„U Dvema Rekama, Lane, kada neko nekome da prsten, to dvoje postaju obrečeni.“ To je bila laž, te je ona upola očekivala da on besno skoči na noge, ali on je samo oprezno žmirkao. Sem toga, ona je čitala o ovom običaju u nekoj priči. „Dovoljno smo dugo obrečeni. Venčaćemo se danas.“
„Nekada sam se molio za to“, meko joj je odgovorio, a onda je odmahnuo glavom. „Ti znaš zbog čega to ne može biti, Ninaeva. A čak i kad bi moglo, Mirela...“
I pored svih svojih obećanja da će se obuzdati, da će biti nežna, ona prigrli saidar i ugura mu grudvu Vazduha u usta pre nego što je uspeo da prizna ono što nije želela da čuje. Dok god joj on to sam ne prizna, mogla je da se pravi kako se ništa nije ni dogodilo. Međutim, kada se bude dočepala Mirele...! Opali su joj se oštro zarili u dlan, a ruka joj odskoči od pletenice kao da se opekla. Zabavila je prste ponovo mu popravljajući kosu, dok se on uvređeno mrštio na nju razjapljenih usta. „Mala lekcija za tebe o razlici između supruga i ostalih žena“, veselo mu je saopštila. Kakav napor. „Veoma bih cenila ako ne bi u mom prisustvu ponovo pominjao Mirelino ime. Razumeš li?“
On klimnu glavom, a ona otpusti tok, ali čim je malo razradio vilicu, on reče: „Ne pominjući imena, Ninaeva, ti znaš da je ona svesna svega što osećam, preko naše veze. Ako bismo bili muž i žena...“
Pomislila je da će joj se lice istopiti od zažarenosti. Nikada nije ni pomislila na to! Prokleta Mirela! „Postoji li ikakav način da bude sigurna kako sam to ja?“, konačno je upitala, a obrazi joj gotovo buknuše u plamen. Naročito kada se naslonio na zid kajite i počeo zaprepašćeno da se smeje.
„Svetlosti mi, Ninaeva, ti si pravi jastreb! Svetlosti! Nisam se nasmejao još od...“ Njegova razdraganost izblede, a ona hladnoća, koja mu je za trenutak napustila oči, ponovo je bila tu. „Ja bih zbilja voleo kad bi to moglo biti, Ninaeva, ali...“
„Može i zbiće se“, prekinula ga je. Muškarci su nekako uvek uspevali da nadvladaju, samo ako se puste da predugo pričaju. Ona mu se posadi na kolena. Još uvek nisu bili venčani, to je tačno, ali on je bio mekši od tvrdih klupa ove brodice. Malo se nameštala dok se nije postavila kako treba da bi joj bilo udobno. Pa, bar nije tvrđi od klupa, u svakom slučaju. „Mogao bi da se pomiriš s time, Lane Mandragorane. Moje srce pripada tebi, a ti si priznao da tvoje pripada meni. Ti pripadaš meni, a ja te neću pustiti da odeš. Bićeš moj Zaštitnik i moj muž, i to dugo. Neću ti dopustiti da umreš. Razumeš li čo? Mogu ja da budem i tvrdoglava, samo ako je potrebno.“
„Nisam to primetio", reče on, a ona skupi oči. Njegov je glas zvučao užasno... suvo.
„Samo da znaš“, odlučno mu je rekla. Izvijajući vrat, ona virnu kroz rupičastu rezbariju na trupu, iza njega, a onda se ispružila da virne kroz otvor na prednjem delu kajite. Dugačka kamena pristaništa koja su se granala s kamene obale, prolazila su pored njih; sve što je mogla da vidi bilo je još pristaništa, kao i grad koji je svetlucao, beo na poslepodnevnom suncu. „Kuda to idemo?“, promrmljala je.
„Rekao sam im da nas vrate na obalu čim te budem imao na palubi", reče joj Lan. „Činilo mi se da je najbolje što pre se ukloniti s reke."
„Ti...?“ Sklopila je zube i čvrsto ih je stisnula. On nije znao kuda je ona hitala, ni zašto; učinio je najbolje što je mogao sa onim što je znao. A on joj jeste spasao život. „Ne mogu još uvek da se vratim u grad, Lane!“ Pročistivši grlo, promenila je način obraćanja. Koliko god da je morala biti nežna prema njemu, ovoliko sirupa nateraće je da ponovo povraća. „Moram da odem do broda Morskog naroda, do Vetrotrkača.“ Ovo je mnogo bolje; opušteno, ali ne previše, a ipak odlučno.
