„Ja... jasno vidim kako to treba da učinim.“ Svetlosti, mora da razmišlja!
„Do sada je dobro“, promrmlja Alvijarin, a Elaida pocrvene od bespomoćnog besa. „Sutra, lično ćeš pretresti Džosejnine odaje, kao i Ejdlornine.“
„Zašto bih, za ime Svetlosti, ja...“
Žena ponovo povuče njenu prugastu ešarpu, ovoga puta grubo, kao da će joj je otrgnuti ili joj njome prerezati vrat. „Izgleda da je Džosejn pronašla angreal pre nekoliko godina, a nikada ga nije predala. Ejdlorna je učinila nešto još gore, bojim se. Uzela je angreal iz jednog od skladišta bez prethodne dozvole. Kada ih budeš pronašla, smesta ćeš oglasiti njihove kazne. Nešto prilično kruto. A u isto vreme istaknućeš Dorejs, Kijoši i Fejrilajn kao uzore poštovanja zakona. Svakoj ćeš nešto pokloniti. Po jedan dobar novi konj biće dovoljan.“
Elaida se pitala hoće li joj oči iskočiti s lica. „Zašto?“ S vremena na vreme poneka sestra zadržala bi poneki angreal za sebe, ne poštujući zakon, ali pokora za to nije bila ništa jača od packe preko prstiju. Svaka je sestra poznavala to iskušenje. A ostalo! Posledice su bile očite. Svi će poverovati kako su Dorejs, Kijoši i Fejrilajn potkazale druge dve. Džosejn i Ejdlorna bile su Zelene, dok je Dorejs bila Smeđa, Kijoši Siva, a Fejrilajn Žuta. Zeleni ađah će poludeti od besa. Mogle bi čak da pokušaju i da se naplate ovim drugima, što će onda uzburkati njihove ađahe i... „Zbog čega želiš ovo da napraviš, Alvijarin?"
„Elaida, trebalo bi da ti je dovoljno što je to moj savet.“ Zadevajući, medeni led odjednom se pretvorio u hladno gvožđe. „Želim da te čujem kako mi saopštavaš da ćeš raditi ono što ti se kaže. U suprotnom, nema nikakve svrhe da se trudim kako bih zadržala tu ešarpu oko tvoga vrata. Kaži!“
„Ja...“ Elaida je pokušavala da skrene pogled. O, Svetlosti, mora da razmisli! Stomak joj se vezao u čvor. „Ja ću raditi ono što mi se kaže.“ Alvijarin se osmehnu tim ledenim osmehom. „Vidiš, to nije toliko bolelo.“ Odjednom, ona odstupi, šireći suknje za umereni kniks. „Uz tvoju dozvolu, povući ću se i ostaviti te da nađeš ono malo sna što ti je preostalo ove noći. Moraćeš rano da ustaneš, zbog naređenja koja treba da izdaš visokom zapovedniku Čubajnu i odaja koje treba da pretražiš. Takođe, moramo da odlučimo i kada Kula treba da sazna za Aša’mane.“ Po njenom glasu bilo je jasno da će ona biti ta koja će odlučivati. „ A možda bi trebalo da razmislimo i o našem sledećem potezu protiv al’Tora. Vreme je da mu se Kula otvoreno suprotstavi i naredi mu da stane uz nogu, ne misliš li? Dobro razmisli. Želim ti laku noć, Elaida.“
S vrtoglavicom i željom da povraća, Elaida ju je posmatrala kako odlazi. Da mu se otvoreno suprotstavi? To će biti prizivanje napada ovih kako ih je ono ta žena nazvala tih Aša’mana. Nemoguće je da joj se ovo događa. Ne njoj! Pre nego što je i shvatila šta radi, ona zafrljači pehar preko sobe a ovaj se raspršte u paramparčad udarivši o cvetnu tapiseriju. Dohvativši vrč obema rukama, ona ga besno podiže iznad glave, pa zavitla i njega, raspršivši punč svuda uokolo. Proricanje je bilo sasvim izvesno. Ona će...!
Iznenada, ona se zaustavila mršteći se na stakliće kristala koji su se zadržali na tapiseriji, dok su se veći komadi rasuli po patosu. Proricanje. Sasvim sigurno je govorilo o njenom uspehu. Njenom uspehu! Alvijarin je možda postigla omanju pobedu, ali budućnost je pripadala Elaidi. Dok god je u stanju da se otarasi Alvijarin. Ali to će morati da se obavi bez buke, na takav način da će čak i Dvorana želeti tišinu. Način, koji neće ukazivati na Elaidu sve dok ne bude prekasno, da je Alvijarin ne bi nadjačala. I odjednom joj je sinulo. Alvijarin ne bi poverovala. Čak i kada bi joj to bilo rečeno. Niko ne bi.
Da je Alvijarin u tom trenutku mogla da joj vidi osmeh, toj ženi bi se kolena pretvorila u žele. Pre nego što završi s njom, Alvijarin će zavideti Galini, bila ova živa ili mrtva.
