Tom uz prigušenu kletvu ispusti nož, pa sede i poče da sisa prst koji je posekao, piljeći u žene.
Met uzdahnu. Nevolje; znao je on to. A to je bilo još pre nego što su mu saopštile da, za sada, može da zaboravi na Rahad.
Tako se i dogodilo da se našao na klupi pred jeftinom krčmom, nedaleko od obale, po imenu Ruža starijih, pijuckajući iz ulubljenog limenog lončića koji je lancem bio vezan za tu klupu. Bar su iznova ispirali lončiće za svaku novu mušteriju. Smrad iz bojadžijske radnje s druge strane ulice samo je doprinosio prefinjenosti Ruže. Nije to bilo zbilja sumnjivo susedstvo, iako su ulice bile suviše uske da bi njima prolazile kočije. Oveći broj jarko lakiranih nosiljki provlačio se kroz gomilu. Iako je mnogo više prolaznika bilo odeveno u vunu ili prsnike esnafa negoli u svilu, ta je vuna češće bila dobro skrojena negoli iskrzana. Kuće i radnje bile su kao i svuda obložene belim malterom, pa iako je većina bila mala, a poneka i oronula, visoka kuća bogatog trgovca stajala je na uglu njemu s desne strane, a na levom je bila majušna palata u svakom slučaju manja od trgovčeve kuće s jednom jedinom zeleno okovanom kupolom i bez tornja. Nekoliko krčmi i gostionica koje su bile vidljive delovale su hladovito i primamljujuće. Na nesreću, Ruža je bila jedina u kojoj je čovek mogao da sedi i napolju, jedina koja se nalazila baš na pravoj tački. Na nesreću.
„Sumnjam da sam ikada video ovako izuzetne muve“, gunđao je Nalesin, mašući da otera nekoliko izabranih primeraka od svog lončića. „Šta ono mi, beše, radimo ovde?“
„Ti se nalivaš tim jeftinim izgovorom za vino i znojiš se kao svinja", mrmljao je Met, nabijajući šešir da bi bolje zaklonio oči. „Ja sam ta’veren.“ On se namrštio ka trošnoj kući, koja je stajala između bojadžijske radnje i bučnih prostorija tkača, za koju mu je bilo rečeno da je treba držati na oku. O, one su se potrudile da to zvuči kao pitanje, učinile su da zvuči kao molba na kraju, a on će u to poverovati kad psi budu plesali, ali je umeo da prepozna kad ga neko silom natera na nešto. „Samo budi ta’veren, Mete“, oponašao ih je. „Sigurna sam da ćeš znati šta treba da radiš. Pih!“ Možda su Elejna, kći krvava naslednica, i njene proklete rupice znale, ili Ninaeva, kojoj su se krvave ruke grčile da ne cimaju njenu prokletu pletenicu, ali spaljen bio ako je on imao blagog pojma. „Ako je ta svinjska Zdela u Rahadu, kako bi ja trebalo da je nađem sa ove žežene strane reke?“
„Ne sećam se da su to objasnile“, iznervirano reče Džuilin, pa otpi dobar gutljaj nekog pića napravljenog od žutog voća koje se gajilo na selu. „To si do sada pitao najmanje pedeset puta.“ On je tvrdio da je bledo piće osvežavajuće na ovoj jari, ali Met je samo jednom zagrizao jedan od tih limunova, te nije imao nameru da pokušava sa gutanjem bilo čega napravljenog od njih. Pošto ga je glava još uvek blago tištala, on je pio čaj. Imao je ukus kao da krčmar, usukani tip sitnih sumnjičavih očiju, ubacuje sveže lišće i vodu u ostatke jučerašnjeg još od osnivanja grada. Ukus je odgovarao njegovom raspoloženju.
„Ono što mene zanima“, mrmljao je Tom nad svojim zavijenim prstima, „jeste zašto su postavljale toliko pitanja o tvojoj gostioničarki.“ On nije delovao previše uznemireno zato što te žene još uvek imaju tajne; ponekad je bio upadljivo čudan. „Kakva je to veza Setejl Anan i ovih žena sa tom Zdelom?“
Žene su ulazile u trošnu kuću i izlazile iz nje. Stalan protok žena, gotovo stalan, od kojih su neke bile baš dobro obučene, iako nijedna nije nosila svilu, ali nije bilo nijednog muškarca. Tri ili četiri među njima nosile su crvene pojaseve Mudrih žena. Met je pomišljao da prati neku od njih kada bude odlazila, ali to je delovalo suviše promišljeno. On nije znao kako ta’veren deluje on nikada nije stvarno primetio ni trag toga kod samog sebe ali njegova sreća je uvek bila najjača kada je sve bilo nasumično. Kao sa kockicama. Većina onih gvozdenih slagalica iz krčmi izmicala mu je, koliko god da se osećao srećan.
