32
Zapečaćeno za Plamen
Elaida do Avrinji a’Roihan sedela je poput kraljice na Amirlin tronu – visokoj, lozama izrezbarenoj stolici, sada samo u šest umesto u sedam boja – ogrnuta ešarpom sa šest različito obojenih pruga, prelazeći pogledom po kružnoj Dvorani kule. U odaji ispod ogromne kupole, na kružno raspoređenim postoljima sa stepenicama, obojena sedišta Predstavnica bila su pregrupisana, razmaknuta tako da su sada pokazivala samo šest, umesto sedam Ađaha, a osamnaest sestara poslušno je stajalo pred njima. Mladi al’Tor tiho je klečao pored Amirlin trona; on neće progovoriti, osim ako mu to ne bude dopušteno, što se danas neće dogoditi. Danas, on je samo bio još jedan znak njene moći, a dvanaest najpovlašćenijih sestara sijalo je u vezi koju je nadzirala ona lično, a koja ga je čuvala na sigurnom.
„Postignuta je većinska saglasnost, majko“, pitomo joj pored ramena saopšti Alvijarin, pokorno se naklonivši kraj naslona s Plamenom na vrhu.
Dole na podu, ispred postolja, Šerijam divljački vrisnu, pa je Stražar Kule, koji je stajao pored nje, morao da je obuzda. Crvena sestra, koja je držala njen štit, prezrivo šmrknu. Romanda i Lelejna držale su se hladnog spoljašnjeg dostojanstva, ali većina ostalih koje su bile pod štitom i stražom na podu tiho je plakala, možda i od olakšanja što će samo ćetiri žene otrpeti najtežu kaznu, a možda od straha zbog neizvesnosti šta će se još dogoditi. Najpepeljastija lica imale su one tri što su se usudile da sede u pobunjeničkoj Dvorani zasad nepostojeće Plave. Svaka od pobunjenica bila je izbačena iz svog Ađaha, sve dok im Elaida ne bude dala dozvolu da mole za ponovni prijem, ali negdašnje Plave znale su da su pred njima duge godine truda da bij oj se umilile, godine pre nego što ijednoj od njih bude dopušteno da pristupi bilo kom Ađahu. Dotle, bile su joj kao na dlanu.
Ustala je, a činilo joj se da je Jedna moć, koja je tekla kroz krug, oličenje njene sopstvene moći. „Dvorana se saglašava sa Amirlin Tron. Neka Romanda bude prva koja će biti bičevana. “ Romanda trže glavu; neka vidi koliko dostojanstva može da održi dok ne bude umirena. „Odvedite zatvorenice i dovedite prve od jadnih, zavedenih sestara koje su ih sledile. Prihvatiću njihovo pokoravanje. “
Među zatvorenicama nastade žagor, a jedna se otrže stražarima, grčevito je hvatajući za ruke. Egvena al’Ver baci se Elaidi pred noge, pruženih ruku, dok su joj se suze slivale niz obraze.
„Oprosti mi, majko“, jecala je devojka. „Kajem se! Pokoriću se; pokoravam se. Molim te, nemoj me umiriti!“ Slomljena, skljokala se s licem prema zemlji, dok su joj ramena podrhtavala od jecaja. „Molim te, majko! Kajem se! Zaista!"
„Amirlin Tron može da pokaže milost“ likujući reče Elaida. Bela kula je mogla da izgubi Lelejninu i Romandinu i snagu Šerijam, da bi se dao primer, ali moći će da zadrži snagu ove devojke. Ona jeste sama Bela kula. „Egvena al’Ver, ti si se pobunila protiv svoje Amirlin, ali ja ću biti milostiva. Bićeš ponovo odevena u belo polaznica, sve dok lično ne odlučim kako si spremna da budeš dalje uzdignuta, ali danas ćeš biti prva koja će položiti i Četvrtu zakletvu na Štapu zakletvi, odanosti i pokornosti Amirlin Tron.“
Zatvorenice popadaše na kolena, preklinjući da im se dopusti da polože tu zakletvu, da dokažu svoju poniznost. Lelejna je bila jedna od prvih, a ni Romanda ni Šerijam nisu bile među poslednjim. Egvena se uspuza uz stepenike da poljubi porub Elaidine haljine.
„Prepuštam se tvojoj volji, majko", mrmljala je kroz suze. „Hvala ti, o, hvala ti.“
Alvijarin dohvati Elaidu za rame, tresući je. „Probudi se, ti glupačo!“, zarežala je.
Elaida iznenada otvori oči i ugleda prigušeno svetlo koje je bacala lampa iz Alvijarinine ruke, dok je ova stajala nagnuta nad krevetom s drugom rukom na Elaidinom ramenu. Još uvek tek upola budna, ona promrmlja: „Šta si rekla?“
„Rekla sam: ’Probudi se, majko, molim te’“, Hladno joj odvrati Alvijarin. „Kovarla Beldin vratila se iz Kairhijena."
