„Tužan dan, gospodaru Balveru“, oglasi se Asunava sažaljivim čeličnim glasom. „Izdajnik Omerna pogubi našeg kapetana zapovednika Pedrona Nijala, neka mu Svetlost obasja dušu.“ Čak nije ni požurivao istinu; Nijalove grudi nisu se više pomerale, a njegovo ubistvo jeste bila izdaja. „Gospodar kapetan Valda stigao je prekasno kako bi ga spasao, ali jeste posekao Omernu u punoj dubini njegovog greha.“ Balver se trže i poče da trlja ruke.
Valda se ježio od pticolikog čovečuljka. „Kad si već ovde, Balveru, mogao bi da budeš koristan.“ Nije trpeo beskorisne ljude, a piskaralo je bio čista beskorisnost. „Odnesi poruku svakom gospodaru kapetanu u Tvrđavi. Reci im da je kapetan zapovednik ubijen, te sazivam sastanak Saveta posvećenih.“ Čim ga imenuju kapetanom zapovednikom, šutnuće ovog isušenog čovečuljka iz Tvrđave, šutnuće ga tako da će dva puta odskočiti, a sebi će naći pisara koji se ne trza. „Bez obzira jesu li Omernu kupile veštice ili Prorok, nameravam da osvetim Pedrona Nijala."
„Kako želiš, moj gospodaru.“ Balverov glas je bio suv i ravan. „Biće kako nalažeš.“ Izgledalo je da je konačno našao snage da pogleda u Nijalovo telo; dok je izlazio, isprekidano se klanjajući, jedva da je u išta drugo i gledao.
„Pa, izgleda da ćeš ipak ti biti naš sledeći kapetan zapovednik", reče Asunava kada je Balver izašao.
„Tako izgleda", suvo odgovori Valda. Parčence papira, od vrste kakva se koristi za slanje poruka golubom, ležalo je pored Nijalove ispružene ruke. Valda se sagnu i podiže ga, a onda ga odbaci s gađenjem. Papir je bio u barici vina; šta god da je bilo napisano, izgubljeno je, mastilo se razmazalo.
„A Ruka će dobiti Morgazu kada ti više ne bude potrebna.“ To nije bilo pitanje.
„Lično ću vam je predati.“ Možda će moći da smisli nešto što bi za neko vreme malo zasitilo Asunavu. A moglo bi biti korisno i da bi Morgaza ostala pokorna. Valda baci parče beskorisnog papira na Nijalov leš. Stari vuk je s godinama izgubio veštinu i hladnokrvnost, a sada će Emon Valda morati da obuzda veštice i njihovog lažnog Zmaja.
Ležeći potrbuške na uzvišici, Gavin je osmatrao propast pod zracima popodnevnog sunca. Dumajski kladenci sada su ležali miljama prema jugu, iza talasastih ravnica i niskih brežuljaka, ali još je mogao da vidi dim od kola koja su gorela. Šta se tamo desilo nakon što je poveo u proboj ono Omladinaca koliko je uspeo da sakupi – nije znao. Činilo se da al’Tor zapoveda, al’Tor i oni u crnim kaputima koji su izgleda usmeravali, obarajući i Aes Sedai i Aijele. Kada je shvatio da sestre beže, znao je da je vreme za polazak.
Voleo bi da je mogao da ubije al’Tora. Za svoju majku, mrtvu zbog njegovih dela; Egvena je to poricala, ali nije imala dokaza. Za svoju sestru. Ako je Min govorila istinu – trebalo je da je natera da pobegne s njim, htela to ili ne htela; previše je toga danas što je trebalo da uradi drugačije – ako je Min u pravu i Elejna voli al’Tora, onda je ta užasna sudbina bila dovoljan razlog da ga ubije. Možda su Aijeli to obavili. Nije mnogo verovao u to.
Uz kiseo osmeh, podiže cev svog durbina. Jedna od zlatnih traka bila je ispisana. „Od Morgaze, kraljice Andora, njenom voljenom sinu Gavinu. Da bude živući mač svojoj sestri i Andoru.“ Gorke reči, sada.
Nije bilo ničeg na vidiku osim suve trave i raštrkanih šumaraka. Vetar je još uvek vitlao oblake prašine. Povremeno, brz pokret u pregibu niskih grebena nagoveštavao je ljude koji se kreću. Aijeli, bio je siguran. Suviše su se dobro uklapali u okolinu da bi bili Omladinci u zelenom. Svetlost mu pomogla ako nije pobeglo više njih nego što je on uspeo da izvede.
Bio je budala. Trebalo je da ubije al’Tora; morao je da ga ubije. Ali nije mogao. Ne zato što je to bio Ponovorođeni Zmaj, nego zato što je obećao Kg veni da neće dići ruku na al’Tora. Kao unižena Prihvaćena, nestala je iz Kairhijena ostavivši Gavinu samo pismo koje je čitao i iščitavao dok papir nije počeo da puca na prevojima, a ne bi ga uopšte iznenadilo kad bi saznao kako je otišla da nekako pomaže al’Toru. Nije mogao da pogazi reč, pogotovo reč zadatu ženi koju voli. Nikada reč zadatu njoj. Koliko god ga to koštalo. Nadao se da će ona prihvatiti nagodbu koju je postigao sa svojom čašću; neće dići ruku ni da naškodi al’Toru, niti da mu pomogne. Svetlost mu pomogla da mu ona to nikada ne zatraži. Kažu da ljubav pomućuje mozak muškarcu – on je bio dokaz.
