I dalje je mogao da oseti nekoliko vukova, šačicu preživelih koji su sada odlazili nekud drugde, daleko odavde, daleko od ljudi. Vukovi su još uvek bili povod za priče u logoru, nesigurno se nagađalo odakle su se pojavili i zašto. Nekolicina je verovala da ih je Rand dozvao. Većina je smatrala da su to uradile Aes Sedai. Aes Sedai nisu iznosile svoje mišljenje. Vukovi nisu nikoga krivili – šta je bilo, bilo je – ali on nije mogao da se nosi s tom njihovom pomirenošću sa sudbinom. Došli su jer ih je on pozvao. Veoma široka ramena, zbog kojih je izgledao niži nego što je bio, poviše mu se pod teretom odgovornosti. Tu i tamo čuo je druge vukove, one koji nisu došli, kako prezrivo dobacuju onima koji su se odazvali: Eto šta biva kad se mešate s dvonošcima. Ništa drugo nije se ni moglo očekivati.
Naprezao se da zadrži misli u sebi. Želeo je da zavija kako su podrugljivci u pravu. Želeo je da bude kod kuće, u Dve Reke. Malo verovatno, sada ili ikada ponovo. Žudeo je da bude sa svojom ženom, bilo gde, i da sve bude kao što je bilo ranije. To je bilo verovatnije, ili možda nije. Više od čežnje za kućom, više i od vukova, zabrinutost za Failu izjedala ga je, nalik krtici koja prokopava put iz samog središta njegovog bića. Učinilo mu se kako joj je stvarno bilo drago kad je videla da on napušta Kairhijen. Šta da preduzme u vezi s njom? Nije mogao pronaći reći da opiše koliko voli svoju ženu, koliko mu je potrebna, ali bila je ljubomorna bez razloga, povređivana i ako ništa ne bi uradio, ljuta, a da nije imao pojma zašto. Morao je nešto da preduzme, samo šta? Odgovor mu je izmicao. Pažljivo sporo razmišljanje bilo je jedino što je on imao, dok je Faila ličila na bleštavu živu.
„Aijeli bi trebalo da stave nešto na sebe", ukočeno je mrmljao Aram, namršteno gledajući u tlo. On je čučao u blizini, strpljivo držeći uzde vitke sive ždrebice; retko se udaljavao od Perina. Mač, koji mu je trakama bio pričvršćen na leđa, uplitao mu se u krparski kaput na zelene pruge, koji je zbog vrućine ostavio otkopčan. Uvijena marama, koju je vezao oko čela, sprečavala je da mu znoj curi u oči. Nekada je Perin mislio kako je on suviše lep za muškarca. Međutim, tamna praznina uselila se i u njega, pa je sada uglavnom bivao namršten. „Nije pristojno, lorde Perine."
Perin nevoljno prestade da misli na Failu. Vremenom će je shvatiti. Moraće. Nekako. „To je njihov običaj, Arame."
Aram iskrivi lice kao da će da pljune. „Pa, to nije pristojan običaj. Pretpostavljam da ih tako obuzdavaju – niko neće pobeći daleko niti će praviti nevolje kad je takav – ali nije pristojno."
Aijela je, naravno, bilo svuda uokolo. Visoki ravnodušni muškarci u sivom, smeđem i zelenom, a jedina upadljiva boja na njima bila je grimizna traka koju su vezivali oko glave, s crno-belim diskom na čelu. Sisvai’aman, tako su sebe nazivali. Ponekad mu je ta reč treperila na granici sećanja, kao nešto što bi trebalo da razume. Ali ako bi pitao nekog od Aijela, oni bi ga pogledali kao da brblja budalaštine. A opet, oni sami su se pravili da ne vide trake. Nijedna Devica koplja nije nosila grimiznu traku. Bez obzira jesu li bile sedokose ili su izgledale jedva dovoljno odrasle da napuste majku, sve su Device šetale uokolo gledajući sisvai’amane izazivački i nekako samozadovoljno, dok su im muškarci uzvraćali bezizražajnim pogledom, šireći zadah gladi i ljubomore. Osećao je te mirise oko svih, mada nije mogao ni da zamisli zbog čega. Šta god to bilo, nije bilo novo i nije bilo verovatno da će doći do sukoba. Nekolicina Mudrih takođe je bila u krugu kola, u glomaznim suknjama i belim bluzama, s tamnim šalovima kako bi se zaštitile od vrućine, dok su kitnjaste narukvice i ogrlice od zlata ili slonovače bile protivteža jednostavnosti njihove odeće. Neke su delovale kao da ih zabavljaju Device i sisvai’amani i razdraženost ostalih. Ali svi oni – Mudre, Device i sisvai’amani – nisu obraćali pažnju na Šaidoe kao što Perin ne bi primetio klupu ili ćilim.
