„Pobedili ste", rekao joj je, a kraljica Andora klimnu glavom. Pa, biće ona kraljica ponovo; on će se pobrinuti za to. Odevena u zelenu svilu, dok joj je visoki čipkani okovratnik dodirivao bradu, delovala je kraljevski iako su joj se obrazi sijali od nagoveštaja znoja. Izgledala je suviše mlado da bi imala kćer Elejninog uzrasta, a kamoli sina Gavinovih godina.
„Nisi shvatio da sam prozrela zamku koju si mi pripremao od svog trideset i prvog kamenčića, lorde Nijale, a od mog blefa s četrdeset i trećim kamenčićem pomislio si da je pravi napad.“ Plave oči su joj uzbuđeno sijale; Morgaza je volela da pobeđuje. Volela je da igra da bi pobedila.
To je sve služilo da ga uljuljka, naravno – te partije kamenčića, ta učtivost. Morgaza je znala da je u Kuli Svetla, koja je to bila samo po imenu, zatočenica, iako zatočenica kojoj je ugađano u raskoši. I skrivena. Dozvolio je širenje priča o njenom prisustvu, ali nije davao nikakvu objavu. Andor se predugo i prejako opirao Deci Svetla. Ništa neće objavljivati dok njegove trupe ne pređu u Andor, a ona će biti samo lutka na njihovom čelu. Morgaza je sigurno znala i to. Verovatno je znala i kako je svestan njenih pokušaja da ga omekša. Sporazum koji je potpisala davao je Deci u Andoru prava kakva nikada nigde nisu posedovala, osim ovde, u Amadiciji, i očekivao je da je ona već isplanirala kako da oslabi njegov stisak u svojoj zemlji, kako da ga potpuno ukloni čim bude mogla. Potpisala je samo zato što ju je saterao uza zid, a opet, iako ograničena zidom, borila se s istom veštinom s kojom je igrala kamenčićima na tabli. Iako lepotica, bila je čvrsta i žilava. Ne, bila je žilava i to je bilo sve. Dopuštala je sebi da je ponese uživanje u igri, ali to joj nije zamerao jer je i sam tako provodio mnoge prijatne trenutke.
Kad bi bio dvadeset godina mlađi, možda bi i više učestvovao u njenoj pravoj igri. Duge godine udovištva protezale su se za njim, a gospodar kapetan zapovednik Dece Svetla nije imao vremena za ugodnosti sa ženama, nije imao vremena nizašta osim da bude gospodar kapetan zapovednik. Kad bi bio dvadeset godina mlađi – možda dvadeset pet – i da nju nisu podučavale veštice iz Tar Valona. To se lako zaboravlja u njenom prisustvu. Bela kula bila je leglo zlobe i Senke, a ona je bila duboko prožeta time. Radam Asunava, veliki inkvizitor Ispitivača, cedio bi je zbog meseci provedenih u Beloj kuli a onda bi je obesio bez oklevanja, samo da ga je Nijal pustio. Uzdahnu sa žaljenjem.
Morgaza je zadržala svoj pobednički osmeh, ali te krupne oči posmatrale su ga sa inteligencijom koju nije mogla da sakrije. On napuni pehar sebi i njoj vinom iz srebrnog vrča, koji je stajao u činiji vode koja je malopre bila led.
„Moj lorde Nijale...“ Oklevanje je bilo tačno odmereno, vitka ruka napola pružena preko stola prema njemu – dodatno poštovanje s kojim mu se obraćala. Ranije ga je jednostavno zvala Nijal, uz više prezira nego što bi pokazala pijanom konjušaru. Oklevanje bi bilo tačno odmereno da joj on nije već znao meru. „Moj lorde Nijale, sigurna sam kako možeš da narediš da Galad dođe u Amador, gde bih mogla da ga vidim. Samo jedan dan.“
„Žao mi je“, odgovorio je ne trepnuvši, „Galada obaveze zadržavaju na severu. Trebalo bi da budeš ponosna na njega; on je jedan od najboljih mladih zapovednika među Decom.“ Njen pastorak bio je prekidač koji je mogao da koristi po potrebi, a najbolje tako što će ga držati podalje od nje. Mladić jeste bio dobar zapovednik, možda i najbolji koji se pridružio Deci u Nijalovo vreme i nije bilo potrebe pojačavati pritisak na njegovu zakletvu obaveštavajući ga da mu je majka ovde, i „gost“ samo zbog učtivosti.
