„To je tačno“, složi se Perin. Šta li je Faila naumila sa onim budalama? Sada je uzjahala Lastavicu, a oni su svi stajali u njenoj blizini, gledajući ka njoj. Uopšte ga ne bi iznenadilo kada bi i ona lično uletela u tu đi’e’toh besmislicu.
Seonid i Masuri uklizaše iza poslednjih Dvorečana, sa svoja tri Zaštitnika, a Mudre su bile odmah iza njih, što i nije bilo neko iznenađenje. One su bile tu da drže Aes Sedai na oku. Seonid prikupi svoje uzde, kao da će uzjahati, ali Edara nešto tiho reče, pokazujući na podebeo nakrivljeni hrast, a dve Aes Sedai pogledaše u nju, istovremeno okrećući glave, pa onda izmeniše poglede i povedoše svoje konje ka drvetu. Stvari će se odvijati mnogo bolje budu li ove dve uvek tako pokorne pa, ne baš stvarno pokorne; Seonidin vrat bio je ukočen kao da je od drveta.
Za njima dođoše rezervni konji, celo krdo, po deset konja vezano na jednoj vođici, pod pažljivim okom ljudi sa Dobrejnovog imanja koji su, navodno, znali šta rade. Perin smesta uoči Stamenog, koji je bio na sopstvenoj vođici; ženi, koja je pazila na njega, biće bolje da zna svoj posao. Prođe i mnogo dvokolica za snabdevanje na svojim velikim točkovima, a ljudi koji su ih terali cimali su uzdama i vikali na konje kao da su se plašili da će se prolaz zatvoriti na njima mnogo dvokolica jer one nisu mogle da ponesu koliko i zaprežna kola, a morale su da budu dvokolice jer kola sa sve zapregama ne bi mogla da se provuku kroz prolaz. Činilo se da ni Niejld ni Grejdi ne mogu da naprave prolaz veliki kao Randov, pa čak ni Dašivin.
Kada se poslednje dvokolice ukotrljaše na škripavim osovinama, Perin za trenutak pomisli da smesta naredi zatvaranje prolaza, ali Niejld je bio taj koji ga je držao otvorenim, a on se nalazio s druge strane, tamo nazad, u Kairhijenu. Trenutak kasnije već je bilo prekasno.
Berelajn je ušetala kroz prolaz vodeći ždrebicu koja je bila bela koliko je Lastavica bila crna, a on uputi malu molitvu zahvalnosti što je njena siva haljina za jahanje imala okovratnik sve do brade. S druge strane, od struka naviše, haljina se pripijala kao bilo koja tarabonska. Perin zaječa. Sa njom dođoše Nurel i Bertajn Galen, lord kapetan njenih Krilatih stražara, sedokosi čovek koji je nosio svoj crveni povez preko oka kao što bi neko drugi nosio perušku na šeširu, a za njima se pojaviše i sami Krilati stražari u crvenim oklopima, njih preko devet stotina. Nurel i ostali koji su bili na Dumajskim kladencima nosili su uzanu žutu traku na levoj mišici.
Uzjahavši svoju ždrebicu, Berelajn odjaha na jednu stranu s Galenom, dok je Nurel raspoređivao Krilate stražare među drvećem. Mora da je bilo najmanje pedeset koraka između nje i Faile, kao i desetak stabala, ali ova se postavila baš tako da bi mogle da pilje jedna u drugu. Stavljanje Berelajn na zaleđe, što je dalje moguće od Faile, ćinilo mu se kao dobar potez, ali moraće sa ovim da se suočava svake krvave večeri! Spaljen da si, Rande!
Konačno se i Niejld pojavio iz prolaza, gladeći svoje šašave brkove i odmeravajući da li neko posmatra dok je otvor nestajao. Niko nije gledao, pa se on pope na konja s nezadovoljnim izrazom na licu.
Uzjahavši Koraka, Perin odjaha do blagog uzvišenja. Nisu svi mogli da ga vide, zbog drveća, ali biće dovoljno ako mogu da ga čuju. Okupljeni se uzmuvaše dok se zaustavljao, a ljudi su se pomerali ne bi li ga bolje videli.
„Koliko je poznato bilo čijim doušnicima, tamo, u Kairhijenu", glasno reče on, „ja sam prognan, Prva od Majena je na putu kući, a vi ostali isparili ste poput magle na suncu.“
Na njegovo iznenađenje, oni su se smejali. Povici „Perin Zlatooki", začuše se, ali ne samo od Dvorečana. On sačeka da se utišaju; za to je trebalo nešto vremena. Faila se nije ni smejala niti je vikala, a nije ni Berelajn. Svaka od njih odmahivala je glavom; nijedna nije verovala da treba da izloži sve ono što je nameravao. Onda se međusobno ugledaše, a glave im se trenutno zaustaviše kao da ih je neko zalio ćilibarom. Nije im se dopadalo da se slažu u bilo čemu. Uopšte nije bio iznenađen kad su obe okrenule pogled ka njemu s potpuno istim izrazom u očima. Postojala je ta stara poslovica u Dve Reke, mada se način kako se izgovarala, kao i sadržaj što se njome izražavao, menjao zavisno od okolnosti i osobe koja govori. „Muškarac je kriv za sve.“ U jednoj stvari, naučio je, žene su bile bolje nego u bilo čemu drugom: da nauče muškarca kako treba uzdisati.
