Ona je sretala i druge Izabrane, koje su budale nazivale Izgubljeni. Lanfear je dolazila u samu kulu, kao i Grendal, ohole u svojoj snazi i znanju, bez reči su davale na znanje da je Alvijarin daleko ispod njih, sudopera koja će izvršavati naloge i zadovoljno se uvijati kad joj upute lepu reč. Be’lal ju je odneo usred noći, dok je spavala – još uvek nije znala kud; probudila se ponovo u sopstvenom krevetu, a to ju je uplašilo više nego prethodno prisustvo muškarca koji može da usmerava. Za njega nije bila čak ni crv, nije bila ni živo biće, samo figura koja se u igri pomerala po njegovom naređenju. Prvi je došao Išamael, godinama pre ostalih; izvukao ju je iz sakrivene gomile Crnih ađaha i postavio je na čelo.
Pred svakim je klekla, izjavila da živi da bi ih služila, a to je i mislila; izvršavala je njihova naređenja kakva god da su bila. Na kraju krajeva, oni su bili samo stepenicu niže od Velikog gospodara Mraka lično, a ako je za svoje usluge želela nagradu, besmrtnost koju su oni, izgleda, već posedovali, bilo je bolje da sluša. Pred svakim je klekla, ali samo se Mesana pojavila s nejasnim licem. Taj plašt svetla i tame morao je biti izatkan Jednom moći, ali Alvijarin nije mogla da oseti tkanje. Ona je osetila snagu Lanfear i Grendal; smesta je znala koliko su jače u Moći od nje, ali u Mesani je osećala... ništa. Kao da ta žena uopšte nije mogla da usmerava.
Odgonetka je bila jasna i zaprepašćujuća. Mesana se skrivala jer bi mogla biti prepoznata. To znači da živi u samoj Kuli. Na prvi pogled to je izgledalo nemoguće, a opet, ništa se drugo nije uklapalo. To znači da mora biti jedna od sestara; sigurno nije bila među sluškinjama, da se znoji i robuje. Ali ko? Previše žena bilo je odsutno iz Kule godinama pre Elaidinog poziva, previše nih nije imalo bliske prijateljice, čak nikakve. Mesana mora biti jedna od njih. Alvijarin je žarko želela da zna. Čak i ako ne bi mogla da ga iskoristi, znanje jeste bilo moć.
„Dakle, naša Elaida je imala Proricanje", zazvoni Mesanin glas i Alvijarin, iznenađena, shvati da je izdeklamovala sve do kraja. Kolena su je bolela, ali nije joj padalo na pamet da se digne bez odobrenja. Zasenčeni prst zamišljeno je tapkao srebrne usne. Je li srela ijednu sestru s tom navikom? „Čudno je kako istovremeno može da bude tako jasna, a tako nepredvidiva. To je oduvek bio redak Talenat, ali većina koja ga je posedovala izražavala se tako da su samo pesnici mogli da ih razumeju. Barem dok ne bi postalo suviše kasno da bi bilo važno. Posle toga, sve bi se pojasnilo.“ Alvijarin je ćutala. Niko od Izabranih nije ćaskao; oni su ili zapovedali, ili zahtevali. „Interesantno Predviđanje. Pobunjenice se razbijaju – kao zrela lubenica? Je li to bilo deo toga?"
„Nisam sigurna, o poštovana gospodarice", reče polako. Je li bilo? Ali Mesana samo slegnu ramenima.
„Ili jeste ili nije, a u svakom slučaju može da se iskoristi."
„Ona je opasna, o Poštovana gospodarice. Njen Talenat bi mogao otkriti nešto što ne bi trebalo."
Začu se kristalni smeh. „Kao šta? Tebe? Tvoje Crne sestre? Ili ti to umišljaš da možeš da zaštitiš mene? Ti si ponekad stvarno dobra devojčica, dete.“ Srebrni glas zvučao je razveseljeno. Alvijarin oseti kako joj se lice žari i nadala se da je Mesana to pripisala stidu, a ne besu. „Predlažeš li ti to da se otarasimo naše Elaide, je li, dete? Mislim da nećemo, još uvek ne. Korisna je, za sada. Bar nećemo dok mladi al’Tor ne stigne do nas, a možda ni nakon toga. Prepisuj njena naređenja i postaraj se da budu izvršena. Zbilja je zabavno gledati kako igra svoje igrice. Vi, deco, ponekad skoro da dostižete ađahe. Hoće li uspeti da otme kralja Ilijana i kraljicu Saldeje? Vi Aes Sedai nekada ste i to radile, zar ne, ali niste već... Koliko? Dve hiljade godina? Koga će pokušati da postavi na presto Kairhijena? Hoće li ponuda da postane kralj Tira biti dovoljna da lord Darlin zaboravi kako ne trpi Aes Sedai? Ili će se naša Elaida pre toga ugušiti sopstvenim razočarenjima? Šteta što je odbacila ideju o većoj vojsci. Pomislila bih kako će je slavoljublje naterati da je halapljivo proguta."
