Sedokosa služavka četvrtaste vilice otvori vrata, a bes joj iznenada oboji lice kada je Elejna spustila svoju zelenu masku. „Ti! Šta ti radiš opet ovde...?“ Bes se pretvori u bolesničko bledilo kad je svoju masku spustila Merilila, a isto su učinile i Adeleas i ostale. Kako se koje bezvremeno lice pokazivalo, žena se trzala, pa čak i zbog Sarejtinog. Do tog trenutka verovatno je videla samo ono što je očekivala da vidi.
Uz iznenadan krik, sobarica pokuša da gurne i zalupi vrata, ali Birgita prolete pored Elejne, pa ih jednim udarcem ramenom, prekrivenim perjem, otvori. Služavka se zateturala nekoliko koraka, a onda se pribrala, ali bez obzira je li namerava da pobegne ili da vikne, Birgita ju je preduhitrila, dočepavši je za ruku baš ispod ramena.
„Polako“, odlučno reče Birgita. „Ne želimo nikakvu gužvu ni viku sada, je li tako?“ Izgledalo je kao da samo drži ženu za nadlakticu, gotovo podupirući je, ali sobarica je u zbilji stajala vrlo uspravljeno i vrlo nepomično. Zaprepašćeno zureći u masku ukrašenu peruškama koju je nosila njena tamničarka, ona polako odmahnu glavom.
„Kako se zoveš?“, upita je Elejna, kada su se sve nagurale u hodnik. Zatvorena vrata prigušivala su spoljnu buku. Sobaričine oči brzo su prelazile s lica na lice, kao da ne može nijedno dugo da posmatra.
„S-s-sedora.“
„Odvešćeš nas do Riejne, Sedora.“ Ovog puta, Sedora klimnu glavom. Delovala je kao da će da zaplače.
Ukočena Sedora vodila ih je uz stepenice, a pratila ju je Birgita, još uvek joj držeći ruku. Elejna je razmišljala da joj naloži da oslobodi tu ženu, ali najmanje što je želela bio je povik upozorenja i da se svi u kući razbeže na sve strane. Zbog toga je Birgita i koristila mišiće, umesto da sama Elejna usmerava. Činilo joj se da je Sedora više uplašena negoli povređena, a svi će biti makar malo uplašeni ove večeri.
„Ovde u-unutra“, reče Sedora, pokazujući glavom ka crvenim vratima. Ka vratima sobe u kojoj su Ninaeva i ona imale ono nesrećno propitivanje. Ona ih otvori i uđe.
Riejna je bila tamo, sedeći pred kaminom s uklesanih trinaest grehova, a tu je bilo još desetak žena koje Elejna nikada ranije nije susrela; zauzimale su sve stolice pred bledozelenim zidovima, znojeći se iza zatvorenih prozora i navučenih zavesa. Većina je bila odevena u eboudarske haljine, iako je samo jedna imala maslinastu kožu; većina je imala bore na licu i makar malo sedih; a svaka od njih, do poslednje, mogla je da usmerava do određene mere. Sedam ih je nosilo crvene pojaseve. Ona nije mogla da se uzdrži da ne uzdahne. Kada je Ninaeva u pravu, ona ti to napominje i napominje sve dok ne poželiš da vrištiš.
Riejna skoči na noge s licem jednako crvenim od besa kao što je bilo i Sedorino, a i njene prve reči bile su gotovo istovetne. „Ti! Kako se usuđuješ da se pojaviš...?“ Reči i bes joj istovremeno presušiše, i opet iz istog razloga, jer su za Elejnom ušle Merilila i ostale. Plavokosa žena s crvenim kaišem i izdašnim razrezom na grudima ispustila je slabašan zvuk dok su joj se oči prevrnule u glavi, a ona se, mlitavo skljokala sa svoje crvene stolice. Nijedna se nije pomerila da joj pomogne. Nijedna nije čak ni pogledala ka Birgiti, koja je dopratila Sedoru do ugla sobe i postavila je tamo. Izgledalo je kao da nijedna od njih i ne diše. Elejna oseti strašan poriv da vikne „Bu!“, samo da bi videla šta će se dogoditi.
Riejna se lelujala, bleda, i vrlo očito je bezuspešno pokušavala da se pribere. Trebao joj je samo trenutak da prouči pet hladnokrvnih Aes Sedai lica i da odluči koja od njih mora da je glavna. Ona zatetura preko pločica do Merilile, pa se baci na kolena pognute glave. „Oprosti nam, Aes Sedai.“ Njen glas je bio pun obožavanja, a tek malo čvršći od njenih kolena. U stvari, frfljala je.