Zaustavivši se u hodniku pred Elaidinim odajama, Alvijarin je proučavala svoje šake na svetlu stojećih lampi. Nisu se tresle, što ju je iznenadilo. Očekivala bi da se ta žena jače bori, da se više odupire. Ali to je bio početak, a ona nije imala čega da se plaši. Osim ako Elaida dozna da joj je u poslednjih nekoliko dana ni manje ni više nego pet ađaha dostavilo belešku o al’Toru; smaknuće Kolavere nateralo je doušnike svih ađaha da polete za perom. Ne, čak i kad bi Elaida saznala, sada je bila bezbedna, uz uticaj koji trenutno ima nad tom ženom. I s Mesanom kao zaštitnicom. Elaida je, međutim, gotova, shvatala ona to ili ne. Čak i da Aša’mani ne uspeju da razglase razbijanje Tovejnine družbe a bila je sasvim sigurna da će je skršiti, posle onoga što joj je Mesana ispričala o događajima na Dumajskim kladencima svi doušnici u Kaemlinu uistinu će dobiti krila kada budu čuli za to. U nedostatku nekog čuda, kao što bi bilo pojavljivanje pobunjenica na kapijama, Elaida će u roku od nekoliko nedelja podeliti sudbinu Sijuan Sanče. U svakom slučaju, to je otpočelo, pa iako je ona želela da sazna šta je „to“ bilo, sve što je trebalo da radi bilo je da sluša. I posmatra. I uči. Možda će i sama nositi ešarpu sa sedam pruga kada se sve ovo završi.
Dok je rano jutarnje sunčevo svetlo sijalo kroz njene prozore, Siejn umoči pero, ali pre nego što je uspela da napiše sledeću reč, vrata ka hodniku se otvoriše i Amirlin uđe unutra. Siejnine guste crne obrve podigoše se: očekivala bi bilo koga drugog ovde pre negoli Elaidu, možda čak i Randa al’Tora lično. I pored toga, ona spusti pero i glatko ustade, spuštajući srebrnosive rukave koje je zasukala da ih ne bi ubrljala mastilom. Ona načini naklon koji je bio odgovarajući za Amirlin Tron kada posećuje Predstavnicu u njenim sopstvenim odajama.
„Nadam se da nisi pronašla nijednu Belu sestru da skriva angreale, majko.“ Posle svih ovih godina, naznake Lugarda još uvek su joj se čule u glasu. Grozničavo se nadala. Elaidino obrušavanje na Zelene pre nekoliko sati, dok je većina njih još uvek spavala, verovatno je još uvek izazivalo arlaukanje i škripanje zubima. Niko u živom pamćenju nije zaradio šibanje brezovim prućem za zadržavanje angreala, a sada su sledila dve takve kazne. Amirlin mora da je bila obuzeta jednim od svojih čuvenih hladnih besova.
Ali, ako je to tako bilo tada, ni trag toga sada nije preostao. Za trenutak je u tišini posmatrala Siejn, hladna poput zaleđenog jezerca u svojim crvenim prošaranim suknjama, a onda odleluja do izrezbarenog ormana za posuđe na kome su stajale sličice Siejnine porodice na slonovači. Toliko godina su mrtvi, ali ona je još uvek volela svakog od njih.
„Ti nisi ustala da me uzdigneš u Amirlin", reče Elaida podigavši sliku Siejninog oca. Brzo ju je spustila pa je podigla sliku njene majke umesto toga.
Siejn gotovo da ponovo podiže obrve, ali ona je pokušavala da sebi nametne pravilo da se ne iznenađuje više od jednom dnevno. „Bila sam obaveštena da Dvorana zaseda tek nakon toga, majko.“
„Da, da.“ Napustivši slike, Elaida odjedri do kamina. Siejn je oduvek gajila naklonost ka mačkama, pa su rezbarene drvene mačke svih vrsta prekrivale kamin, neke u najneverovatnijim položajima. Amirlin se namršti na tu izložbu, a onda čvrsto zažmuri i lagano protrese glavom. „Ali ti si ostala", reče ona brzo se okrenuvši. „Svaka Predstavnica koja nije bila obaveštena pobegla je iz Kule i pridružila se pobunjenicama. Osim tebe. Zašto?“
Siejn raširi ruke. „A šta sam drugo mogla da učinim nego da ostanem, majko? Kula mora biti cela.“ Ko god da je Amirlin, dodade ona u sebi. I šta fali mojim mačkama, ako smem da pitam? Ne da bi ona to ikada učinila naglas, naravno. Sirijla Begend bila je zastrašujuća nadzornica polaznica pre nego što je bila uzdignuta u Amirlin Tron, iste godine kada je ona sama zadobila šal, a mnogo više zastrašujuća Amirlin nego što bi Elaida bila, čak i sa zuboboljom. Siejn je imala prejako i preduboko uliveno u glavu ono što je ispravno da bi se to pomerilo zbog najobičnijeg prolaska godina. Ili zato što joj se ne dopada žena koja nosi ešarpu. Nije bilo nikakve potrebe da joj se Amirlin dopada.