„Puno plemstva“, zareža Vanin tamo dole, napućivši usne da pljune. Njegov pogled je sada, i bez razmišljanja, proveravao je li tu gazdarica Anan; onda je rešio da će ipak potegnuti iz pehara kiselkastog vina koje mu je bilo doručak. „Mada, biće dobro ponovo videti gospu Elejnu", petljao je. Slobodnom rukom krenuo je prema čelu; izgledalo je da nije svestan tog pokreta. Met zastenja. Ta je žena upropastila jednog dobrog čoveka. „Hoćeš li da ponovo proverim Karidina?“, nastavi Vanin kao da je sve drugo nevažno. „Ulica mu je puna prosjaka, teško je videti bilo šta, ali užasno mnogo ljudi mu dolazi u posete.“ Met mu reče da će to biti u redu. Nije ni čudo što je Vanina bolelo uvo je li palata puna plemstva i Aes Sedai; on će provesti dan znojeći se na suncu i gurajući se s gomilom. To je daleko udobnije.
Nije imalo nikakve svrhe pokušavati sa upozorenjima za Harnana i ostale Crvenruke, koji su se kljukali belom kašom i tankim crnim kobasicama dok su ćuškali jedan drugog u rebra i smejali se radi služavki u palati koje su, kako su čuli, sve do jedne bile odabrane zbog svoje lepote i neviđene slobode kada su u pitanju određene usluge. To je potpuna istina, međusobno su se uveravali.
Ništa se nije popravilo ni kada je otišao u kuhinju tražeći gazdaricu Anan kako bi platio račun. Kaira je bila tamo, ali kao da se njeno loše raspoloženje od prethodne noći udvostručilo; napućila je donju usnu, pokazala mu je zube, pa je izletela kroz vrata, trljajući pozadinu svoje suknje. Možda se uvalila u neku nevolju, ali kako je za to mogla da krivi Meta Kautona, nije mu išlo u glavu.
Gazdarica Anan bila je izašla, činilo se ona je uvek pomagala oko narodnih kuhinja za izbeglice ili se bacala na neki drugi dobrovoljni rad ali Enid je mahala dugačkom varjačom na svoje užurbane pomagače i bila je sasvim spremna da primi njegov novac u svoju punačku šaku. „Budeš li gnječio previše lubenica, mladi moj gospodaru, nemoj se iznenaditi ako ti jedna koja je trula pukne u šakama“, zbog nečega mu ona saopšti natmurena lica. „Ili dve“, dodala je trenutak kasnije, klimajući glavom. Nagnula se napred, nakrivivši svoje oznojeno punačko lice i napeto piljeći u njega. „Samo ćeš sebi doneti nevolje ako išta budeš pričao. A ti to nećeš.“ To nije zvučalo kao pitanje.
„Ni reči“, odvrati Met. O čemu je, za ime Svetlosti, ova trabunjala? Mada, činilo se da je pružio ispravan odgovor, jer je klimnula glavom, pa se odgegala dalje mašući tom varjačom još žustrije nego pre toga. Za trenutak, pomislio je kako namerava da ga njome ispraši. Bila je sušta istina da sve žene imaju nasilničku crtu, a ne samo poneke.
Kako su se stvari odvijale, naprosto je bilo olakšanje kada su se Nerim i Lopin upustili u raspravu, urlajući jedan na drugoga oko prava prvenstva za iznošenje prtljaga svoga gospodara. Izglađivanje njihovog nesporazuma odnelo je dobrih pola sata, pri čemu su u tome morali da učestvuju i on i Nalesin. Srditi sobar ume čoveku poprilično da zagorča život. Onda je morao da odluči ko će od Crvenruku imati čast da prevuče škrinju sa zlatom na drugu stranu, a ko će voditi konje. U svakom slučaju, to je značilo za toliko duže odsustvovanje iz te proklete Tarezinske palate.
Mada, kada je konačno bio odveden u sopstvene nove odaje, na početku je zamalo zaboravio na svoje nevolje. Imao je veliku dnevnu sobu, a uz nju jednu manju, koju su ovde nazivali sobom za durenje, pa ogromnu spavaću sobu s najvećim krevetom koji je u životu video, sa gromadama od stubova izgraviranim cvetnim lozicama, ni manje ni više, i obojenim u crveno. Većina nameštaja bila je jarkocrvena ili plava, tamo gde nije bila prekrivena pozlatom. Mala vrata u blizini kreveta vodila su do prenatrpane sobice za Nerima, a ovaj je, činilo se, smatrao kako je predivna i pored toga što je krevet bio veoma uzak i što nije bilo prozora. Sve Metove sobe imale su visoke zalučene prozore koji su se otvarali u balkone od kovanog gvožđa što su se nadnosili nad Mol Haru. Stone lampe bile su pozlaćene, kao i okviri ogledala; u sobi za durenje postojala su dva ogledala, u dnevnoj sobi tri, a četiri su bila u spavaćoj sobi. Časovnik jedan časovnik! na mermernom okviru iznad kamina u dnevnoj sobi isto tako se sijao od pozlate. Umivaonik i bokal uz njega bili su od crvenog porcelana Morskog naroda. Gotovo da se razočarao kada je otkrio kako je noćna posuda ispod kreveta bila od obične bele keramike. Čak je u velikoj dnevnoj sobi postojala i polica sa desetak knjiga. Niko toliko ne čita.