„Mi smo samo grupica prijateljica. Ništa nismo učinile, sasvim sigurno ništa što bi nanelo bilo kakvu štetu Aes Sedai. Zakleću se u to, šta god da vam je ta devojka ispričala. Mi bismo vas obavestile o njoj, ali bile smo uplašene. Samo smo se sastale da bismo porazgovarale. Ona ima prijateljicu, Aes Sedai. Jeste li uhvatile i nju? Mogu da ti je opišem ako želiš, Aes Sedai. Šta god da poželiš, mi ćemo učiniti. Kunem se, mi...“
Merilila glasno pročisti grlo. „Ti se zoveš Riejna Korli, ako se ne varam?“ Riejna se zgrči i prošaputa da je to tačno, i dalje gledajući u patos pod nogama Sive sestre. „Bojim se da ćeš morati da se obratiš Elejni Sedai, Riejna."
Riejna trže glavu nagore na potpuno zadovoljavajući način. Buljila je u Merililu, a onda vrlo polako okrenula oči, koje kao da su joj prekrivale celo lice, ka Elejni. Ovlažila je usne. Duboko, dugo je udahnula. Okrenuvši se na kolenima da bude naspram Elejne, ona ponovo pognu glavu. „Molim tvoj oproštaj, Aes Sedai“, reče ona s mukom. „Ja nisam znala. Ja nisam mogla...“ Još jednom dugačak, beznadežan udah. „Kakvu god kaznu da odrediš, mi ćemo je poslušno prihvatiti, naravno, ali molim te, preklinjem te da poveruješ kako...“
„Ma ustaj“, nestrpljivo je prekide Elejna. Želela je da natera ovu ženu da je prizna isto koliko je to želela od Merilile i ostalih, ali smučilo joj se ovo balavljenje. „Baš tako. Podigni se na noge.“ Sačekala je dok se Riejna nije povinovala, a onda pređe preko i sede u ženinu stolicu. Nije bilo potrebe za razmetanjem, ali nije želela bilo kakve sumnje u to koja od njih je glavna. „Poričeš li još uvek znanje o Zdeli vetrova, Riejna?“
Riejna raširi ruke. „Aes Sedai“, reče ona prostodušno, „nijedna od nas ne bi nikada koristila ter’angreal, a još manje angreal ili sa’angreal.“ Prostodušna i lukava poput lisice u gradu. „Uveravam te, mi ne pokušavamo da budemo ništa što bi iole podsećalo na Aes Sedai. Mi smo samo ovih nekoliko prijateljica koje vidiš, povezane time što nam je nekada bilo dopušteno da stupimo u Belu kulu. To je sve.“
„Samo nekoliko prijateljica", suvo uzvrati Elejna preko isprepletanih prstiju. „I Gejrnija, naravno. I Berovajna, i Deris, i Alisa.“
„Da“, oklevajući je priznala Riejna. „I one.“
Elejna vrlo polako odmahnu glavom. „Riejna, Bela kula zna za tvoje Srodnice. Kula je to oduvek znala.“ Tamnoputa žena koja je ličila na Tairenku, iako je nosila plavo-beli svileni prsnik sa oznakom zlatarskog esnafa, ispusti prigušeni krik, pa prisloni obe punačke šake sebi na usta. Vitka posedela Saldejka s crvenim pojasom skljoka se uz uzdah, da se pridruži plavokosoj na patosu, a još dve su se lelujale kao da će i one za njima.
Što se nje ticalo, Riejna je pogledala ka sestrama pored vrata radi potvrde, i ugledala ju je, ili joj se tako činilo. Merililino lice bilo je više ledeno nego dostojanstveno, a Sarejta je svoje iskrivila pre nego što je uspela da se zaustavi. Obe, Vandena i Kejrejn, imale su stisnute usne, a činilo se da im se čak i Adeleas priključila, okrećući glavu tamo-amo da prouči žene pokraj zida kao što bi to činila sa insektima koji su joj dotada bili nepoznati. Naravno, ono što je Riejna videla, i ono što se zbilja tamo nalazilo, nije bilo isto. One su sve prihvatile Elejninu odluku, ali nijedna količina „Da, Elejna...“ nije mogla da ih prisili da im se ta odluka i dopadne. Stigle bi ovamo još pre dva sata da nije bilo gomile: „Ali, Elejna...“ ubačenih u razgovor. Ponekad je vođstvo značilo i prikupljanje stada.
Riejna se nije onesvestila, ali strah joj je prekrio lice, a ona je preklinjući podigla ruke. „Nameravate li da uništite Srodnice? Zašto sada, posle toliko vremena? Šta smo to učinile pa ste se sada obrušile na nas?“
„Niko neće da vas uništava", reče joj Elejna. „Kejrejn, pošto niko drugi neće da pomogne ovim dvema, hoćeš li ti, molim te?“ Poskakivanja i crvenenja raširiše se po sobi, i pre nego što je Kejrejn stigla i da se pomeri, po dve žene klečale su iznad svake koja se onesvestila, podižući je i mašući joj pod nosom mirišljavim solima. „Amirlin Tron želi da svaka žena, koja može da usmerava, bude vezana za Kulu“, nastavi Elejna. „Ponuda je otvorena za bilo koju od Srodnica koja želi da je prihvati."