Robert Džordan
Kruna mačeva
Posvečeno
Harijeti, koja to ponovo zaslužuje.
Ne može biti zdravlja među nama, niti rasta ičega dobrog, jer zemlja je jedno s Ponovorođenim Zmajem, a on je jedno sa zemljom. Duša vatre, srce stene, s ponosom pokorava a ponos pokornosti primorava. Planine zaziva da kleknu, mora da se uklone, a sama nebesa da se poklone. Molite se da srce stene pamti suze, a duša vatre ljubav.
PROLOG
Munje
Sa visokog lučnog prozora pri vrhu Bele kule, skoro osamdeset hvatova iznad tla, Elaida je mogla da gleda nadaleko ispod Tar Valona, ka valovitim ravnicama i šumama koje su se spuštale sa severa i zapada uz široku reku Erinin, pre nego što bi se raštrkale oko belih zidova velikog ostrvskog grada. Dole, na zemlji, grad su sada šarale dugačke jutarnje senke, ali na ovoj visini sve je bilo jasno i svetlo. Čak ni čuvene „Bezvršne kule“ u Kairhijenu nisu mogle stvarno da se takmiče s Belom kulom. Niti su to mogle ni manje kule Tar Valona, iako su svi naširoko pričali o njima i njihovim zasvođenim nebeskim mostovima.
Na ovoj visini, povetarac je skoro neprestano blažio neprirodnu vrućinu koja je vladala svetom. Praznik svetala je prošao, zemlja je trebalo da bude pod debelim snežnim pokrivačem, ali vreme je bilo kao u jeku leta. Još jedno znamenje – ako ih je i trebalo više – da dolazi Poslednja bitka i da je Mračni dotakao zemlju. Naravno, Elaida nije dozvoljavala da je vrućina dodirne ni kada je silazila. Ipak, nije radi povetarca preselila svoje odaje ovamo gore, u ove jednostavne sobe, mada su joj silni stepenici bili neugodni.
Običan crvenkastosmeđe popločan pod i beli mermerni zidovi, ukrašeni jedino s nekoliko tapiserija, nisu mogli da se porede s veličanstvenošću Amirlinine radne sobe i pripadajućih joj odaja tamo dole. I dalje je povremeno odlazila u te sobe – pojedinci su ih povezivali s moći Amirlin Trona – no ona je živela ovde, a najčešće je tu i radila. Zarad pogleda. Ne na reku, ili grad, ili šume. Već na ono što je bilo započeto na tlu Kule.
Duboki prokopi i temelji prosecali su nekadašnje vežbalište Zaštitnika, i vijugali između visokih drvenih dizalica i hrpa istesanog mermera i granita. Zidari i pomoćni radnici vrveli su uokolo kao mravi, a beskrajni niz teretnih kola vukao se kroz kapije do zemljišta Kule, dovlačeći još kamena. Na jednoj strani terena stajao je drveni „uzorak", kako su ga zidari zvali, dovoljno veliki da radnici čučeći uđu u njega i vide gde tačno koji kamen treba da stoji. Ipak, većina radnika nije ni umela da čita – ni slova niti zidarske planove. „Uzorak" je bio veliki kao pojedine plemićke kuće.
Kad svaki kraljić ili kraljičica imaju palatu, zašto bi Amirlin Tron bila potisnuta u odaje nešto malo bolje od odaja običnih sestara? Njena palata moći će se po veličanstvenosti meriti sa Belom kulom, a toranj će joj biti deset hvatova viši nego samoj Kuli. Glavni zidar je prebledeo kad je to čuo. Kulu su gradili Ogijeri, uz pomoć sestara koje su koristile Moć. Međutim, pogled na Elaidino lice bio je dovoljan da se gospar Lerman udalji klanjajući se i mrmljajući da će, naravno, sve biti urađeno po njenoj volji. Kao da je to ikad i dovođeno u pitanje.
Usta joj se stisnuše u besu. Iona je želela ogijerske graditelje, ali Ogijeri su se zbog nečega zatvorili u stedinge. Njen poziv najbližem, stedingu Džentoin u Crnim brdima, odbijen je. Učtivo, ali je odbijen, bez objašnjenja, iako je ona Amirlin Tron. Ogijeri su se, najblaže rečeno, osamili. Ili su se povlačili iz meteža u svetu; Ogijeri se nisu mešali u ljudske sukobe.
Odlučno, Elaida potisnu Ogijere iz misli. Ponosila se umećem razdvajanja mogućeg od nemogućeg. Ogijeri su sitnež. Nisu imali nikakve uloge u svetu, osim građevina koje su nekada podigli a sad ih tek s vremena na vreme obilazili, uglavnom da bi ponešto opravili.
