Nesigurno pogledajući ka Alvijarin, Kovarla poče ponovo da se premešta s noge na nogu. „Majko, oni muškarci ja mislim...“
„Ne razmišljaj!“, odreza Elaida. Njeni prsti grčevito su stezali pletaće igle, a tako besno se nagla napred da je Kovarla zbilja podigla ruku, kao da se brani od napada. Elaida je smela s uma da je i Alvijarin prisutna. Pa, ta je žena znala ono što je znala, sada; za nju može da se pobrine i kasnije. „Očuvala si tajnovitost, Kovarla? Osim što si obavestila Čuvarku?“
„O da, majko", žurno odvrati Kovarla. Glava joj je poskakivala od nestrpljenja, bilo joj je drago što je nešto uradila kako treba. „Sama sam ušla u grad, a lice sam krila sve dok nisam došla do Alvijarin. Gavin je nameravao da me doprati, ali straža na mostu odbila je da pusti bilo kog Omladinca da prođe.“
„Zaboravi na Gavina Trakanda“, kiselim glasom joj naredi Elaida. Taj mladić ostajao je živ da bi ometao njene zamisli, čini se. Ako se Galina ipak pojavi živa, platiće joj što je izneverila i u tome, kao i što je dopustila da al’Tor pobegne. „Napustićeš grad oprezno kao što si i došla, kćeri, te ćeš ostati skrivena, zajedno sa ostalima, u jednom od zaselaka iza gradića na mostovima, sve dok ja ne pošaljem po vas. Dorlan će sasvim odgovarati.“ Moraće da spavaju u ambarima tog seoceta, jer u njemu nije bilo gostionice; to je najmanje što su zaslužile za svoju brljotinu. „Kreni sada. I moli se da uskoro pristigne neko ko je iznad tebe. Dvorana će zahtevati obeštećenje za ovakvu nezapamćenu propast, a u ovom trenutku, čini se da si ti najistaknutija među onima koje su zgrešile. Idi!“
Kovarla poblede. Toliko se teturala dok se naklanjala pred odlazak da Elaida pomisli kako će se možda srušiti. Šeprtlje! Bila je okružena budalama, izdajnicima i šeprtljama!
Čim je Elaida čula da su se spoljna vrata zatvorila, ona spusti pletivo pa poskoči na noge okomivši se na Alvijarin. „Zbog čega nisam ranije čula za ovo? Ako je al’Tor pobegao šta si ono rekla? Pre sedam dana? ako je pobegao pre sedam dana, nečiji doušnici mora da su ga videli. Zbog čega ja nisam bila obaveštena o tome?“
„Ja mogu da ti prosledim samo ono što ađasi prosleđuju meni, majko.“ Alvijarin je mirno nameštala ešarpu, neuznemirena ni za dlaku. „Nameravaš li, zbilja, da načiniš i treću propast pokušajem oslobađanja zarobljenica?“ Elaida šmrknu kao da to odbacuje. „Veruješ li, zaista, da divljakuše mogu da se suprotstave Aes Sedai? Galina je dopustila da je iznenade; mora da je tako.“ Namrštila se. „Kako to misliš treću propast?“
„Ti nisi slušala, majko.“ Na njeno zaprepašćenje, Alvijarin sede, a da za to nije zatražila dozvolu, prekrsti noge i ozbiljnog lica poravna suknje. „Kovarla je možda mislila da su se odupirale divljakušama iako, lično, verujem da nije ni upola sigurna u to onoliko koliko se pretvara ali muškarci su sasvim druga stvar. Nekoliko stotina njih, svi u crnim kaputima, i svi su usmeravali. U to je bila sasvim sigurna, a čini se da su i ostale. Živo oružje, tako ih je nazvala. Čini mi se da se gotovo uneredila od samog sećanja na njih.“ Elaida je stajala kao da je upravo dobila šamar. Nekoliko stotina? „Nemoguće. Ne može ih biti više od...“ Ona odšeta do stola koji je delovao kao da je ceo načinjen od slonovače i pozlate, pa nasu sebi pehar vinskog punča. Poklopac kristalnog vrča čangrljao je kada ga je prislonila da bi napunila kristalni pehar, a gotovo jednaka količina vina prosula se i po zlatnom poslužavniku.
„Pošto al’Tor može da Putuje“, odjednom reče Alvijarin, „deluje logično da makar neki od tih muškaraca mogu da čine isto to. Kovarla je bila prilično sigurna u to kako su došli. Pretpostavljam da je on prilično uznemiren zbog načina na koji su se ponašale prema njemu. Kovarla je delovala pomalo uznemireno zbog toga; nagovestila je da je njeno mišljenje delio veći broj sestara. Možda on smatra kako ti nešto duguje. Ne bi bilo nimalo prijatno kad bi ti muškarci počeli da niču iz vazduha pravo ovde, u Kuli, zar ne?“ Elaida bukvalno sasu punč sebi u grlo. Galini je bilo naloženo da omekša al’Tora. Ako bi on došao da se osveti... Ako je zbilja bilo na stotine muškaraca koji su mogli da usmeravaju, ili samo njih sto... Morala je da razmisli!
