Međutim, Gavin nije imao vremena da posmatra ili sluša. Pošto je bio jedini Omladinac bez konja, privukao je pažnju. Tri obličja odevena u kadin’sor provukoše se između konjanika i zaleteše se ka njemu spremnih kopalja. Njegov mač napusti korice s lakoćom, s istom lakoćom kojom je prelazio iz Ustremljenog sokola preko Puzavice koja obavija hrast u Mesec što se diže nad jezerima. Tri puta je osetio trzaj u zglobu kada je sečivo susrelo telo i tri u veo zavijena Aijela su pala; dvojica su se još slabašno pomerala, ali ispali su iz bitke koliko i njihov sadrug. Sledeči protivnik, međutim, bio je potpuno drugačiji.
Vitak momak, koji je nadvisio Gavina za celu šaku, pomerao se poput zmije, koplje mu je podrhtavalo dok mu se štit krivio i okretao da zaustavi udarce mača takvom jačinom da su Gavina zabolela ramena. Ples šumskog tetreba postade Nabiranje vazduha koje se pretvori u Dvoranina koji tapše lepezom, ali Aijel je parirao svakome od njih po cenu zaseka na rebrima, dok je Gavin imao razderotinu na butini, a samo ga je brzo izvijanje spasio da mu je koplje ne proburazi.
Kružili su jedan oko drugoga zaboravivši na sve što se dešavalo oko njih. Krv se toplim mlazom slivala Gavinu niz nogu. Aijel krenu u lažni napad, nadajući se da će ga isterati iz ravnoteže; pokušavao je ponovo i ponovo, a Gavin se pomerao iz stava u stav, čas držeći mač visoko, čas nisko, nadajući se da će njegov protivnik produžiti jedan od tih poluuboda samo za nijansu previše.
Na kraju, slučajnost je presudila. Aijel iznenada promaši korak i Gavin ga probode kroz srce pre nego što je i video konja koji je, povlačeći se, naleteo na Aijela.
U prošlosti, osetio bi žaljenje; odrastao je verujući kako, ako već dva čoveka treba da se bore, dvoboj treba da bude častan i čist. Više od pola godine okršaja i bitaka bio je dovoljan nauk. Nogom stade Aijelu na grudi i oslobodi mač. To nije bilo otmeno ali je bilo brzo, a u bici, spori su obično umirali.
Mada, kada je oslobodio mač, shvati kako nema potrebe za žurbom. Ljudi su ležali, Omladinci i Aijeli, neki ječeći, neki nepomični, a ostatak Aijela jurio je prema istoku dok su ih pratile dve desetine Omladinaca, od kojih su bar neki morali biti pametniji. „Stoj!“, povika. Ako idioti dopuste da budu odsečeni, Aijeli će ih samleti. „Bez potere! Stoj kad kažem! Stoj, spaljeni bili!“ Omladinci se oklevajući povukoše.
Džisao okrenu ždrebicu. „Samo su hteli da proseku kroz nas, gde god da su pošli, moj gospodaru.“ Mač mu je bio do polovine crven.
Gavin uhvati uzde svog riđana i podiže se u sedlo, ne dangubeći u čišćenju sečiva. Nije bilo vremena da se prebrojavaju mrtvi i oni koji bi mogli da prežive. „Zaboravi ih. Ona sestra nas čeka. Hale, zadrži pola svoje čete da pomogne ranjenima. I pripazite na te Aijele; to što umiru ne znači i da su odustali. Ostali, za mnom.“ Hal otpozdravi mačem, ali Gavin je već zabadao mamuze.
Okršaj nije dugo trajao, ali bez obzira na to, bio je predug. Kada je Gavin stigao do uzvišenja, video je samo mrtvog konja ispražnjenih bisaga. Ni posmatranje kroz durbin nije pokazalo ništa, ni sestru, ni Aijele, niti bilo šta živo. Samo se pomerala prašina, nošena vetrom, a na tlu pored konja lelujala je neka haljina. Sestra mora da je odjurila, čim se tako brzo izgubila s vidika.
„Nije mogla da odmakne daleko, čak ni trkom", reče Džisao. „Možemo je naći ako se razvijemo u lepezu."
„Potražićemo je pošto se postaramo za ranjenike", odlučno odgovori Gavin. Nije imao nameru da razdvaja ljude dok Aijeli jurcaju uokolo. Ostalo je još samo nekoliko sati do zalaska sunca a on je hteo da pre toga ima siguran logor, na uzvišenju. Možda ne bi bilo loše da pronađe neku od sestara; neko će morati da objasni Elaidi ovu propast, a on će to i uraditi, čim bude raspoložive Aes Sedai koja će se suočiti s njenim besom umesto njega.
S uzdahom okrenuvši pastuva, krenuo je da proveri kakav je ovoga puta račun u klanici. To mu je bio prvi pravi nauk kad je postao vojnik. Klanicu uvek moraš platiti. A predosećao je kako će uskoro biti i većih računa. Svet će zaboraviti na Dumajske kladence pred onim što tek nadolazi.