Ispitivanje se približavalo kraju – nikada nije trajalo duže od podnošenja Alvijarininog izveštaja – ali ona je imala pitanje. „Crna kula, Poštovana gospodarice.“ Alvijarin obliznu usne. Mnogo je naučila otkad se Išamael prvi put pojavio pred njom; da Izabrani nisu ni svemoćni ni sveznalice, nije bio ponajmanji nauk. Ona lično uzdigla se jer je Išamael ubio njenu prethodnicu, razbesnevši se kada je otkrio šta je Jarna Malari započela, ali to se nije završilo još dve godine, dok nije umrla još jedna Amirlin. Često se pitala je li Elaida bila umešana u smrt te Sijerin Vaju; Crne sigurno nisu. Jarna je sredila Tamru Ospenju, Amirlin pre Sijerin, iscedila ju je kao grožđe – ispostavilo se da i nije bilo mnogo soka – a namestila je da to izgleda kao smrt u snu, ali Alvijarin i drugih dvanaest sestara Visokog saveta bolno su plaćale dok su uverile Išamaela kako nisu bile odgovorne zbog toga. Izabrani nisu bili svemoćni i oni nisu sve znali, ali ponekad su posedovali znanja kao niko drugi. Međutim, propitivanje je moglo biti opasno. „Zašto“ je bilo najopasnije; Izabrani nisu voleli da ih iko pita zašto. „Je li bezbedno poslati pedeset Sestara da završe s njima, o Poštovana gospodarice?"
Oči koje su gorele poput punih meseca-blizanaca posmatrale su je u tišini i jeza se spusti niz Alvijarininu kičmu. Jarnino lice blesnu joj pred očima. Za javnost Siva, Jarna nikada nije pokazivala zainteresovanost za ter’angreale čiju upotrebu niko nije poznavao – do dana kada je bila uhvaćena u jedan koji nije bio korišćen vekovima. Deset dugih dana niko nije mogao da je dosegne, samo su slušali njene očajne krike. Većina Kule bila je ubeđena kako je Jarna uzor vrlina; kada su dostupni ostaci bili pokopani, sve sestre u Tar Valonu i svi oni koju su uspeli da stignu do grada na vreme, prisustvovali su sahrani.
„Radoznala si, dete“, konačno progovori Mesana. „To može biti prednost, ako se uputi kako treba. Pogrešno upućena...“ Pretnja je visila u vazduhu poput svetlucavog bodeža. „Uputiću je kako god mi ti naložiš, o Poštovana gospodarice.“ Alvijarin je teško disala. Usta su joj bila suva kao prašina. „Samo kako ti naložiš.“ Ali će se ipak pobrinuti da nijedna Crna sestra ne ode s Tovejn. Mesana se pomeri i nadnese se nad nju tako da je morala da iskrivi vrat kako bi pogledala u lice od svetlosti i senke; iznenada se zapitala mogu li Izabrani da joj čitaju misli.
„Ako ćeš mi služiti, dete, onda moraš da služiš i slušaš samo mene. Ne Semirhag ili Demandred, ne Grendal ili ikoga drugog. Samo mene. I Velikog gospodara, naravno, ali mene pre svih, osim njega."
„Živim da bih tebe služila, o Poštovana gospodarice.“ Ovo je ličilo na graktanje, ali uspela je da naglasi ubačenu reč.
Jedan dugačak trenutak srebrne oči buljile su nadole, u nju, bez treptaja. „Dobro. Podučiću te onda. Ali zapamti – učenik nije učitelj. Ja biram ko će šta učiti i ja odlučujem kada će to moći da iskoristi. Saznam li da si prenela makar i delić ili upotrebila i mrvicu toga bez mog naloga, zgnječiću te.“
Alvijarin se ovlažiše usta. U toj zvonkosti nije postojala ljutnja, samo sigurnost. „Živim da bih tebe služila, o Poštovana gospodarice. Živim da bih tebe slušala, o Poštovana gospodarice.“ Upravo je o Izabranoj naučila nešto u šta je jedva mogla da poveruje. Znanje je moć.
„Ti imaš nešto snage, dete. Ne previše, ali dovoljno."
Tkanje se pojavi niotkud.
„Ovo je", zazvonio je Mesanin glas, „Prolaz."
Pedron Nijal zagunđa kada Morgaza s pobedničkim osmehom spusti beli kamičak na tablu. Slabiji igrači potrošili bi možda još dva tuceta kamičaka, ali on je video neizbežnost svog poraza, a videla ga je i ona. U početku je zlatokosa žena s druge strane stočića igrala da bi izgubila, ili napravila igru dovoljno neizvesnom da bi mu bila zanimljiva, ali nije joj trebalo dugo da shvati kako je to vodi u propast. Očito, on je bio dovoljno lukav da prepozna popuštanje, a to nije trpeo. Sada je upotrebljavala svu svoju veštinu i uspela je da pobedi skoro u polovini partija. Već dugi niz godina niko ga nije tako često pobeđivao.