„Neki od vas možda se pitaju gde smo mi i zašto", nastavi on kada je konačno nastupila tišina. Manji talasići smeha. „Ovo je Geldan.“ Mrmljanje divljenja, a možda i neverica da su prešli petnaest stotina milja jednim jedinim korakom. „Najpre moramo ubediti kraljicu Alijandru kako nismo ovde radi osvajanja.“ Berelajn je trebalo da razgovara sa Alijandrom, a Faila će mu sigurno napraviti scenu zbog toga. „Onda ćemo ići da potražimo čovu koji sebe naziva Prorokom gospodara Zmaja.“ To baš neće biti prijatno; Masema nije bio uživanje ni pre nego što je zabrazdio preko ivice. „Taj Prorok izazivao je neke poteškoće, ali mi ćemo ga obavestiti kako Rand al’Tor ne želi da bilo ko bude zastrašivan kako bi ga sledio, pa ćemo povesti njega i sve one oko njega koji žele da dođu, nazad gospodaru Zmaju.“ A bude li neophodno, uplašićemo ga toliko da će mu spasti pantalone, ogorčeno je pomislio.
Oni su klicali. Zviždali su i vikali kako će naterati tog Proroka da maršira nazad, sve do Kairhijena, za gospodara Zmaja, sve dok se Perin nije ponadao da je ovo mesto možda i dalje od sela nego što bi, navodno, trebalo da bude. Toj su se vici pridružili čak i kočijaši i konjušari. Više od toga, molio se da sve prođe glatko, i brzo. Što pre bude mogao da postavi što veću razdaljinu između Berelajn i sebe i Faile, to će biti bolje. Nikakva iznenađenja, to je poželeo kada su počeli da jašu ka jugu. Bilo je krajnje vreme da se to što je ta’veren pokaže korisno za bilo šta.
28
Hleb i sir
Istog dana, čim se preselio u Tarezinsku palatu, Met je znao da se našao u nevoljama. Mogao je i da odbije. Samo zato što su se žežene kockice zakotrljale ili zaustavile nije značilo da on išta treba da uradi; obično, kad bi prestale da se kotrljaju, već je bilo prekasno da se ništa ne učini. Nevolja je bila što je on želeo da zna zašto. Nije prošlo mnogo dana pre nego što je poželeo da je dočepao sopstvenu radoznalost za gušu i dobro je prodrmao.
Pošto su Ninaeva i Elejna napustile njegovu sobu, kada je konačno mogao da posegne prema sopstvenim nogama a da mu glava pri tom ne otpada, poslao je reč među svoje ljude. Činilo se da niko od njih ne primećuje loše strane svega toga. On je samo pokušavao da ih pripremi, ali niko ga nije slušao.
„Vrlo dobro, gospodaru moj“, mrmljao je Nerim navlačeći čizmu Metu na nogu. „Moj gospodar konačno će imati pristojne odaje. O, to je vrlo dobro.“ Za trenutak, delovao je čak kao da je izgubio svoj ojađeni izraz lica. Samo za trenutak. „Iščetkaću crveni svileni kaput za mog gospodara; moj gospoda* prilično je gadno umazao vinom onaj plavi.“ Met je nestrpljivo čekao, a kad je navukao kaput, požurio je u hodnik.
„ Aes Sedai?“, mrmljao je Nalesin dok mu se glava pomaljala iz čiste košulje. Njegov trbušasti glavni sluga, Lopin, muvao se oko njega. „Sažežene i duše. Nije baš da volim Aes Sedai, ali... Tarezinska palata, Mete.“ Met se žacnu; bilo je dovoljno loše što je taj čovek mogao da poloče bure rakije a da to uopšte ne utiče na njega sledećeg jutra, ali zar je uz to morao baš toliko da se kezi? „O, Mete, sada ćemo moći da zaboravimo na kockice i da igramo karte s našom sopstvenom vrstom.“ Mislio je na plemstvo, jedine koji su mogli sebi dopustiti da igraju, osim dobrostojećih trgovaca koji ne bi dugo ostali dobrostojeći kada bi se kockali u uloge koje je plemstvo stavljalo. Nalesin brzo protrlja dlanove, dok je Lopin pokušavao da mu uveže vezice; čak mu je i brada delovala nestrpljivo. „Svilena posteljina“, promrmljao je. Ko je još čuo za svilenu posteljinu? Ta stara sećanja su se nešto komešala, ali Met je odbijao da ih sluša.