Jedino je trenutno pućenje usana, koje je brzo nestalo, pokazalo njeno razočaranje. Ovo nije bilo prvi put da je ovo tražila, niti će biti poslednji. Morgaza Trakand nije se predavala samo zato što je naprosto pobeđena. „Kako ti kažeš, moj lorde Nijale.“ Progovorila je tako krotko da se on gotovo zagrcnuo vinom. Pokornost je bila nova taktika, mora da ju je teško razradila. „Samo, majčinska..."
„Moj gospodaru kapetane zapovedniče?" – dubok glas odjeknu s vrata. „Bojim se da imam važne novosti koje ne mogu da čekaju, moj gospodaru.“ Abdel Omerna stajao je visok, u zlatno-beloj tunici gospodara kapetana Dece Svetla, smelog lica uokvirenog sedim zaliscima, dubokih i obazrivih crnih očiju. Od glave do pete delovao je neustrašivo i zapovednički. Bio je budala, mada to nije bilo vidljivo na prvi pogled.
Morgaza se trže – taj pokret većina muškaraca ne bi ni primetila – kada vide Omerna. Verovala je kako je on glavni uhoda Dece, to je bilo opšte verovanje; on je bio čovek kojeg su se bojali koliko i Asunave, možda i više. Čak ni sam Omerna nije znao kako je on samo dimna zavesa za sakrivanje pravog Glavnog uhode, a tu osobu znao je samo Nijal. Seban Balver, Nijalov niski ispijeni pisar. A opet, bio dimna zavesa ili ne, ponekad bi i Omerna doneo nešto korisno. A vrlo retko i nešto sudbonosno. Nijal nije sumnjao šta je mogao da donese; ništa osim Randa al’Tora na kapijama ne bi ga opravdalo za ovakvo upadanje. Svetlost mu pomogla ako je opet neka ludorija trgovaca ćilimima.
„Bojim se da smo završili sa igranjem za ovo jutro“, obratio se Nijal Morgazi ustajući. Lagano joj se naklonio dok se podizala, a ona mu je uzvratila klimnuvši glavom.
„Do večeras, onda?“ U njenom glasu još uvek je postojao gotovo slatkast prizvuk. „To jest, ako bi večerao sa mnom?"
Nijal prihvati, naravno. Nije znao šta je smerala ovom novom taktikom – ne ono što bi neki tupan mogao pretpostaviti, u to je bio siguran – ali biće zabavno razotkriti je. Ova žena je bila puna iznenađenja. Šteta što su je veštice umrljale.
Omerna je prednjačio sve do velikog zlatnog sunčevog diska utisnutog u pod, tokom vekova izlizanog stopalima i kolenima. Bila je to jednostavna soba, ako se izuzmu disk i zarobljeni barjaci koji su visili na zidovima visoko ispod svoda, izbledeli od starosti. Omerna je gledao Morgazine suknje u svojoj blizini pretvarajući se da ne primećuje njeno prisustvo, a kada se vrata za njom zatvoriše, reče: „Još nisam našao Elejnu ni Gavina, moj gospodaru."
„ I to su tebi važne novosti?", razdraženo upita Nijal. Balver je izvestio o Morgazinoj kćeri u Ebou Daru, još uvek do guše upetljanoj s vešticama; naređenja u vezi s njom već su bila poslata Džaihimu Karidinu. I njen drugi sin se još uvek vukao uz veštice, izgleda u Tar Valonu, gde čak ni Bauler nije imao mnogo doušnika. Nijal otpi dug gutljaj hladnog vina. U poslednje vreme osećao je starost, krtost i hladnoću u kostima, a opet, vrućina koju je Sen širila sušila mu je usta i terala ga da se znoji.
Omerna se trgnu. „ A... ne, moj gospodaru.“ Preturao je po džepu belog potkaputa i izvukao majušni koštani valjak s tri poprečne crvene pruge. „Naredio si da ti se ovo donese čim golub...“ Prekide se kad je Nijal zgrabio cevčicu.
To je čekao; to je bio glavni razlog zašto vojska nije već bila na putu za Andor s Morgazom pred njima, iako ne pod njenim vodstvom. Zbog Varadinovog ludila, buncanja čoveka koji se poremetio gledajući kako Tarabon propada u anarhiji, Andor će morati da pričeka. Andor, i možda još ponešto.
„Ja... ja sam saznao da se Bela kula stvarno pocepala", nastavljao je Omerna, „One... one Crne su zauzele Tar Valon.“ Nije ni čudo da je zvučao nervozno kada je govorio o jeresi. Nije postojao Crni ađah; sve veštice bile su Prijateljice Mraka.
Nijal ga zanemari dok je noktom palca lomio voštani pečat cevčice. On je lično posejao te glasine preko Balvera, a sada su mu se vraćale. Omerna je verovao svakom govorkanju koje bi čuo, a nije propuštao nijedno.