Elaida zatrese glavom, pokušavajući da se otarasi tragova sna. „Tako brzo? Nisam ih očekivala bar još nedelju dana. Kovarla, kažeš? Gde je Galina?“ Glupava pitanja; Alvijarin neće znati na šta misli.
Ali svojim hladnim, kristalnim glasom, ta žena reče: „Ona veruje da je Galina zarobljena. Bojim se da njene novosti... nisu dobre.“
Šta bi Alvijarin trebalo ili ne bi trebalo da zna, iščilelo je iz Elaidine glave. „Reci mi“, zahtevala je, zbacivši svileni čaršav, ali dok se podizala da veže svileni ogrtač preko noćne košulje, čula je samo odlomke. Bitka. Horda Aijelki koje su usmeravale. Al’Tor nestao. Propast. Rasejana, primetila je da je Alvijarin uredno odevena u belu haljinu sa srebrnim vezom, sa sve ešarpom Čuvarke oko vrata. Ta se žena prvo obukla, pa joj je tek onda donela ovakve novosti!
Stojeći sat u njenoj radnoj sobi meko je odzvanjao drugi Niski dok je ulazila u dnevnu sobu. Sitni jutarnji sati; najgore vreme da se prime loše vesti. Kovarla se brzo podigla iz jedne od naslonjača sa crvenim jastučićima, dok joj se savršeno lice izobličilo od umora i brige, pa je klekla da poljubi Elaidin prsten. Njena tamna haljina za jahanje još uvek je bila prekrivena prašinom od putovanja, a njenoj bledoj kosi bilo je preko potrebno četkanje, ali zaogrnula se šalom koji je nosila onoliko dugo koliko je Elaida živela.
Elaida je jedva sačekala da ženine usne dotaknu Veliku zmiju pre nego što je povukla ruku. „Zbog čega si poslata ti?“, upita ukočeno. Dohvativši pletivo sa mesta gde ga je ostavila, u naslonjači, ona poče da barata dugim iglama od slonovače. Pletenje je po mnogo čemu imalo istu svrhu kao i poigravanje s njenim minijaturama rezbarenim od slonovače, a u ovom trenutku joj je sasvim sigurno bilo potrebno da se umiri. Pletenje joj je pomagalo i da razmišlja. Morala je da razmišlja. „Gde je Katerina?“ Ako je Galina mrtva, Katerina bi trebalo da preuzme vođstvo pre Korien; Elaida je jasno dala do znanja da će, kada al’Tor bude uhvaćen, Crvene preuzeti upravljanje.
Kovarla je polagano ustala, kao da nije bila sigurna kako čini ono što treba. Njene šake stiskale su šal crvenih resa, koji joj je bio prebačen preko ruku. „Katerina je među nestalima, majko. Ja imam najviši položaj među onima koje...“ Reči su joj zamrle dok je Elaida zurila u nju, prstiju ukočenih usred prebacivanja vunice preko jedne od igala. Kovarla je gutala knedle i prebacivala se s noge na nogu.
„Koliko, kćeri?“, konačno je upitala Elaida. Nije mogla da poveruje u smirenost sopstvenog glasa.
„Nisam sigurna koliko ih je pobeglo, majko“, oklevajući joj odgovori Kovarla. „Nismo se usuđivale da čekamo i napravimo sveobuhvatniju potragu, a...“
„Koliko?“, zaurla Elaida. Slegnuvši ramenima, naterala je samu sebe da se usredsredi na pletivo; nije trebalo da viče; ispoljavanje besa bilo je slabost. Obavij vunicu, provuci i gurni. Pokreti koji umiruju.
„Ja ja sam dovela jedanaest sestara sa sobom, majko.“ Žena je oklevala, ponovo udahnula, a onda, pošto Elaida ništa nije rekla, zbrza: „Možda se i druge probijaju nazad, majko. Gavin je odbio da čeka imalo duže, a mi se nismo usuđivale da ostanemo bez njega i njegovih Omladinaca, ne kada je tako mnogo Aijela bilo uokolo, i tih...“
Elaida je nije više čula. Dvanaest se vratilo. Da je još koja uspela da pobegne, već bi žurila ka Tar Valonu; stigla bi kada i Kovarla, sasvim sigurno. Čak i da su jedna ili dve bile povređene, putovale polako... Dvanaest. Kula nije pretrpela propast takvih razmera čak ni za vreme Troločkih ratova.
„Moraće da se očita tim aijelskim divljakušama“, reče ona, prekidajući Kovarlino blebetanje, o čemu god da je bilo. Galina je pomislila kako može da iskoristi Aijele da bi odbila Aijele; kakva je budala ispala ta žena! „Oslobodićemo sestre koje drže u zarobljeništvu, i naučićemo ih šta biva kada se neko suprotstavi Aes Sedai! A ponovo ćemo uhvatiti i al’Tora.“ Neće mu ona dopustiti da se izvuče, ne, pa makar morala lično da povede celu Belu kulu u hajku na njega! Proricanje je tu bilo sasvim izvesno. Ona će likovati!