Ljudi u dvorištu, koji su poput buba mileli gradilištem, bejahu uzrok njenog mrštenja. Gradnja je napredovala brzinom puža. Ogijeri nisu dolazili u obzir, ali možda je postojala mogućnost da se ponovo upotrebi Jedna moć. Nekoliko sestara posedovalo je stvarnu snagu za Tkanje zemlje, a nije ni bilo potrebno mnogo snage da bi se kamen ojačao ili spojio. Da. U njenom umu, palata je stajala dovršena, sa šetalištima omeđenim stubovima i velelepnim sjajnim pozlaćenim kupolama, a usamljeni toranj dizao se do nebesa... Ona podiže pogled ka nebu bez oblačka, ka mestu gde će se toranj završavati, pa duboko uzdahnu. Da. Danas će izdati naređenja.
Iz visokog stojećeg sata u sobi iza nje odbi Treće dizanje, a u gradu zagrmeše gongovi i zvona. Ali na mestu gde je stajala, tako visoko, zvuk je bio slabašan. Smešeći se, Elaida se odmaknu od prozora, poravna bledožutu svilenu haljinu obrubljenu crvenim i popravi široku prugastu ešarpu Amirlin Tron na ramenima.
Na kitnjastom pozlaćenom satu, figurice od srebra, zlata i emajla pomerale su se uz zvon. U donjem redu su rogati Troloci, iskeženih gubica, bežali ispred jedne Aes Sedai u plaštu s kapuljačom; u drugom je muškarac – lažni Zmaj – pokušavao da odbije srebrne loptaste munje koje je očito bacala druga sestra. A iznad same Elaide, povrh brojčanika – kralj i kraljica, ovenčani krunama, klečali su ispred Amirlin Tron zaogrnute ešarpom od emajla, s Plamenom Tar Valona, izrađenim od jednog komada mesečevog kamena, povrh zlatnog luka iznad njene glave.
Nije se često smejala, ali nije mogla a da se ne isceri pogledavši na sat. Kemajla Sorentajn, uzdignuta iz Sivih, naručila ga je sanjajući o povratku dana pre Troločkih ratova kada nijedan vladar nije bio postavljan na presto bez odobrenja Kule. Kemajlini veličanstveni planovi raspršili su se u ništavilo, kao i sama Kemajla, a sat je tri veka čamio u prašini skladišta – sramota koju niko nije želeo da iznese na videlo. Pre Elaide. Točak vremena se okrenuo. Što je bilo nekad može biti ponovo. Biće ponovo.
Škrinja sata bila je u skladu sa ulazom njene dnevne sobe, pored spavaće sobe i garderobe u pozadini. Fine tapiserije, živopisni radovi iz Tira i Kandora i Arad Domana, prošarane zlatovezom i srmom koji su se isticali među ostalim bojama, visile su naspramno, u parovima. Oduvek je volela pravilnost. Tepih sa crvenim, zelenim i zlatnim šarama, koji je prekrivao veliki deo pločica, stigao je iz Tarabona; svileni su bili najdragoceniji. U svakom uglu sobe mermerni stalci sa uklesanim skromnim uspravnim linijama nosili su bele vaze od krhkog porcelana Morskog naroda, s po dve desetine pažljivo nameštenih crvenih ruža. Navesti ruže da cvetaju u ovo doba zahtevalo je Jednu moć, posebno zbog suše i vrućine; ali to je, po njenom mišljenju, bila njena korisna primena. Svetlucava pozlata prekrivala je ne samo jedinu usamljenu stolicu – u njenom prisustvu više niko nije sedeo – nego i pisaći sto u jednostavnom kairhijenskom stilu. Zaista skromna soba, svod jedva da je bio dva hvata visok, ali moraće da posluži dok njena palata ne bude gotova. I poslužiće, zbog pogleda koji ima.
Dok je sedala, nad njenom tamnom kosom, sa vrha visokog naslona stolice blistao je plamen Tar Valona, sastavljen od mesečevih kamenova. Ništa nije remetilo uglačanu površinu stola osim tri lakirane altaranske kutije, pažljivo razmeštene. Podigavši poklopac ukrašen zlatnim sokolovima među belim oblacima, ona izvuče usku traku tankog papira s vrha gomile izveštaja i prepiske u kutiji.
Verovatno stoti put, čitala je poruku koju joj je golub doneo iz Kairhijena pre dvanaest dana. Tek je nekoliko njih u Kuli znalo za nju. A niko sem nje nije znao šta sadrži, niti bi je shvatili i da su je videli. Od te pomisli zamalo se ponovo ne nasmeja.
Biku je prsten provučen kroz nos. Očekujem ugodno putovanje do pijace.