„Ono što ne zna neće joj ni škoditi“, mrmljala je, a njenih dvadeset ruku nisu nimalo usporavale.
Neko je pokucao na vrata.
Jedva oslobodivši usta, uspeo je da vikne: „Ko je?“ Pa, jeste, viknuo je. Malo piskavije. Na kraju krajeva, stvarno je ostao bez daha.
Tilin mu je skočila sa krila i udaljila se tri koraka od njega toliko brzo da se činilo kako je jednog trenutka bila ovde a sledećeg tamo. Ta je žena čak imala obraza i da ga prekorno pogleda! A onda mu je poslala poljubac.
Jedva da joj je napustio usne kada se vrata otvoriše, a Tomova glava se promoli kroz njih. „Mete? Nisam bio siguran da si to ti. O! Veličanstvo.“ Za usukanog matorog zabavljača sa velikim prohtevima, Tom je mogao da izvede neverovatno nakićen naklon i pored svog hramanja. Džuilin to nije mogao, ali on smaknu svoju šašavu crvenu kapu, pa izvede ono što je mogao. „Oprostite nam. Nismo mislili da uznem...“, započe Tom, ali ga Met žurno prekide.
„Uđi, Tome!“ Zakopčavši kaput sve do grla, on je krenuo da ustane, a onda je shvatio da mu je prokletnica nekako otpasala čakšire a da on to nije ni primetio. Ova dvojica možda i ne bi primetila da mu je košulja izvučena, ali nekako ne bi mogli a da ne primete kada bi mu spale čakšire. Tilinina plava haljina nije čak bila ni izgužvana! „Džuiline, uđi!“
„Drago mi je da su ti odaje prihvatljive, gosparu Kautone“, reče mu Tilin, koja je izgledala kao oličenje dostojanstva. Izuzimajući njene oči, u svakom slučaju, kada se namestila tako da ni Tom ni Džuilin nisu mogli da ih vide. Njene su oči davale nevinim rečima potpuno novo značenje. „Radujem se zadovoljstvu što ću provesti neko vreme u tvom društvu; nalazim da će to biti zanimljivo, imati ta’verena na dohvat ruke, tamo gde mogu da posegnem i dohvatim ga po sopstvenoj volji. Ali moram te ostaviti tvojim prijateljima, sada. Ne, nemoj da ustaješ; molim te.“ I tu se pojavio taj nagoveštaj začikavanja u njenom osmehu.
„Pa, dečače“, reče Tom gladeći svoje brkove, nakon njenog odlaska, „ti si baš srećković, da te kraljica lično dočeka raširenih ruku.“ Džuilin se odjednom veoma zanimao za sopstvenu kapu.
Met ih je napeto posmatrao, u mislima ih izazivajući da kažu još jednu reč samo jednu reč! ali kada je upitao za Ninaevu i Elejnu, prekinuo je da brine o njihovim sumnjama. Te se žene još uvek nisu vratile. Gotovo da je poskočio, s čakširama ili bez njih. Već su pokušavale da se iskobeljaju iz sopstvenog dogovora; morao je da objašnjava na šta misli između njihovog otvorenog izražavanja neverice i sopstvenih iznošenja mišljenja o Ninaevi, krvavoj al’Mera, i Elejni, kćeri krvavoj naslednici. Nije postojala neka verovatnoća da bi otišle Randu bez njega, ali ne bi ga iznenadilo ni da su otišle da se okušaju u uhođenju Karidina. Elejna bi zahtevala da ovaj prizna i očekivala bi da se tip slomi; Ninaeva bi pokušavala da mu priznanje iznudi batinama.
„Čisto sumnjam da smetaju Karidinu“, reče Džuilin, češkajući se iza uva. „Čini mi se da su Avijenda i Birgita otišle da ga provere, po onome što sam čuo. Nismo ih videli kad su otišle. Čini mi se kako nema razloga da brineš tome da će taj znati u šta gleda, čak i kad bi prošao pravo pored njih.“ A onda, natočivši sebi vinski punč koji je Met zatekao već pripremljen u odajama u zlatni pehar, počeo je sa objašnjavanjem.
Met stavi ruke na oči. Prerušavanje pomoću Moći; nije ni čudo da su iskliznule kao guje kad god su to poželele. Te će žene tek doneti nevolje. To je ono što žene i inače najbolje rade. Gotovo da ga nije iznenadilo kad je shvatio da Tom i Džuilin znaju o Zdeli vetrova još manje od njega.
