„A zašto da ne?“, zahtevao je da zna Nalesin.
„Nema mesingani prsten na malom prstu“, odvrati Beslin. „Nije u esnafu.“
„Svetlosti“, reče Met, „zar u ovom gradu čovek ne može ni da prosi ako ne pripada esnafu?“ Možda je svemu doprinelo to kako je govorio. Prosjak skoči ka njegovom grlu, s nožem koji se pojavio u prljavoj pesnici.
Ne razmišljajući, Met dočepa čoveka za ruku i okrenu se, odbacujući ga u gomilu; neki ljudi počeše da psuju Meta, neki palog prosjaka. Neki su ovome dobacivali novčiće.
Uglom oka Met primeti drugog mršavog čoveka u ritama kako pokušava da odgurne Birgitu ne bi li ga dohvatio dugim nožem. Bila je glupava greška potceniti tu ženu samo zbog njenog kostima; odnekud, ispod tog perja, ona isuka nož i zabode mu ga pod ruku.
„Pazi“, povika joj Met, ali nije bilo vremena za upozorenja; još dok je vikao, on isuka nož iz rukava kaputa i baci ga u stranu. Sečivo joj prolete pored lica da bi se zarilo u grlo još jednog prosjaka, koji je mahao čelikom, pre no što je ovaj stigao da joj ga zabije u rebra.
Odjednom je posvuda bilo prosjaka s noževima ili toljagama sa šiljcima; začuše se vriska i povici kad su ljudi u kostimima i maskama počeli da se guraju kako bi se udaljili odatle. Nalesin poseče čoveka u ritama preko lica, bacivši ga tako da se otkotrljao; Beslan proburazi drugoga kroz stomak, dok su se njegovi kostimirani pajtaši borili sa ostalima.
Met nije imao vremena ništa više da vidi; našao se leđa uz leđa s Birgitom i suočavao se sa sopstvenim napadačima. Mogao je da je oseti kako se naslanja na njega, da čuje njene prigušene psovke, ali jedva da je svega toga bio svestan; Birgita je bila sposobna da se stara o sebi, a gledajući dvojicu koja su se našla pred njim, nije bio sasvim siguran hoće li moći da učini isto. Ćelava gromada od čoveka sa bezubim kezom imala je samo jednu ruku i smežuranu prazninu tamo gde je trebalo da mu bude levo oko, ali u šaci je držala dva koraka dugu toljagu, pojačanu gvozdenim obručima po kojima su se širili šiljci poput gvozdenog trnja. Njegov oniži pacoliki drugar imao je oba oka i nekoliko zuba, ali i pored upalih obraza i ruku koje su delovale kao sama kost i koža kretao se poput guje, oblizujući usne i prebacujući zarđali bodež iz ruke u ruku. Met je ciljao svojim sopstvenim, nešto kraćim nožem, prvo u jednoga, pa onda u drugoga. Nož je još uvek bio dovoljno dugačak da dosegne bitne delove na njima, a oni su poigravali i pomerali se. Svaki od njih je čekao da onaj drugi skoči na njega prvi.
„Matorom Blenti se ovo neće nimalo dopasti, Šako“, režao je veći čovek, a pacoliki sunu napred sa zarđalim sečivom koje je letelo iz šake u šaku.
Nije računao na bodež koji se iznenada pojavio u Metovoj levoj ruci i zasekao ga preko zglobova. Bodež mu začangrlja po kamenju pločnika, ali on se i pored toga baci na Meta. Dok ga je Metovo drugo sečivo probadalo kroz grudi, on zaskviča, široko raširenih očiju, dok su mu se ruke grčevito hvatale za Meta. Ćelavko se još jače iskezi, podižući toljagu dok je stupao napred.
Osmeh mu nestade kada se dva prosjaka stuštiše na njega režeći i bodući.
Zbunjeno piljeći, Met odgurnu leš pacolikog. Ulica je bila prazna na pedeset koraka, izuzimajući one koji su se borili, a svuda su se prosjaci kotrljali po pločniku, dvojica ili trojica, a ponegde i četvorica probadala su jednoga, udarajući ga toljagama ili kamenjem.
Beslan dočepa Meta za ruku. Imao je krvi na licu, ali široko se osmehivao. „Hajde da se gubimo odavde i da pustimo Družinu milodara da završi svoj posao. Nema nikakve časti u borbi sa prosjacima, a sem toga, esnaf sigurno neće ostaviti u životu nijednog od ovih lažnjaka. Prati me.“ Nalesin se mrštio očito, ni on nije video ništa časno u borbi s prosjacima a što se tiče Beslanovih prijatelja, nekolicini su kostimi bili nakrivljeni, a jedan je skinuo masku da bi mu drugi obrisao posekotinu koja mu se pružala preko čela. Čovek s posekotinom se isto tako kezio. Birgita nije imala ni ogrebotinu, bar koliko je Met mogao da primeti, a kostim joj je delovao jednako uredno kao i kad su bili u palati. Njen nož je nestao; nije bilo moguće da je uspevala da sakrije sečivo pod tim perjem, ali na neki način je to izvodila.