On nije obraćao pažnju na Tomovo pitanje; Tom ga je postavljao jednako često koliko je i Met zapitkivao kako će ovde pronaći Zdelu. Ninaeva mu je sasula u lice kako mu nije obećala da će mu saopštavati baš sve što zna; rekla je da će mu reći sve ono što je potrebno da on zna; rekla je... Posmatrati je kako se gotovo guši jer ne može da ga naziva pogrdnim imenima gotovo da je bilo dovoljna osveta.
„Pretpostavljam da bi trebalo da se prošetam niz onaj prolaz“, uzdahnu Nalesin. „U slučaju da neka od onih žena odluči da se prebaci preko baštenskog zida.“ Uzani procep između kuće i bojadžinice sasvim lepo je bio vidljiv celom dužinom, ali drugi prolaz nalazio se iza kuća i radnji. „Mete, objasni mi ponovo zbog čega se bavimo ovim, umesto da igramo karte.“
„Ja ću to da uradim', reče Met. Možda će pored zadnjeg baštenskog zida otkriti kako radi ta stvar sa ta’verenima. Otišao je i ništa nije pronašao.
Do vremena kada je sumrak počeo da se šunja niz ulice, a Harnan se vratio sa ćelavim Andorcem uzanih očiju po imenu Vat, jedini mogući uticaj toga što je ta’veren koji je primetio bio je da je krčmar skuvao svež lonac čaja. Imao je gotovo jednako loš ukus koliko i stari.
Kada se vratio u svoje odaje u palati, pronašao je belešku, neku vrstu pozivnice, ukusno ispisanu na punijem belom papiru koji je mirisao kao cela bašta cveća.
Mali moj zečiću, očekujem te na večeri, noćas, u mojim odajama.
Nije bilo potpisa, ali on teško da mu je i trebao. Svetlosti! Ta žena nije imala ni trunku srama! Crveno obojena gvozdena brava krasila je vrata ka hodniku; on pronađe ključ i zaključa je. Onda, za svaki slučaj, on gurnu stolicu pod kvaku na vratima Nerimove sobe. Mogao je sasvim lepo da se snađe i bez večere. Baš kad se spremio da se popne u krevet, kvaka začangrlja; napolju, u hodniku, neka žena se nasmejala kada je otkrila da su vrata osigurana.
Posle toga je trebalo da čvrsto spava, ali zbog nečega je samo ležao tako i osluškivao kako mu krči stomak. Zbog čega je ovo radila? Pa, znao je zbog čega, ali zašto baš njemu? Sigurno nije odlučila da baci svu pristojnost preko brodske ograde samo da bi se našla u krevetu sa ta’verenom. Sad je bio na sigurnom, u svakom slučaju. Tilin neće probijati vrata ovnom, u svakom slučaju. Hoće li? Nije bilo ni mnogo ptica što bi se mogle provući kroz šare od kovanog gvožđa koje su ukrašavale balkone. Sem toga, trebale bi joj vrlo dugačke merdevine da bi dosegla tu visinu. Kao i ljudi koji bi ih nosili. Osim ako bi se spustila niz konopac s krova. Ili bi mogla... Noć je prolazila, stomak mu je zavijao, sunce se dizalo, a on ni za trenutak nije sklopio oči niti imao mirnu misao. Osim što je doneo odluku. Pronašao je svrhu sobi za durenje. On se, u svakom slučaju, nikada nije durio.
Čim se razdanilo, on se išunja iz svojih odaja i pronađe još jednog od slugu iz palate, sećao ga se proćelav čova po imenu Madik, umišljenog, samozadovoljnog izgleda, s lagano opuštenim usnama, a one su pokazivale da dotični nije nimalo zadovoljan. Čovek koga je moguće kupiti. Mada su zaprepašćeni pogled koji mu se pojavio na licu i podrugljivi osmeh, koji nije ni pokušavao da prikrije, govorili kako tačno zna zbog čega mu Met ćuška zlato u šaku. Krvi mu i njemu sličnima! Koliko li je ljudi znalo šta je Tilin namislila?
Ninaeva i Elejna izgleda nisu bile među njima, hvala Svetlosti. Iako je to značilo da su ga ribale jer je propustio večeru s kraljicom, o čemu su saznale kada se Tilin raspitivala da nije slučajno bolestan. A da bi sve bile gore...
„Molim te“, osmehivala se Elejna gotovo kao da je nije bolela reč koju izgovara, „moraš se potruditi da budeš u najboljim odnosima sa kraljicom. Nemoj biti napet. Uživaćeš u večeri s njom.“
„Samo nemoj činiti ništa što bi je moglo uvrediti," mrmljala je Ninaeva. Kod nje nije bilo sumnje da je povređuje što mora pristojno da se ponaša; obrve je skupljala od usredsređenosti, vilicu je stiskala, a ruke su joj se grčile od čežnje za povlačenjem pletenice. „Budi mekoobrazan makar jednom u svom htela sam da kažem, ne zaboravi da je ona vrlo pristojna žena, te nemoj da pokušavaš nijedan od tvojih – Svetlosti, znaš na šta mislim.“