теорије. Због тога сад нипошто не смемо да се препустимо сањарењима. Морамо да будемо сасвим спремни.”
„Разумем, сер”, прошапута она гласом који ја намах изгубио уобичајену опорост.
Он погледа мимо ње, мимо офидијантних очију мерних и контролних уређаја, као да је тим погледом могао да продре кроз челик бродског оклопа, право у свемир, где је, знао је то, лебдео Луцифер.
Слика стаде да се образује у њему: пламена кугла промера двадесет метара, светлуцаво бела, црвена, златна, краљевски плава, пламенови који поигравају попут Медузиних праменова, кометни реп који букти стотину метара уназад, блиставост, сјај, твар из самог пакла. Нимало му није годила помисао како та ствар ходи по његовом Броду.
Одувек је држао до научних објашњења, иако су она у овом случају била тек нешто боља од пуких нагађања. У вишечланом звезданом систему Епсилон Бика, у гасу и енергији који су испуњавали околни простор, збивале су се ствари које се ни у једној лабораторији нису могле опонашати. Кугласта муња на једној планети можда је била аналогна, као шта је и образовање једноставних органских једињења у праисконском океану аналогно животу који се коначно развио. У Епсилону Бика магнетохидродинамика је учинила оно шта је хемија урадила на Земљи. Појавили су се стабилни вртлози плазме, стали да расту, да постају све сложенији, све док после много милиона година нису постали нешто што се напросто мора назвати организмом. Било је то својеврсно обличје саздано од јона, језгара и поља силе. Метаболисало је електроне, нуклеоне, рендгенске зраке; одржавало је своју конфигурацију током веома дугог животног века; размножавало се; мислило је.
Али шта је мислило? Оно мало телепата који су били кадри да комуницирају са Бичанима, који су и омогућили да људска раса стекне свест о постојању Бичана, никада то нису јасно растумачили. И сами су представљали чудну сојту.