„Ninaeva, bio sam tačno iza tvoje brodice. Video sam šta se dogodilo. Bila si pedeset koraka ispred mene, a onda pedeset koraka iza, tonući. To mora da je bila kobna vatra.“ Nije morao ništa više da joj kaže; ona je to izgovorila mesto njega, i to posedujući mnogo više znanja nego on.
„Mogedijen“, zaspotala je. O, mogao je to da bude bilo ko drugi od Izgubljenih, ili možda neko iz Crnog ađaha, ali ona je znala. Pa, već je pobeđivala Mogedijen, ne jednom nego dva puta. Može to uraditi i treći put, ako bude neophodno. Njeno lice očito nije pokazivalo njenu ubeđenost.
„Ne boj se“, reče Lan dotakavši je po obrazu. „Nemoj nikada da se plašiš kada sam ja u tvojoj blizini. Ako treba da se suočiš s Mogedijen, ja ću se postarati da si dovoljno ljuta za usmeravanje. Izgleda kao da sam nadaren za nešto takvo.“
„Nikada nećeš uspeti da me opet naljutiš“, započela je a onda se zaustavila, buljeći u njega širom razrogačenih očiju. „Nisam ljuta“, reče polako.
„Ne, sada, ali kada ti bude potrebno...“
„Nisam ljuta“, smejala se. Počela je oduševljeno da mlatara nogama i da od sreće dobuje pesnicama po njegovim grudima, smejući se. Saidar ju je ispunio, ne samo životom i uživanjem, nego ovog puta i divljenjem. Paperjastim tokovima Vazduha, ona poče da mu miluje obraze. „Nisam ljuta, Lane“, prošaputala je.
„Tvoja blokada je nestala.“ On se cerio, deleći njeno uživanje, ali taj kez nije doneo toplinu njegovim očima.
Ja ću se starati za tebe, Lane Mandragorane, obećala je bez glasa. Neću ti dopustiti da umreš. Naslanjajući se na njegove grudi, ona je pomislila da ga poljubi, pa čak... Ti nisi Kala Koplin, odlučno je rekla samoj sebi.
Iznenada, pogodi je užasna misao. Još užasnija jer joj ranije nije pala na pamet. „Veslači?“, upitala je tiho. „Moji telohranitelji?“ Bez reči, on odmahnu glavom, a ona uzdahnu. Telohranitelji. Svetlosti, njima je trebala njena zaštita, a ne obrnuto. Još četiri smrti koje treba položiti Mogedijen pred noge. Četiri povrh drugih hiljadu, ali ove su bile lične, bar što se nje ticalo. Pa, ona nije nameravala da se obračunava s Mogedijen baš ovog trenutka.
Uspravivši se na noge, počela je da proverava šta može da učini sa svojom odećom. „Lane, hoćeš li okrenuti veslače? Reci im da veslaju svom snagom.“ Kako sada stvari stoje, ona neće videti palatu pre nego što padne noć. „I pronađi ima li ijedan od njih nešto poput češlja.“ Nije mogla da se suoči s Nestom u ovakvom stanju.
On podiže svoj kaput i mač, pa joj se pokloni. „Po tvojoj zapovesti, Aes Sedai.“
Napućenih usana posmatrala je kako se vrata zatvaraju za njim. Ismejavao ju je, je li? Mogla je da se kladi kako neko na Vetrotrkaču može da obavi venčanje. A po onome što je videla od Morskog naroda, mogla je da se opkladi kako će se Lan Mandragoran naći u situaciji da obećava kako će činiti ono što mu se naloži. Videće ona ko će se tada smejati.
Kriveći se i ljuljajući, brod poče da se okreće, a sa njim se podignu i njen stomak.
„O, Svetlosti!", zastenjala je, pa se skljokala na klupu. Zašto joj nije i to nestalo zajedno s njenom blokadom? Držeći saidar, bila je svesna svakog dodira vazduha na svojoj koži, a to je samo pogoršavalo stvari. Nije pomoglo ni što ga je otpustila. Njoj neće ponovo da pozli. Ona će imati Lana za sebe, jednom i zauvek. Ovo će još ispasti predivan dan. Kada bi samo mogla da prestane sa predosećanjem te nadolazeće oluje.
Sunce se žarilo tik iznad krovova kada je Elejna pokucala na vrata. Slavljenici su igrali i poskakivali u ulici iza nje, ispunjavajući vazduh smehom i pesmom i mirisom parfema. Rasejano, ona požele da je imala mogućnosti za stvarno uživanje u proslavi. Kostim poput Birgitinog mogao bi biti zabavan. Ili čak i onakav kakav je videla na gospi Rizeli, jednoj od Tilininih dvoranki, još jutros. Dok god bi mogla da zadrži svoju masku. Ona ponovo pokuca, ovog puta jače.