Iznenada pritisnu durbin na oko i vide ženu na visokom crnom konju koja ugalopira na otvoreno. Nije mogao da joj razazna lice, ali nijedna sluškinja nije nosila haljinu razdeljenu za jahanje. Znači, barem jedna Aes Sedai je uspela da pobegne. Ako su sestre uspele da izađu iz zamke, možda se spasio i više Omladinaca. Uz malo sreće, uspeće da ih pronađe pre nego što ih, rascepkane u male grupe, pobiju Aijeli. Ali prvo je morao da se pozabavi ovom sestrom. On bi radije nastavio bez nje, ali ostaviti je samu – da možda primi strelu, koju ne bi ni primetila kako doleće – nije bila mogućnost koju bi sebi dozvolio. Dok se podizao da joj mahne, njen konj se zatetura i pade, bacivši je sebi preko glave.
On opsova, a onda mu durbin otkri da je u vranca zabodena strela. Brzo prelete pogledom preko bregova i jedva zadrža novu psovku; možda dve desetine Aijela pod velovima stajalo je na vrhu buljeći u konja i jahačicu, na manje od stotinu koraka od Aes Sedai. Brzo je pogledao nazad. Sestra se nesigurno podigla. Ako je sačuvala hladnu glavu i ako upotrebi Moć, ne bi trebalo da joj Aijeli naškode, pogotovo ako se od strela zakloni iza palog konja. I pored toga, osećaće se bolje kada je pokupi. Kotrljajući se s vrha kako bi smanjio mogućnost da ga Aijeli vide, klizao se niz suprotnu stranu dok nije uspeo da ustane.
Poveo je pet stotina osamdeset i jednog Omladinca na jug, skoro sve koji su u vežbama napredovali dovoljno da napuste Tar Valon, a manje od dve stotine ga je čekalo pored konja u udolini. Pre nesreće kod Dumajskih kladenaca bio je siguran da je skovana zavera kako se on i njegovi Omladinci ne bi vratili u Belu kulu. Zašto, nije znao, kao ni je li to smislila Elaida, ili Galina, ali uspevala je, iako ne baš uvek kako je bila zamišljena. Nije bilo nikakvo čudo što bi više voleo da ode bez Aes Sedai, kad bi mogao da bira.
On se zaustavi pored visoke sive ždrebice s mladim jahačem. Mladim, kao što su svi Omladinci i bili – većina nije morala da se brije više od jednom u tri dana, a nekolicina se samo pretvarala da to radi – ali Džisao je nosio srebrnu kulu na okovratniku, što ga je označavalo kao borca veterana u vreme obaranja Sijuan Sanče, i ožiljke iz bitaka koje su usledile. On je bio od onih koji su većinu jutara mogli da preskoče britvu; međutim, njegove tamne oči pripadale su trideset godina starijem čoveku. Gavin se pitao kako li njegove sopstvene oči izgledaju.
„Džisao, treba da izvučemo sestru..."
Stotinak Aijela, koji su dokasali preko vrha niskog brežuljka na zapadu, iznenađeno ustuknuše kada videše Omladince u udolini, ali nije ih moglo zadržati ni iznenađenje ni brojčana nadmoć Omladinaca. U trenutku podigoše velove i sjuriše se niz padinu. Boreći se u parovima, probadali su kopljima koja su jednako često pogađala konje koliko i jahače. Ali ako su Aijeli naučili kako da se bore protiv konjanika, i Omladinci su nedavno imali gadne lekcije kako se treba boriti sa Aijelima, a oni spori u učenju nisu dugo preživljavali u njihovim redovima. Neki su nosili vitka konjička koplja, koja su se završavala stopom i po čelika s krstastim zaštitnikom koji je sprečavao da vrh uđe preduboko, a svi su mogli da koriste mačeve jednako dobro kao svaki mačevalac osim, možda, majstora sečiva. U parovima i trojkama, svako je svakome pazio leđa, stalno pokrećući konje, tako da Aijeli nisu mogli da naude životinjama. Samo bi najbrži Aijeli uspevali da uskoče usred tog kruga blistavog čelika. Konji uvežbani za borbu, oružje samo po sebi: kopitima su razbijali lobanje, hvatali ljude zubima i otresali ih kao psi koje razdražuju pacovi, odgrizajući odjednom i po pola lica. Dok su se borili, konji su njištali a ljudi stenjali od napora i klicali od groznice kakva obuzima učesnike bitke, od groznice koja im govori kako su živi i kako će živeti da bi videli još jednu zoru, pa makar stajali u krvi do pojasa. Klicali su dok su ubijali, klicali su dok su umirali; nije bilo mnogo razlike.