Aijeli su juče zadobili oko dve stotine zarobljenika Šaidoa, i muškaraca i Devica – što i nije bilo mnogo ako se uzme u obzir broj umešanih – a svi oni su se slobodno kretali uokolo. Na neki način. Perinu bi bilo mnogo lakše kad bi bili pod stražom. I pod odećom. Umesto toga, donosili su vodu i obavljali poslove nagi kao od majke rođeni. S drugim Aijelima bili su ponizniji od miševa. Svi ostali naleteli bi na ponosno preziran pogled, jer su ih primećivali. Perin nije bio jedini koji je pokušavao da ih ne primećuje, a Aram nije bio jedini koji je gunđao. Većina muškaraca u logoru Dvorečana radila je jedno ili drugo, ili oboje. Mnogo Kairhijenjana samo što nije dobilo kap kad god bi ugledali nekog od Šaidoa. Majenci su samo odmahivali glavama, kao da je sve to bilo šala. I odmeravali su žene. Nisu imali stida ni koliko Aijeli, ti Majenci.
„Gaul mi je objasnio, Arame. Ti znaš šta su gai’šain, zar ne? Šta je đi’e’toh, i služenje godinu i jedan dan, i sve to?“ Drugi čovek potvrdno klimnu, što je bilo dobro. Perin lično nije znao mnogo. Gaulova objašnjenja aijelskih običaja obično su ga ostavljala još zbunjenijeg. Gaul je uvek smatro da je sve očevidno. „Pa, gai’šaini ne smeju da se odevaju ni u šta što bi algai’d’sisvai mogli da odenu – to znači ’borci kopljima’", dodade, kad vide Aramov upitan izraz lica. Iznenada shvati kako gleda pravo u jednu od zarobljenica koja mu je prilazila. Bila je to visoka, mlada žena, zlatokosa i lepa, iako je imala dug, tanak ožiljak na obrazu i još ožiljaka po telu. Veoma lepa i vrlo naga. On kašljucnu i skrenu pogled. Mogao je da oseti kako mu se lice žari. „Pa eto zato su... pa, ovakvi kakvi su. Gai’saini nose belu odeždu, a ovde nemaju nijedne. Takvi su im običaji." Spaljen bio Gaul i spaljena mu objašnjenja, pomisli. Mogli su nečim da ih pokriju!
„Perine Zlatooki", začu se ženski glas, „Karahuin me je poslala da te pitam bi li hteo vode.“ Dok joj je brzo okretao leđa, Aram u licu pocrvene kao bulka.
„Ne, hvala.“ Perin nije morao da podigne pogled, znao je da je to zlatokosa Šaido žena. Nastavio je da nezainteresovano gleda u drugom pravcu. Aijeli su imali čudan smisao za humor, a Device koplja – Karahuin je bila Devica – najčudniji. Brzo su uvideli kako mokrozemci reaguju na Šaidoe morali bi da budu slepi pa da to ne primete – i odjedared su gai’šaini bili na sve strane otpremani mokrozemcima, a Aijeli samo što se nisu valjali po zemlji od smeha na sva crvenjenja, mucanja, pa čak i viku. Bio je siguran da ga Karahuin i njene prijateljice upravo posmatraju. Ovo je bilo barem deseti put da mu je poslata ženska gai’šain kako bi ga upitala želi li vode, ili ima li još jedan brus, ili neku takvu prokletu glupost.
Iznenada mu sinu. Majence su retko uznemiravali ovom šalom. Šačica Kairhijenjana očito je uživala u prizoru, iako ne otvoreno kao Majenci, kao i nekolicina starijih muškaraca iz Dve Reke, od kojih bi očekivao kako znaju bolje da se ponašaju. Uglavnom, nikome od njih nije poslata druga lažna poruka. Međutim, onima koji su najviše reagovali... Kairhijenjane koji su najglasnije urlali o nepristojnosti i dvojicu ili trojicu mladića iz Dve Reke koji su crveneli i mucali kao da bi u zemlju propali, zatrpavali su porukama sve dok nisu pobegli iz kruga kola...
Perin s naporom podiže pogled ka licu gai’šain. Na njene oči. Usredsredi ih na njene oči, pomisli grozničavo. Bile su zelene, i krupne, i nimalo mekane. Miris joj je bio čist bes. „Zahvali Karahuin u moje ime i reci joj da možeš da mi nauljiš drugo sedlo, ako nema ništa protiv. A nemam ni čistih košulja. Ako joj ne smeta, mogla bi da mi opereš rublje."