Žute ukosnice sa opalima, zataknute u pletenicu bile su njene sopstvene – poklon tarabonskog parnaha, ni manje ni više – ali Tilin joj je nabavila zlatnu ogrlicu koja joj se u oblaku smaragda i bisera spuštala niz grudi. To je bilo vrednije parče nego što je ikada mogla i da pomisli da poseduje; poklon jer je dovela Meta, tako je to Tilin nazvala, što nije imalo nikakvog smisla, ali možda je kraljica mislila kako joj je potreban izgovor za tako skup poklon. Obe narukvice od zlata i slonovače pripadale su Avijendi, koja je imala iznenađujuću zalihu nakita za ženu koja je retko nosila išta više od jedne srebrne ogrlice. Ninaeva ju je pitala da joj pozajmi onu slatku narukvicu od slonovače s ružama i trnjem, koju Aijelka nikada nije nosila; na njeno zaprepašćenje, Avijenda ju je dočepala i privila na grudi kao da joj je to najdragocenije što ima, a Elejna je, zamisli, počela da je teši. Ninaeva se uopšte ne bi iznenadila kada bi videla kako njih dve plaču jedna drugoj na ramenu.
Tu se odigravalo nešto vrlo čudno, a da nije znala kako su ove dve suviše razumne za takve budalaštine, posumnjala je da je neki muškarac u korenu svega. Pa, makar je Avijenda bila suviše razumna; Elejna je očito i dalje čeznula za Random, mada je Ninaeva teško mogla da je krivi zbog...
Odjednom, osetila je talase saidara gotovo iznad sebe, u ogromnim količinama i...
... upetljana u svoje suknje, prćakala se u slanoj vodi koja joj je prelazila preko glave, mlatarajući rukama da bi išla nagore i pronašla vazduh. Glava joj se pojavi na površini, a ona poče da guta vazduh usred plutajućih jastučića, gledajući zapanjeno. Posle nekoliko trenutaka prepoznala je izobličeni oblik nad sobom kao jednu od klupa u kajiti, kao i deo zida kajite. Bila je u zatvorenom vazdušnom džepu. Nije bio velik; mogla je da dodirne oba zida a da pritom ne ispruži sasvim ruke. Ali kako...? Glasan tresak najavio je dno reke; prevrnuta kajita se zatrese i nagnu. Učinilo joj se da se vazdušni džep malo smanjio.
Prvo i prvo, pre nego što počne da bilo šta zapitkuje, bilo je da se izvuče odatle pre nego što potroši sav vazduh. Znala je da pliva dovoljno često se brčkala u jezercima Vodene šume, tamo, kod kuće njoj je samo smetalo kada bi voda počela da je ljulja. Napunivši pluća, ona se presavila i zaplivala nadole prema mestu gde mora su se nalazila vrata, neobično udarajući nogama, zbog svojih sukanja. Možda bi pomoglo da se otarasi haljine, ali uopšte nije imala nameru da se pojavi na površini reke samo u košulji, čarapama i s nakitom. Nije nameravala ni njega da ostavlja, isto tako. Sem toga, nije mogla da se oslobodi haljine a da pri tom ne izgubi kesu koja joj je visila o pojasu, a radije bi se udavila nego što bi dopustila da se izgubi ono što se nalazilo u njoj.
Voda je bila crna, bez svetlosti. Njeni ispruženi prsti udariše u drvo, a ona je opipavala rupičastu rezbariju dok nije pronašla vrata, puzala je niz njihovu ivicu i naletela je na šarku. Mrmljajući psovke u mislima, pažljivo je opipavala svoj put na drugu stranu. Da! To je ručica reze! Ona je podiže, pa gurnu. Vrata se pomeriše možda dva palca i stadoše.
Dok su joj pluća pucala, isplivala je nazad, u džep, ali samo koliko joj je trebalo da ih ponovo napuni. Ovog puta je brže pronašla vrata. Gurnula je prste kroz procep da utvrdi šta pritiska vrata. Oni potonuše u blato. Možda će moći da malo prokopa, ili... opipala je malo više. Još blata. Dok joj je panika rasla, prelazila je prstima od dna pukotine sve do vrha, a onda, odbijajući da poveruje, od vrha do dna. Blato, čvrsto lepljivo blato od početka do kraja.
Ovoga puta, kada se vratila u džep, dočepala je ivicu klupe koja je bila nad njom i visila je teško dišući, dok joj je srce divljački udaralo. Vazduh je bio nekako... gušći.