„Naravno, ako su nameravali da dođu, pretpostavljam da bi do sada već i bili ovde. Ne bi se odrekli iznenađenja. Možda čak ni al’Tor ne želi da se suoči s celom Kulom. Pretpostavljam da su se svi vratili u Kaemlin, u njihovu Crnu kulu. Što znači, bojim se, da će vrlo neprijatno iznenađenje čekati nan Tovejn.
„Piši i naredi joj da se smesta vrati“, promuklo reče Elaida. Punč kao da nije pomagao. Ona se okrenu, pa se trže kada nađe Alvijarin kako stoji pravo pred njom. Možda ih nema ni cela stotina ni cela stotina? Kad je sunce zapadalo, i desetorica su joj se činila kao potpuno ludilo ali nije smela da rizikuje. „Napiši ga sama, Alvijarin. Sada; ovog trenutka.“
„ A kako da dođem do nje?“, Alvijarin je nakrivila glavu, ledeno radoznala. „Nijedna od nas ne može da Putuje. Brodovi mogu iskrcati Tovejn i njenu pratnju na obale Andora svakog dana, sada, ako to već i nisu učinili. Rekla si joj da se raštrkaju u male skupine i da izbegavaju sela, kako ne bi upozorile na svoje prisustvo. Ne, Elaida, bojim se da će Tovejn ptikupiti svoje snage blizu Kaemlina i napasti Crnu kulu, a da joj od nas neće stići ni reč.“
Elaida zasopta. Ta ju je žena upravo nazvala po imenu! Ali, pre nego što je stigla da plane od uvređenosti, stiže je još gori udarac.
„Čini mi se da si u gadnim nevoljama, Elaida.“ Hladne oči zurile su u Elaidine, a ledene reči glatko su tekle sa Alvijarinih nasmešenih usana. „Pre ili kasnije, Dvorana će saznati za propast sa al’Torom. Galina bi mogla da zadovolji Dvoranu, verovatno, ali sumnjam da će Kovarla biti dovoljna: želeće nekoga... istaknutijeg... ko će za to platiti. A pre ili kasnije saznaćemo i za Tovejninu sudbinu. Onda će biti prilično teško zadržati ovo na tvojim ramenima.“ Nezainteresovano, ona namesti ešarpu Amirlin oko Elaidinog vrata. „U stvari, to će biti nemoguće, ako ubrzo saznaju za to. Bićeš umirena, za primer, kao što si želela da učiniš sa Sijuan Sanče. Ali možda ima vremena da se povratimo, ako budeš slušala svoju Čuvarku. Moraćeš da prihvatiš dobar savet.“
Elaida je osećala da joj se jezik zaledio. Pretnja nije mogla biti jasnija. „Ono što si večeras čula Zapečaćeno je za Plamen“, reče ona ukočeno, ali znala je da su te reči beskorisne i pre nego što ih je izgovorila.
„Ako nameravaš da odbiješ moj savet...“ Alvijarin zastade, a onda poče da se okreće da bi otišla.
„Čekaj!“ Elaida povuče ruku koju je nesvesno ispružila. Da ostane bez ešarpe. Umirena. Čak i posle toga naterale bi je da zavija. „Kakav...?“ Morala je da se zaustavi i da proguta knedlu. „Kakav savet mi nudi moja Čuvarka?“ Mora da postoji neki način da se ovo zaustavi.
Uzdahnuvši, Alvijarin joj se ponovo približila. Još više, u stvari, preblizu za bilo koga ko stoji u prisustvu Amirlin; suknje su im se gotovo dodirivale. „Prvo, bojim se da ćeš morati da prepustiš Tovejn njenoj sudbini, bar u ovom trenutku. A isto tako Galinu ili bilo koju drugu, bilo da su je zarobili Aijeli ili Aša’mani. Bilo kakav pokušaj spasavanja, u ovom trenutku, značio bi razotkrivanje.“
Elaida lagano klimnu glavom. „Da, uviđam to.“ Nije mogla da skrene svoje užasnute oči od zahtevnog pogleda te žene. Mora da postoji način! Nije moguće da joj se ovo događa!
„ A mislim i da je vreme da preispitaš svoju odluku o Straži Kule. Ne misliš li da bi Stražu, na kraju, ipak trebalo pojačati?"