Nije bilo važno. Ona je bila sušti spokoj, hladna poput ranog prolećnog povetarca, smirena kao... Brzo se okrenula, pre nego što je stigao da joj priđe od pozadi i iznenadi je, da se ne bi potpuno obrukala.
Shvatila je koliko se brzo kretala tek kada je videla da Lan upravo silazi sa ograde. On je bio najlepši čovek koga je ikada videla. Potpuno mokar, u košulji i čakširama i čarapama, bio je predivan, s kosom s koje je kapalo, pripijajući mu se uz lice i ističući ga, i... Oveća ljubičasta modrica širila mu se po licu, kao od udarca. Ona stavi ruku preko usta, setivši se kako je udarila pesnicom.
„O, ne! O, Lane, tako mi je žao! Nisam to nameravala!“ Nije bila potpuno svesna da je prešla prostor između njih; samo se našla tamo, podigavši se na prste da nežno položi dlan na njegovu povredu. Tanano tkanje svih Pet moći i njegov preplanuli obraz bio je bez mrlja. Ali možda je povređen negde drugde. Ona izatka tokove da ga Pregleda; od novih ožiljaka zgrčio joj se stomak, a bilo je tu i nešto čudno, ali inače je delovao zdrav kao mladi bik. Sem toga je bio vrlo mokar, jer ju je spašavao. Osušila ga je isto kao što je osušila sebe; voda mu se razli oko nogu. Nije mogla da prekine da ga dodiruje. Obema rukama prelazila mu je preko čvrstih obraza, preko njegovih prelepih plavih očiju, izraženog nosa, čvrstih usana, ušiju. Prstima je prošla kroz tu svilenkastu crnu kosu, vraćajući je na mesto, popravljajući pletenu kožnu traku koja ju je držala. Činilo se da njen jezik ima sopstveni život. „O, Lane“, mrmljala je. „Zbilja si ovde.“ Neko se zakikotao. Nije to bila ona Ninaeva al’Mera se ne kikoće ali neko jeste. „Ovo nije san. O, Svetlosti, ovde si. Kako?“
„Sluga u Tarezinskoj palati rekao mi je da si otišla ka reci, a tip na pristaništu pokazao mi je brodicu na koju si se ukrcala. Da Mandarb nije izgubio potkovicu, stigao bih još juče.“
„Nije me briga. Sada si ovde. Ovde si.“ Ona se nije kikotala.
„Možda je ona Aes Sedai“, promrmlja jedan od mornara, ne baš tiho, „ali ipak tvrdim da je to jedna patkica koja namerava da se baci u vučju gubicu.“
Ninaevino lice poprimi čistu grimiznu boju, a ona povuče ruke za leđa, udarivši petama o palubu. U nekoj drugoj prilici, dala bi ona tom bezobrazniku ono što zaslužuje, tu nema greške. U nekoj drugoj prilici kada bude sposobna da razmišlja. Lan joj je isterao sve drugo iz glave. Uhvatila ga je za mišicu. „Možemo da porazgovaramo nasamo u kajiti.“ Da li se to jedan od mornara smejuljio?
„Moj mač i...“
„Ja ću ih poneti“, reče ona, pokupivši tokovima vazduha stvari s palube. Jedan od ona dva glupaka jeste se smejuljio. Još jedan tok vazduha otvori vrata kajite, a ona ugura Lana i njegov mač i ostatak stvari unutra i zalupi vrata za njima.
Svetlosti, sumnjala je da je čak i Kala Koplin, tamo kod kuće, ikada bila ovoliko smela, a mnogo je trgovačkih stražara koji su znali Kaline belege s rođenja jednako dobro kao i njeno lice. Ali to uopšte nije bilo isto. Ni najmanje! A opet, neće škoditi ako bude malo manje... spremna. Ruke joj se vratiše nazad, na njegovo lice samo da mu još malo popravi kosu; samo zato a on joj nežno krupnim šakama uhvati zglobove.
„Mirela sada drži moju vezu“, tiho joj je rekao. „Pozajmila me je tebi dok ne pronađeš sopstvenog Zaštitnika.“
Smireno oslobodivši desnu ruku, ona ga ošamari preko lica što je snažnije mogla. Glava jedva da mu se pomerila, te ona oslobodi drugu ruku i njome ga ošamari još jače. „Kako si mogao?“ Kako bi sve bilo dobro odmereno, ona naglasi svoje pitanje još jednim šamarom. „Znao si da te ja čekam!“ Činilo se da je potreban još jedan, da bi naglašavanje bilo jasnije. „Kako si mogao to da mi napraviš? Kako si to mogao da joj dopustiš?“ Još jedan šamar. „Spaljen bio, Lane Mandragorane! Spaljen bio! Spalilo te do Jame usuda! Spaljen bio!“
Muškarac taj prokleti muškarac nije rekao ni reč. Ne da je i mogao, naravno. Kako bi uopšte mogao da se brani? Samo je tako stajao dok ga je ona zasipala udarcima, ne pomerajuči se, netrepćućim očima čudno ju je posmatrao, kao što se i moglo očekivati dok mu je ona crvenila obraze. Mada su njeni šamari ostavljali slab utisak na njega, a njoj su dlanovi počeli da se žare.
