Punačka gostioničarka u Veslačkom ponosu gotovo da je i sama poskočila kada je ugledala Mogedijen kako uleće u njenu zajedničku sobu zaogrnuta veličanstvenom grimiznom svilom ukrašenom zlatovezom i crnom svilom što se tako bogato presijavala, kao da je i sama od zlata. Njena maska bila je oblak potpuno crnog perja s oštrim crnim kljunom; vrana. To je bila Moridinova šala, njegovo naređenje, kao što je, u stvari, bila i haljina. Njegove boje bile su crna i crvena, rekao joj je, a ona će ih nositi dok mu služi. Bila je u livreji, koliko god raskošnoj, a došlo joj je da ubije svakoga ko je u njoj vidi.
Umesto toga, ona brzo izatka mrežu na gostioničarki punačkih obraza, te je natera da se smesta uspravi i da iskolači oči. Nije bilo vremena za istančanost. Na Mogedijeninu zapovest da joj pokaže krov, žena ustrča uz stepenice bez ograde na jednoj strani sobe. Teško da je iko od pijanaca uvijenih u perje primetio išta čudno u gostioničarkinom ponašanju, pomisli Mogedijen smejuckajući se. Veslački ponos verovatno nikada nije imao gosta kao što je ona.
Na ravnom krovu, ona brzo odvaga opasnost puštanja gostioničarke da živi naspram ubijanja iste. Leševi uvek nekako uspevaju da upru prstom, pre ili kasnije. Ako želiš da ostaneš tiho skriven u senkama, ne ubijaš osim ako nisi u potpunosti primoran na tako nešto. Užurbano, ona popravi mrežu Prinude, rekavši ženi da se vrati u svoju sobu, da ode na spavanje i da zaboravi kako ju je ikada videla. Uz svu ovu žurbu, moguće je da će gostioničarka izgubiti ceo jedan dan, ili da će se probuditi nešto usporenije pameti nego što ju je imala ranije toliko toga u Mogedijeninom životu bilo bi toliko lakše da je imala bolji Talenat za Prinudu ali, u svakom slučaju, ta žena je požurila da se udalji, revnosna da je posluša, te ju je ostavila samu.
Kad se vratnice na prljavom krovu od belih pločica uz tresak spustiše, Mogedijen zastenja od iznenadnog osećaja da je po umu miluju prsti, opipavajući joj dušu. Moridin je to radio povremeno; podsetnik, govorio je, kao da joj je trebao ijedan više. Gotovo da je počela da ga traži uokolo; koža joj se naježila kao od iznenadnog ledenog povetarca. Dodir nestade, a ona se ponovo strese. Dolazeći ili odlazeći, u svakom slučaju ju je podsetio. Sam Moridin mogao je da se pojavi bilo gde i bilo kada. Hitnja.
Pohitavši ka niskom zidu koji je oivičavao krov, ona poče da pretražuje reku koja se širila tamo dole. Grupice brodica svih veličina klizile su pomoću vesala uokolo između većih plovila, ukotvljenih ili razvijenih jedara. Većina kajita nalik onoj koju je tražila bile su od običnog drveta, ali ovamo je ugledala žuti krov, a onamo plavi, a tamo, na sredini reke, žureći ka jugozapadu... crveni. To mora da je onaj pravi; više nije smela da se zadržava ovde.
Ona podiže ruke, ali kad je kobna vatra sunula iz njih, nešto zaleprša oko nje, a ona se trže. Moridin jeste došao; on je bio tu i on će... Zurila je u golubove koji su odletali. Golubovi! Gotovo je ispraznila sadržaj stomaka po krovu. Pri pogledu na reku, zareža.
Pošto se trgla, kobna vatra kojom je nameravala da raspoluti kajitu i njenog putnika umesto toga je ukoso prošla preko sredine broda, otprilike tamo gde su stajali veslači i telohranitelji. Pošto su veslači bili spaljeni iz Šare pre nego što je kobna vatra udarila, dve polovine plovila nalazile su se sada dobrih stotinu koraka nazad, u reci. A opet, možda to i nije bila potpuna propast. Pošto je deo sredine broda nestao u istom trenutku kada su i veslači zbilja umrli, reka je imala trenutak da pokulja unutra. Dva dela broda tonula su sa vidika uz ogroman broj mehurića, još dok je okretala pogled ka njima, vukući svoju putnicu u dubine.
Odjednom, sinu joj šta je upravo učinila. Ona se uvek kretala po sumračnim mestima, uvek se držala pritajeno, uvek... Svaka žena u gradu sposobna da usmerava zna da je neko povukao mnogo saidara, iako ne i zbog čega, a svako oko koje je promatralo moglo je da primeti šipku tečne bele vatre koja je prosekla to poslepodne. Strah joj dade krila. Nije to bio strah. Užasnutost.