Pošto su otišli da se pripreme za odlazak u Rahad, imao je vremena da sredi svoju odeću pre nego što se Ninaeva i Elejna vrate nazad. Imao je vremena da proveri i Olvera, u sobi na spratu niže. Dečak mršavko kao da se malo popunio uz Enid i ostale kuvarice u Izgubljenoj ženi koje su ga kljukale, ali on će zauvek ostati nizak, čak i za Kairhijenjanina, a čak i kada bi mu se uši smanjile za polovinu, a usta skupila na pola širine, njegov nos bi još uvek sprečavao da bude i blizu lepuškastog. Ništa manje nego tri služavke trudile su se oko njega dok je sedeo na krevetu prekrštenih nogu.
„Mete, zar Hejsel nema najlepše oči?“, upita Olver kezeći se na mladu ženu krupnih očiju koju je Met sreo poslednji put kada je dolazio u palatu. Ona uzvrati osmeh i pređe rukom kroz dečakovu kosu, mrseći je. „O, ali Alis i Loja su toliko slatke da nikada ne bih mogao da se odlučim.“ Punačka žena, gotovo srednjih godina, podigla je pogled sa Olverovih bisaga, koje je raspakivala, da bi mu podarila širok osmeh, a vitka devojka punačkih usana potapšala je peškir koji je upravo namestila pored umivaonika, a onda se bacila na krevet i počela da golica Olvera sve dok se ovaj nije prevrnuo unazad bespomoćno se kikoćući.
Met frknu. Harnan i ostali već su bili dovoljno loši, a sada ove žene još i ohrabruju tog dečaka! Kako će on ikada naučiti pristojno ponašanje ako žene ako rade? Olver bi trebalo da bude na ulici, da se igra, kao svi ostali desetogodišnjaci. On nije imao nikakve služavke koje bi padale preko njega u njegovim sobama. Tilin se postarala da tako bude, u to je bio sasvim siguran.
Imao je vremena da proveri Olvera i da baci pogled na Harnana i ostale Crvenruke, koji su delili dugačku sobu sa poređanim krevetima, nedaleko od konjušnica, pa i da odluta do kuhinja po hleb i govedinu nije bio sposoban da se suoči sa onom kašom, tamo nazad, u gostionici. Ninaeva i Elejna se još uvek nisu vračale. On konačno pregleda knjige u svojoj dnevnoj sobi, pa poče da čita Putovanja Džaima Lakonogog, mada jedva da je shvatao ijednu reč zbog zabrinutosti. Tom i Džuilin ušli su taman kad su te žene konačno uletele oduševljene što ga nalaze tu, kao da su mislile kako on neće održati datu reč.
On lagano zatvori knjigu, pa je nežno spusti na stočić pored svoje naslonjače. „Gde ste bile?“
„Pa, izašle smo u šetnju“, veselo saopšti Elejna, plavih očiju raširenih više nego što je to video ikada ranije. Tom se namrštio i počeo da se poigrava nožem koji je izvukao iz rukava, kotrljajući ga napred-nazad među prstima. Vrlo upadljivo nije ništa rekao, niti je pogledao ka Elejni.
„Pile smo čaj s nekim ženama koje poznaje tvoja gostioničarka", reče Ninaeva. „Neću da vas gnjavim pričama o ručnom radu.“ Džuilin poče da maše glavom, a onda se prekide pre nego što je ova to zapazila.
„Molim te, nemoj da me gnjaviš", suvo joj odvrati Met. Pretpostavljao je da ona razlikuje jedan kraj igle od drugog, ali isto tako je imao osećaj da bi radije nekom probola sopstveni jezik nego što bi razgovarala o ručnom radu. Nijedna od žena nije škrgutala zubima zbog njegovog ponašanja, što je samo potvrđivalo njegove najgore sumnje. „Rekao sam dvojici da prate svaku od vas danas posle podne, a biće još dvojica sutra i svakog narednog dana. Ako niste u palati, ili meni pod nosom, imaćete telohranitelje. Oni već znaju svoje smene. Oni će biti uz vas sve vreme sve vreme a vi ćete me obaveštavati kuda ste pošle. Više me nećete terati da brinem sve dok mi kosa ne opadne.“
Očekivao je uvređenost i raspravu. Očekivao je da počnu s vrdanjem oko toga šta jesu ili nisu obećale. Očekivao je da će se to što je zatražio celu veknu na kraju, možda, završiti tako što će njega iseckati; izvući će samo deblji kraj,* ako bude imao sreće. Ninaeva pogleda u Elejnu; Elejna pogleda Ninaevu.
„ Au, telohranitelji su sjajna zamisao, Mete“, uzviknu Elejna, a na obrazima joj se pojaviše rupice od smeha. „Pretpostavljam da si u pravu. To je vrlo mudro od tebe što si već napravio raspored svojih ljudi.“
„To jeste sjajna zamisao“, reče Ninaeva, oduševljeno klimajući glavom. „Baš si pametan, Mete.“