Smrknuta, ona stisnu pesnicu i raspali ga svom snagom u stomak. On zastenja. Slabo.
„Razgovaraćemo o ovome mirno i razumno“, reče ona odstupivši od njega. „Kao što priliči odraslima.“ Lan samo klimnu glavom, pa sede i privuče svoje čizme! Levom rukom uklanjajući pramenove kose sa lica, ona desnu zavuče iza sebe kako bi mogla da razmrda bolne prste a da on to ne primeti. Nije imao nikakvo pravo da bude tako čvrst, ne kada je ona htela da ga udari. Bilo bi suviše nadati se kako je uspela da mu načne neko rebro.
„Trebalo bi da si joj zahvalna, Ninaeva.“ Kako je taj čovek mogao da zvuči tako spokojno! Odlučno uguravši jednu nogu u čizmu, on se sagnuo da pokupi drugu, ne gledajući u nju. „Ti ne bi želela da budem vezan za tebe.“
Tok vazduha dočepa ga za kosu i bolno mu podiže glavu. „ Ako se usudiš – ako se ikada usudiš da baljezgaš one bljuvotine o tome kako ne želiš da mi daš udovičku odeždu, Lane Mandragorane, ja ću... ja ću...“ Nije mogla da smisli ništa dovoljno strašno. Da ga šutne uopšte ne bi bilo dovoljno. Mirela. Mirela i njeni Zaštitnici. Spaljen bio! Da mu odere kožu na trake, ne bi bilo dovoljno!
On kao da nije bio savijen unazad iskrivljenog vrata. Jednostavno je spustio ruke na kolena, pa je nastavio da je posmatra tim čudnim pogledom i rekao: „Razmišljao sam da ti i ne kažem, ali imaš prava da znaš.“ I pored toga glas mu je postao oklevajući; Lan nikada nije oklevao. „Kada je Moiraina umrla... kada se prekine Zaštitnikova veza s njegovom Aes Sedai... nastaju promene...“
Dok je nastavljao, njene sopstvene ruke joj se same od sebe obmotaše oko tela, čvrsto je grleći da ne bi drhtala. Vilica ju je bolela, jer je čvrsto stiskala zube. Ona je otpustila tok koji ga je držao, kao da je trgla ruku, otpustila je saidar, ali on se samo uspravio i nastavio je da joj izlaže sav taj užas, ni ne trepnuvši, i nastavio da je posmatra. Odjednom je razumela njegove oči, hladnije od srca zime. Oči čoveka koji je znao da je mrtav a nije mogao da natera sebe da mu to bude bitno, čoveka koji čeka, gotovo nestrpljivo, taj dugi san. Njene sopstvene oči pekle su je i bez suza.
„Eto, vidiš“, reče joj uz osmeh koji mu je dotakao samo usne; osmeh prihvatanja, „kada sve bude gotovo, ona će imati godinu ili malo više bola, a ja ću i dalje biti mrtav. Ti si pošteđena toga. To je moj poslednji dar za tebe, Mašijara.“ Mašijara. Njegova izgubljena ljubav.
„Bićeš moj Zaštitnik dok ne pronađem drugog?“ Njen sopstveni glas zapanjio ju je ujednačenošću. Ne može sada da se rasplače. Neće to učiniti. Sada, više nego ikada ranije, moraće da prikupi svu svoju snagu.
„Da“, reče joj on nezainteresovano, navlačeći drugu čizmu. On je oduvek delovao kao polupripitomljeni vuk, a njegove oči sada su činile da deluje i manje nego polupripitomljen.
„Dobro.“ Popravljajući suknje, obuzdavala je poriv da pređe preko kajite, do njega. Nije smela da mu dopusti da primeti njen strah. „Jer ja sam ga već našla. Tebe. Čekala sam i priželjkivala s Moirainom; neću s Mirelom. Ona će mi predati tvoju vezu.“ Mirela će to uraditi, makar morala da je odvuče za kosu do Tar Valona i nazad. Kad bolje razmisli, možda će je ipak odvući, čisto načela radi. „Ne govori ništa“, oštro mu je rekla kada je otvorio usta. Prstima poče da prekapa po kesi o pojasu, gde je njegov teški zlatni pečatnjak ležao zamotan, u svilenoj maramici. Uz napor, uspela je da obuzda svoj glas; on je bio bolestan, a oštre reči nikada nisu pomagale kod bolesti. Mada, to jeste bio napor; želela je da ga izriba, prvo s jedne pa onda s druge strane, došlo joj je da cima svoju pletenicu dok je ne iščupa iz korena svaki put kada bi pomislila na njega i tu ženu. Boreći se da umiri glas, ona je nastavila dalje.