Da je izatkala tokove Vazduha oko svake od ovih žena, ne bi ih bolje zaledila. Da je čvrsto pritegla te tokove, ne bi mogla da dobije toliko izbuljenih očiju. Jedna od žena koje su se onesvestile odjednom teško udahnu i zakašlja se, odgurnuvši u stranu malu bočicu s mirišljavim solima, koja je predugo stajala mirno. To oslobodi sve njih, ali i poplavu glasova.
„Ipak ćemo moći da postanemo Aes Sedai?“, uzbuđeno je pitala Tairenka u zlatarskom prsniku, a u isto vreme žena okruglog lica, s crvenim pojasom koji je bio najmanje dvostruko duži nego kod bilo koje druge, ulete s rečima: „Pustiće nas da učimo? Ponovo će nas podučavati?“ Poplava bolno čežnjivih glasova. „Moći ćemo stvarno?“, ili „Zbilja će nam dopustiti?“, sa svih strana.
Riejna se besno okomi na njih. „Ajvera, Sumeko, sve vi, zaboravljate se! Govorite ispred Aes Sedai! Vi govorite ispred Aes Sedai!“ Ona podiže dlanove do lica, podrhtavajući. Nastupi posramljena tišina. Oči se spustiše a crvenilo u obrazima se podiže. I pored svih tih izboranih lica, i pored sve te prosede i sede kose, Elejnu su one i dalje najviše podsećale na grupu polaznica koje su uhvaćene u tuči jastucima pošto je Poslednje odzvonilo, a nadzornica polaznica ušetala u spavaonicu.
Oklevajući, Riejna je pogleda preko vrhova prstiju. „Zbilja će nam biti dopušteno da se vratimo u Kulu?“, promrmljala je iza dlanova.
Elejna klimnu glavom. „One koje mogu da nauče kako da postanu Aes Sedai imaće priliku za to, ali biće mesta za sve. Za svaku ženu koja može da usmerava."
Neprolivene suze presijavale su se u Riejninim očima. Elejna nije bila sigurna, ali učinilo joj se da je žena prošaputala: „Moći ću da budem Zelena.“ Bilo joj je vrlo teško da se suzdrži kako ne bi preletela preko i zagrlila je.
Nijedna od ostalih Aes Sedai nije pokazivala nikakve znake da se predala osećanjima, a Merilila je sasvim sigurno bila najuštogljenija. „Mogu li da postavim pitanje, Elejna? Riejna, koliko ćemo vas... prihvatiti?“ Bez sumnje, ta je stanka prekrila reči „koliko divljakuša i žena koje nisu uspele iz prve.“
Ako je Riejna to primetila ili posumnjala, ona nije obratila pažnju ili je nije bilo briga. „Ne mogu da verujem da će biti ijedne koja će odbiti ponudu“, reče ona gotovo bez daha. „Možda će nam trebati malo vremena dok sve obavestimo. Mi se držimo rasute, vidite, tako da...“ Ona se nasmejala, pomalo napeto i još uvek ne tako daleko od suza. „...tako da nas Aes Sedai ne bi primetile. Trenutno je na spisku hiljadu sedam stotina i osamdeset i tri imena.“
Većina Aes Sedai nauči da prikrije iznenađenje napadnom hladnokrvnošću, a samo su se Sarejti omakle razrogačene oči. Ona je isto tako mrmljala bez glasa, ali Elejna ju je dovoljno poznavala, pa je mogla da joj čita sa usana. Dve hiljade divljakuša! Neka nam je Svetlost u pomoći! Elejna je vrlo upadljivo nameštala svoje suknje sve dok nije bila sasvim sigurna kako može da obuzda sopstveno lice. Svetlost neka im pomogne, stvarno.
Riejna je sasvim pogrešno protumačila tu tišinu. „Očekivale ste više? Nesreće pokose po nekoliko svake godine, ili prirodna smrt, kao kod svih ostalih, a bojim se i da su se Srodnice proredile u poslednjih hiljadu godina. Možda smo bile suviše obazrive u pristupanju ženama koje su napuštale Belu kulu, ali oduvek je postojao strah, jer bi neka od njih mogla da prijavi kako je ispitivana i... i...“
„Nismo ni najmanje razočarane“, ubeđivala ju je Elejna, umirujuće mašući rukom. Razočarane? Ona gotovo da je počela da se histerično kikoće. Bilo je gotovo dvostruko više Srodnica negoli Aes Sedai! Egvena nikada neće moći da kaže kako nisam imala udela u dovođenju u Belu kulu žena koje mogu da usmeravaju. Ali ako su srodnice odbijale divljakuše... mora se držati bitnih stvari; vrbovanje Srodnica bilo je samo slučajno. „Riejna“, nežno je progovorila, „misliš li da bi sada možda mogla da se prisetiš gde se ta Zdela vetrova nalazi?"