Met se uopšte nije bunio što su ga odvukli odatle, ali je gunđao. „Da li prosjaci uvek idu uokolo napadajući ljude u ovom... ovom gradu?“ Beslanu se možda ne bi dopalo da čuje da ga zove prokletim gradom.
Ovaj se nasmeja. „Ti si ta’veren, Mete. Uvek je uzbudljivo oko ta’verena.“
Met mu uzvrati osmeh stisnutih zuba. Prokleta budala, prokleti grad i prokleti ta’veren. Pa, da su mu prosjaci prerezali grkljan, ne bi morao da se vrati u palatu i pusti Tilin da ga oljušti kao zrelu krušku. Kad malo bolje razmisli, ona ga je nazvala svojom kruščicom. Prokleto da je sve!
Ulica između bojadžinice i Ruže starijih imala je svoj krug slavljenika, mada ih nije bilo mnogo koji bi bili oskudno odeveni. Izgleda da je bilo potrebno imati novca da bi se čovek šetkao gotovo nag. Premda su se akrobate na uglu, pred trgovčevom kućom, zamalo primakle tome; muškarci behu bosi i golih grudi u pripijenim čakširama jarkih boja, žene u još pripijenijim nogavicama i tankim bluzicama. Svi su oni imali poneko pero u kosi, kao i muzičari koji su poskakivali dok su svirali pred palaticom na udaljenijem uglu žena sa flautom, još jedan koji je duvao u crni izuvijani rog prekriven dugmićima i čova koji je svom snagom udarao u tamburu. Kuća koju su došli da posmatraju delovala je čvrsto zatvoreno.
Čaj u Ruži bio je loš, kao i uvek, što je značilo da je bio mnogo bolji od vina. Nalesin se držao nakiselog domaćeg piva. Birgita je zahvalila, ne govoreći zbog čega, a Met na to bez reči slegnu ramenima; onda se osmehnuše jedno drugom i kucnuše se šoljama. Sunce se diglo, a Beslan je sedeo održavajući jedno stopalo na palcu drugog, pa onda obrnuto, ali njegovo društvo postajalo je nemirno, bez obzira na to koliko puta im je isticao da je Met ta’veren. Gušanje sa prosjacima teško da se računalo u pravo uzbuđenje; ulica je bila suviše uzana da bi njome prolazile slike, žene nisu bile tako lepe kao na drugim mestima, a čak i posmatranje Birgite kao da je zamrlo kada su shvatili da ona nema nameru da se ljubi s bilo kojim od njih. Izražavajući žaljenje što Beslan neće da pođe, oni se žurno udaljiše da nađu neko uzbudljivije mesto. Nalesin ode da prohoda prolazom iza bojadžije, a Birgita nestade u tamnoj unutrašnjosti Ruže, da pronađe, kako je rekla, ima li ičega vrednog za piće u nekom zaboravljenom kutku.
„Nikada ne bih očekivao da vidim jednu Zaštitnicu tako odevenu“, reče Beslan, ponovo promenivši čizme.
Met žmirnu. Ovaj je imao oštre oči. Ona nijednom nije skinula masku. Pa, sve dok nije znao za...
„Mislim da ćeš biti dobar za moju majku, Mete.“
Met se zagrcnu i čajem poprska prolaznike. Nekolicina mu ljutito pokaza zube, a jedna vitka žena, lepo oblikovanog malog poprsja, zavodnički mu se nasmeši ispod plave maske, za koju je pretpostavljao da bi trebalo da bude carić. Onda udari nogom o zemlju i ljutito produži dalje kada joj on nije uzvratio osmeh. Srećom, niko nije bio dovoljno ljut da bi nastavio dalje od pokazivanja zuba, pre nego što nastavi put. Ili možda na nesreću. Uopšte mu ne bi smetalo da ga njih šestoro ili osmoro napadne tog trenutka.
„Na šta misliš?“, upita on promuklo.
Beslan naglo okrenu glavu, iskolačenih, zaprepašćenih očiju. „Pa, to što te je izabrala za milosnika, naravno. Zašto ti je lice tako crveno? Da se nisi naljutio? Zbog čega...?“ Odjednom se lupi po čelu i poče glasno da se smeje. „Ti si mislio da ću se ja ljutiti. Oprosti, zaboravljam da nisi odavde. Mete, ona mi je majka, nije mi žena. Otac je umro pre deset godina, a ona je uvek tvrdila kako je suviše zauzeta. Meni je samo drago što je izabrala nekoga ko mi je drag. Kuda si pošao?“