I pored suviše napadnih boja zidova, tavanice i pločica na patosu, te su odaje odisale bogatstvom. U bilo kom drugom vremenu, on bi zaplesao poskočicu. U bilo kom drugom vremenu, kada ne bi bio svestan žene čije su odaje bile malo dalje niz hodnik, a koja je nameravala da ga ubaci u vrelu vodu i da spusti kotao na vatru. Ako ga Teslina ili Merilila ili neka od te žgadije ne dočepa prva i pored njegovog priveska. Zašto su kockice u njegovoj glavi bile prestale da se kotrljaju čim je Elejna pomenula ove krvave sobe? Radoznalost. On je čuo poslovicu sa nekolicine ženskih usana, dole, kod kuće, obično ako bi napravio nešto što mu se tada učinilo zabavno: „Muškarci uče mačke radoznalosti, ali mačke zadržavaju zdrav razum za sebe.“
„Ja nisam nikakva prokleta mačka“, mrmljao je izletevši iz spavaće u dnevnu sobu. On je samo morao da sazna; to je bilo sve. „Naravno da nisi mačka“, reče mu Tilin. „Ti si jedno slatko malo pače, eto šta si.“
Met se trže i zapilji. Pače? Pri tom, malo pače! Ta žena jedva mu je dopirala do ramena. Uvređen ili ne, uspeo je ipak da joj se kićeno nakloni i pored svega ona je bila kraljica; to je morao da pamti. „Veličanstvo, zahvaljujem za ove predivne odaje. Zaista bih voleo da ostanem i porazgovaram, ali moram da izađem i...“
Osmehujući se, ona je nadirala preko crveno-zelenih podnih pločica, šibajući postavljenim plavim i belim svilenim podsuknjama, uperivši u njega pogled svojih tamnih očiju. On uopšte nije imao nikakvu želju da posmatra Venčani nož koji joj se gnezdio u rascepu izdašnog poprsja. Kao ni još veći, draguljima optočeni bodež koji je bio zadenut u, isto tako draguljima optočen, pojas. Povukao se unazad.
„Veličanstvo, imam veoma važn...“
Ona je počela da pevuši kroz nos. Prepoznao je melodiju; i sam ju je u poslednje vreme kroz nos pevušio nekolicini devojaka. Bio je dovoljno mudar da ne pokušava stvarno da peva s obzirom na svoj glas, a sem toga, reči koje su koristili u Ebou Daru mogle su ga stajati ušiju. U ovim krajevima, pesmica se zvala: „Od mojih ćeš poljubaca ostati bez daha“.
Uznemireno se smejući, pokušao je da postavi lapisom obložen stočić između njih, ali ona ga je nekako odmah zaobišla, kao da ga nije ni primetila, a da pri tom uopšte nije ubrzavala. „Veličanstvo, ja...“
Naslonila mu je dlan na grudi, saplela ga je da bi se strovalio u naslonjaču visokog naslona, pa mu se posadila u krilo. Između nje i doručja naslonjače bio je kao u klopci. O, mogao je on da je uhvati oko struka i bez napora postavi na noge. Samo što je ona imala taj krvavo veliki bodež za pojasom, a nešto mu se činilo da njegova upotreba ruku na njoj ne bi bilo prihvatljivo dok je njeno korišćenje ruku na njemu izgleda bilo. Ovo je Ebou Dar, na kraju krajeva, gde se smatralo opravdanim da žena ubije muškarca, sve dok se ne bi dokazalo suprotno. Mogao je on da je podigne, bez napora, samo što...
Video je on ribarice u gradu kako prodaju ta čudna stvorenja koja su nazivale sipe i hobotnice u Ebou Daru su stvarno jeli ta stvorenja! ali ona nisu bila ništa naspram Tilin. Ta je žena imala deset ruku. On se izvijao, uzaludno pokušavajući da je se otrese, a ona se samo meko smejala. Između poljubaca, gotovo bez daha, pobunio se kako bi neko mogao da naiđe, a ona se samo kikotala. Blebetao je o svom poštovanju ka njenoj kruni, a ona se grohotom smejala. Tvrdio je kako se obavezao nekoj devojci kod kuće, koja mu je ukrala srce. To ju je stvarno nasmejalo.