Riejna pocrvene kao zalazak sunca. „Mi ih nikada nismo ni dotakle, Elejna Sedai. Ja ne znam zbog čega su oni bili prikupljeni. Nikada nisam čula za Zdelu vetrova, ali postoji skladište kao ono koje si opisala tamo preko...“
Negde dole, neka žena je za trenutak usmeravala. Neko je vrisnuo od najčistijeg užasa.
Elejna se smesta našla na nogama, kao i sve ostale. Odnekud ispod svoje perjane haljine Birgita izvuče bodež.
„To mora da je Deris“, reče Riejna. „Ona je još jedina ovde.“
Elejna polete napred i uhvati je za ruku kada je ova krenula ka vratima. „Još uvek nisi Zelena“, promrmljala je, a nagrada joj je bila predivan osmeh s rupicama na obrazima, iznenađen i zadovoljan i promenljiv, i sve to istovremeno. „Mi ćemo se postarati za ovo, Riejna."
Merilila i ostale poređale su se sa obe strane, spremne da prate Elejnu napolje, ali Birgita je bila na vratima pre bilo koga od njih, kezeći se dok je spuštala šaku na rezu. Elejna proguta knedlu i ne progovori ništa. To je bila čast Zaštitnika, tako su gaidini govorili; prvi da uđu, poslednji da izađu. Ali ona ipak ispuni sebe saidarom, spremna da zdrobi bilo šta što bi zapretilo njenom Zaštitniku.
Vrata se otvoriše pre nego što je Birgita mogla da podigne rezu.
Met ušeta, gurajući vitku služavku, koje se Elejna sećala, pred sobom. „Pomislio sam da ste možda ovde.“ Drsko se kezio, ne obraćajući pažnju na Derisine mrke poglede, pa je nastavio: „Kada sam pronašao celu gomilu Zaštitnika kako piju u meni najneomiljenijoj krčmi. Upravo sam se vratio posle praćenja jedne žene u Rahad. S poslednjeg sprata zgrade u kojoj niko ne živi, da budem precizan. Pošto je otišla, a taj pod je bio vrlo prašnjav, odmah sam mogao da vidim u kojoj sobi je bila. Postoji jedan užasno veliki 'zarđali katanac na vratima, ali spreman sam da se opkladim u hiljadu kruna naspram šuta u zadnjicu da je vaša Zdela iza njih.“ Deris nacilja ne bi li ga šutnula, a on je odgurnu, izvadivši joj nožić iz pojasa, pa se njime poigravao na dlanu. „Hoće li neka od vas da objasni ovoj divljoj mački na čijoj sam ja strani? Ovih dana me uznemiravaju žene s noževima."
„Već znamo sve o tome, Mete“, reče Elejna. Pa, upravo je trebalo da saznaju sve o tome, ali zapanjeni izraz njegovog lica bio je neprocenjiv. Osetila je nešto od Birgite. Druga žena posmatrala ju je bez ikakvog posebnog izraza lica, ali mali čvor osećanja u zadnjem delu Elejnine glave zračio je neodobravanje. Avijendi se ovo verovatno isto neće dopasti. Otvaranje usana u tom trenutku bilo je, verovatno, nešto najteže što je Elejna ikada učinila. „Mada, moram da ti zahvalim, Mete. U potpunosti je tvoja zasluga što smo pronašle ono za čim smo tragale.“ Njegovo zaprepašćeno lice, otvorenih usta, gotovo da je bilo vredno tog mučenja.
Brzo je sklopio usta, mada ih je ponovo otvorio da bi rekao: „Onda hajde da iznajmimo brodić i da odemo i pokupimo tu krvavu Zdelu. Uz malo sreće, moći ćemo da napustimo Ebou Dar još večeras.“
„To je besmisleno, Mete. I nemoj mi reći da te potcenjujem. Nećemo da se vučemo po Rahadu u tami, a Ebou Dar nećemo napustiti dok ne upotrebimo Zdelu.“
On je pokušao da se raspravlja, naravno, ali Deris je iskoristila priliku kada je njegova pažnja bila na drugoj strani i ponovo je pokušala da ga šutne. On se sakrio iz Birgite, urlajući da mu neko pomogne, dok ga je vitka žena proganjala.
„Je li on tvoj Zaštitnik, Elejna Sedai?“, sumnjičavo je pitala Riejna. „Svetlosti, nije! Birgita je.“ Riejna razjapi usta. Odgovorivši joj na pitanje, Elejna joj uputi svoje; nije sebe mogla da natera da ga postavi nekoj drugoj sestri: „Riejna, ako ti ne smeta da mi kažeš, koliko ti je godina?“
Žena je oklevala, gledajući u Meta, ali taj je još uvek bio zauzet izbegavanjem Deris i držanjem iskežene Birgite između sebe i ove. „Moj sledeći imendan“, odgovori Riejna kao da je to najobičnija stvar na svetu, „biće moj četiri stotine i dvanaesti.“
Merilila se načisto onesvestila.