„Neću da umrem ovde“, mrmljala je. „Neću da umrem ovde!“
Počela je da udara pesnicom o klupu sve dok nije osetila kako počinju da joj iskaču modrice, boreći se za ljutnju koja bi joj omogućila da usmerava. Neće umreti. Ne ovde. Sama. Niko neće znati gde je umrla. Neće biti groba, samo leš koji truli na dnu reke. Ruka joj pade uz pljusak. Borila se za dah. Crne i srebrne ljuspice igrale su joj u očima; činilo se da sve posmatra kroz neku cev. Nema ljutnje, smrknuto je shvatila. I dalje je pokušavala da posegne za saidarom, ali bez imalo vere da će ga dotaći, sada. Na kraju krajeva, ipak će umreti ovde. Bez nade. Bez Lana. I kada ju je sva nada napustila, trepereći na granici svesti poput plamena dogorele sveće, ona učini nešto što nije učinila nikada ranije u životu. Potpuno se predala.
Saidar poteče u nju, ispunjavajući je.
Bila je samo upola svesna da se drvenarija nad njenom glavom izvija nagore, pucajući. Uz mehuriće vazduha koji pokuljaše, poče i ona da pluta nagore, napolje kroz rupu u trupu, ka tami. Nejasno, prisećala se da bi trebalo nešto uraditi. Gotovo je mogla da se seti i šta. Da. Poče slabašno da udara nogama; pokuša da pomeri ruke da bi zaplivala. Činilo joj se da samo pluta.
Nešto je dograbi za haljinu, a panika je obuze kada pomisli na ajkule, i bodeljke i samo Svetlost zna šta još možda nastanjuje ove crne dubine. Iskrica svesti govorila joj je o Moći, ali ona se očajnički batrgala rukama i nogama, dok nije osetila da joj pesnica udara u nešto čvrsto. Na nesreću, isto tako je vrisnula, ili je bar pokušala to da učini. Ogromna količina vode koja joj je uletela u grlo sprala je vrisak, saidar, a zamalo i poslednje ostatke njene svesti.
Nešto ju je cimnulo za pletenicu, pa ponovo, a onda je bila povučena... nekuda. Više nije imala dovoljno svesti da bi se opirala, pa čak ni da se previše boji kako će biti pojedena.
Iznenada, glava joj izbi na površinu. Neke ruke uhvatiše je s leđa na kraju krajeva, ipak nije ajkula pritiskajući je jako oko rebara na vrlo poznat način. Ona se zakašlja voda joj poteče iz nosa pa se ponovo bolno zakašlja. I isprekidano udahnu. Nikada u životu nije okusila ništa slađe.
Nečija ruka uhvati je ispod brade i odjednom je ponovo bila vučena. Klonulost je ophrva. Mogla je samo da pluta na leđima, da diše i da zuri u1 nebo. Tako je plavo. Tako je prelepo. Peckanje koje je osetila u očima nije bilo samo zbog slane vode.
A onda je ponovo bila gurnuta nagore uz stranu brodice, grube ruke pod njenom zadnjicom dizale su je sve više, dok dvojica mršavih tipova, s mesinganim alkama u ušima, nisu uspeli da posegnu nadole i uvuku je na palubu. Oni su joj pomogli da pređe korak-dva, ali čim su je pustili da bi pomogli njenom spasiocu, noge joj popustiše kao da su kule od nepečenog testa.
Na drhtavim rukama i nogama, belo je gledala u mač i čizme i zeleni kaput koji je neko bacio na palubu. Ona zausti i izbaci reku Eldar iz sebe. Celu reku, činilo joj se, uz njen podnevni obrok, i njen doručak; ne bi je iznenadilo da tu vidi i nekoliko riba ili sopstvene cipelice. Upravo je čistila usta nadlanicom kada je postala svesna glasova.
„Je li moj gospodar u redu? Gospodar je bio dole vrlo dugo.“
„Zaboravi na mene, čoveče“, reče dubok glas. „Nađi nešto da ogrneš gospu.“ Lanov glas, koji je svake noći sanjala.
Razrogačenih očiju, Ninaeva jedva priguši jauk; užas koji je osetila kada je pomislila da će umreti nije bio ništa u poređenju s onim što oseća sada. Ništa! Ovo je bila noćna mora. Ne sada! Ne ovako! Ne kada liči na utopljenog pacova, klečeći sa sadržajem stomaka rasutim pred sobom!
Ne razmišljajući ona posegnu za saidarom i usmeri. Voda joj je brzo otpala sa odeće, sa kose, i sprala sve dokaze njene male nezgode u odvod. Usteturavši se na noge, ona brzo popravi razrez na grudima i potrudi se da namesti kosu i haljinu, ali namakanje u slanoj vodi i njeno brzo sušenje ostavilo je nekoliko mrlja na svili i gomilu nabora koji će zahtevati znalačku ruku s vrućim gvožđem za glačanje da se uklone. Pramenovi kose pokušavali su da joj odlete sa glave, a opali u njenoj kosi ličili su na pege po nakostrešenom repu ljutite mačke.