1
Visoki Časelin
Točak vremena se okreće i Doba dolaze i prolaze, ostavljajući za sobom sećanja koja prerastaju u legende. Legende blede i postaju mitovi, a i oni budu davno zaboravljeni kada ponovo naiđe Doba koje ih je rodilo. U jednom od tih razdoblja, koje su neki zvali Treće doba – Doba koje tek treba da dođe, Doba davno prošlo – vetar je hujao u moćnoj Braemskoj šumi. Ovo nije bio početak, jer u okretajima Točka vremena nema ni početka ni kraja. Ali bio je to jedan početak.
Na sever i istok je vetar duvao dok se žarko sunce dizalo sve više na nebu bez oblaka, severoistočno, kroz sasušeno drveće sa smeđim lišćem i golim granama, kroz raštrkana sela gde je vazduh treperio od jare. Vetar nije donosio olakšanje, niti nagoveštaj kiše, a još manje snega. Na sever i istok je duvao, oko prastarog luka od fino obrađenog kamena, za koji neki govore da je bio kapija slavnog grada, i oko drugih spomena nekakve davno zaboravljene bitke. Samo su vremenom izjedeni, nečitki poslednji ostaci uklesnih reči preostali na masivnom kamenju, bezglasno prizivajući izgubljenu slavu čuvene Koremande. Nekoliko kola kotrljalo se pored, u vidokrugu luka, drumom za Tar Valon, a pored njih su ljudi pešačili i zaklanjali oči od prašine koju su kopita i točkovi dizali, a vetar raznosio. Većina njih nije imala predstavu kuda ide, jer se svet, činilo se, preokrenuo naglavce, a stari poredak se završavao tamo gde još nije potpuno nestao. Neke je gonio strah, dok je ostale vuklo nešto što nisu mogli sasvim da razaznaju, niti da razumeju, ali većina je bila uplašena.
Napred je vetar putovao, preko sivozelene reke Erinin, prateći brodove koji su još nosili robu na sever i jug, jer čak i u ovakvim vremenima mora da se trguje iako ni za koga nije bilo izvesno gde je sigurno trgovati. Istočno od reke šuma je postajala reda, konačno se povukavši pred niskim talasastim brdima prekrivenim smeđom, poput truda suvom travom, a prošaranim raštrkanim šumarcima. Na vrhu jednog od ovih brda stajao je krug kola; mnoga su imala oprljena platna ili potpuno izgorele prekrivke na gvozdenim obručima. Na sklepanom štapu, istesanom od mladog drveta uginulog od suše i vezanom na ogoljeni obruč, kako bi se dobilo na visini, lepršao je grimizni barjak s crno-belim diskom u sredini. Barjak Svetlosti, neki ga nazivahu, ili al’Torov barjak. Drugi znahu crnja imena i drhtahu dok su ih šapatom izgovarali. Vetar brzo i jako protrese štap a onda se izgubi, kao da mu je drago što se brzo udaljava.
Perin Ajbara je sedeo na zemlji, širokih leđa oslonjenih na točak kola i žudeći da se vetar zadržao. Na trenutak je bilo svežije. A i taj vetar s juga odneo je miris smrti iz njegovih nozdrva, miris koji ga je podsećao gde bi trebalo da bude, a to je bilo poslednje mesto na kome je želeo da bude. Mnogo je bolje ovde, u krugu kola, s leđima okrenutim severu, gde je mogao ponešto i pomalo da zaboravi. Preostala kola dovučena su navrh brda juče posle podne, kad su ljudi konačno našli snage da urade nešto više osim da zahvaljuju Svetlosti što još dišu. A sada se sunce ponovo dizalo, a s njime se pojačavala jara.
Nervozno je počešao kratku kovrdžavu bradu; što se više znojio više ga je svrbela. Svi ljudi koje je mogao da vidi, osim Aijela, bili su obliveni znojem, a voda je sada bila udaljena skoro milju prema severu. Jednako koliko i užasi i smrad. Većina je to smatrala dobrom trgovinom. Trebalo je da obavlja svoju dužnost, ali osećaj krivice nije mogao da ga natera da se pomeri. Danas je Visoki Časelin, i kod kuće, u Dve Reke, zabavljače se celog dana i plesače cele noći; Dan za razmišljanje, kada je svako morao da se seti svega dobrog u svom životu, a onome ko bi našao razloge da se žali istresli bi vedro vode na glavu kako bi sprali nesreću. Niko nije želeo da mu se to desi po hladnom vremenu, kakvo bi sad trebalo da bude; sada bi vedro vode bilo pravo uživanje. Za čoveka koji je bio dovoljno srećan da preživi, morao je suviše da se napreže ne bi li pronašao dobre misli. Naučio je štošta o sebi juče. Ili je to bilo jutros, kada je sve bilo završeno.