Prigrabivši suknje, ona potrča nazad, niz stepenice, prolete kroz zajedničku sobu udarajući o stolove i odgurujući ljude koju su joj se našli na putu, trčeći ka ulici suviše uplašena da bi mogla da razmišlja, rukama krčeći prolaz kroz gomilu.
„Trči!“, vrisnula je, bacajući se u nosiljku. Suknje joj se uhvatiše u vrata; ona cimnu da bi ih oslobodila. „Trči!“
Nosači se pokrenuše, drmusajući je, ali nju nije bilo briga. Ona se pridržavala zakačivši se prstima za izrezbarene zaslone, i neobuzdano se tresla. On ovo nije zabranio. On će joj možda oprostiti, ili možda neće ni obratiti pažnju na njeno nezavisno delovanje ovde, samo ako brzo ispuni njegova uputstva, ako bude delotvorna. To joj je bila jedina nada. Nateraće ona Falion i Ispan da puze!
31
Mašijara
Dok se brodica odmicala od pristaništa, Ninaeva zbaci svoju masku kraj sebe na klupicu sa jastučićima, pa se zavali prekrštenih ruku, čvrsto stiskajući svoju pletenicu, mršteći se u prazno. Mršteći se na sve. Slušanje vetra još uvek joj je govorilo da se sprema gadna oluja, od one vrste koja čupa krovove i sravnjuje ambare, a ona je gotovo poželela da reka počne da penuša od valova tog istog trenutka.
„Ako to nije zbog vremenskih prilika, Ninaeva“, oponašala je ona, „onda si ti ta koja bi trebalo da ide. Gospa od brodovlja može da se uvredi ako ne pošaljemo najjaču od nas. Oni znaju da Aes Sedai mnogo polažu na to. Pih!“ To je bila Elejna. Osim onog „pih“. Elejna je jednostavno smatrala da je podnošenje bilo koje količine gluposti od Merilile bolje od ponovnog suočavanja s Nestom. Jednom kada pogrešno počneš s nekim, vrlo je teško oporaviti se Met Kauton bio je živi dokaz za to! a ako postane još gore s Nestom din Res Dva Meseca, ona će ih slati da joj nose i prinose.
„Užasna žena!“, gunđala je, bolje se nameštajući po jastučićima na klupici. Avijenda nije bila ništa bolja kada je Ninaeva predložila da ona ode do Morskog naroda: ti ljudi su bili opsednuti njome. Ona povisi i utanji glas, nimalo nalik na Avijendin, ali raspoloženje je bilo pravo. „Saznaćemo o ovoj nevolji kada budemo saznale, Ninaeva al’Mera. A možda ću ja nešto saznati posmatrajući danas Džaihima Karidina.“ Kad ne bi bilo činjenice da ništa nije moglo da zaplaši tu Aijelku, još bi pomislila da se Avijenda nečega uplašila, sve zbog njene revnosti da uhodi Karidina. Dan stajanja na usijanoj ulici, dok te gomila gura, nije bio ni najmanje zabavan, a danas će biti i gore, uz sva ta slavlja. Ninaeva bi pomislila kako bi ta žena uživala u jednoj lepoj, osvežavajućoj vožnji brodom.
Brod se zanjihao. Jedna lepa, osvežavajuća vožnja, reče ona sama sebi. Lep hladan povetarac u zalivu. Vlažan povetarac, ne suv. Brod se zaljuljao. „O, krvi mu i krvavog mu pepela!“, zaječala je. Zgranuta, ona samoj sebi poklopi usta i u pravednom besu poče petama da udara u prednju stranu klupe. Ako bude morala duže da trpi taj Morski narod, s jezika će joj se slivati prljavština, kao da je Metov. Nije želela da razmišlja o njemu. Još jedan dan prekrštanja ruku zbog tog... tog muškarca... pa će iščupati sebi i poslednju dlaku s glave! Ne da je do sada zahtevao išta nerazumno, ali ona je neprekidno očekivala da to uradi, a što se tiče njegovog ponašanja...!
„Ne“, odlučno reče ona. „Hoću da smirim svoj stomak, ne da ga nadražim.“ Brod je počeo lagano da se ljuljuška. Ona pokuša da se usredsredi na svoju odeću. Ona nije bila opsednuta odećom kao što je to Elejna ponekad bila, ali razmišljanje o svili i čipkama bilo je umirujuće.
Sve je bilo izabrano da ostavi utisak na gospu od brodovlja, da se pokuša s vraćanjem dela izgubljenog tla, koliko god da je to koristilo. Zelena svila, prošarana žutom na suknjama, zlatovez niz rukave i preko gornjeg dela haljine, sa zlatnom čipkom na porubu i oko zglobova i do same ivice razreza. Možda je on trebalo da bude zatvoreniji, kako bi je shvatili ozbiljno, ali nije imala nijedan takav. Uzevši u obzir običaje Morskog naroda, bio je više no skroman. Nesta će morati da je prihvati onakvu kakva jeste, Ninaeva al’Mera nije išla uokolo menjajući se zbog bilo koga.