„Ali ja nisam zaljubljen u Device.“ Lebdeći duboko u bezosećajnoj Praznini, čuo je kako mu te reči klize s jezika, a zaprepašćenje zbog toga rasturilo je bezosećajnost i nateralo saidin u bekstvo.
„Dakle“, reče Min, uspravivši se. Majušni osmejak samo joj je još više istakao usne. „To je konačno raščišćeno.“ I ona mu sede u krilo.
Rekla je kako ne bi povredio Perina ništa više nego što bi povredio nju, ali sada je morao da je povredi. Morao je, za njeno sopstveno dobro. „Ali ja volim i Elejnu“, okrutno joj je saopštio. „I Avijendu. Vidiš li kakav sam?“ Zbog nečega, činilo se da je to nimalo ne dotiče.
„Ruark voli više od jedne žene“, rekla je. Njen osmeh gotovo da je imao spokojstvo Aes Sedai. „A isto je i sa Baelom, a ja nikada nisam primetila troločke rogove ni na jednom od njih. Ne, Rande, ti me voliš, i nećeš to povući. Trebalo bi da te pustim da sediš na žeravici za ono što si mi učinio, ali... čisto da znaš, i ja volim tebe.“ Osmeh joj nestade u mrštenju usled unutrašnje borbe, dok ona konačno ne uzdahnu: „Život bi ponekad bio mnogo lakši da me tetke nisu vaspitale da budem pravedna“, promrmljala je. „A da bih bila pravedna, Rande, moram ti reći da te i Elejna voli. A isto je i sa Avijendom. Ako obe Mandelainove žene mogu da vole njega, onda pretpostavljam da ćemo nas tri uspeti da volimo tebe. Ali ja sam ovde, a pokušaš li da me udaljiš, ima da ti se vežem za nogu.“ Nabrala je nosić. „Kada ponovo počneš da se kupaš, u svakom slučaju. Ali ja neću otići, bez obzira na sve.“
Baš kao da je čigra, vrtelo mu se u glavi. „Ti voliš mene?", rekao je s nevericom. „Odakle ti znaš šta Elejna oseća? Kako uopšte znaš za Avijendu? Svetlosti! Mandelain može da radi šta god hoće, Min; ja nisam Aijel.“ Namrštio se. „Šta si to rekla o tome da mi ne govoriš ni pola onoga što vidiš? Mislio sam da mi govoriš sve. I poslaću te negde gde je bezbedno. I prestani da radiš to sa nosem! Ne smrdim!“ On trže ruku kojom se češao ispod kaputa.
Njene uzdignute obrve dovoljno su govorile, ali naravno i njen jezik je morao da doda ponešto. „Usuđuješ se da mi se obraćaš tim tonom? Kao da mi ne veruješ?“ Odjednom joj je glas postajao sve viši sa svakom novom rečju, a prst mu je pribila uz grudi kao da namerava da ga proburazi njime. „Misliš li ti da bih ja otišla u krevet sa čovekom koga ne volim? Misliš li? Ili možda misliš da nisi vredan ljubavi? Je li to?“ Ispustila je zvuk poput mačke koju je neko nagazio. „Znači, ja sam samo nekakva pahuljica bez trunke mozga u glavi koja se zaljubila u bezvrednu budalu, jesam li? Sediš tu, razjapio si usta kao bolesni vo i pljuješ na moju pamet, moj ukus, moju...“ „Ako ne začepiš i ne počneš da govoriš razumno", zarežao je, „kunem ti se, isprašiću te po turu!“ To je iskočilo niotkuda, zbog njegove neispavanosti i zbunjenosti, ali pre nego što je stigao da počne sa izvinjavanjem, ona se osmehnula. Ta se žena osmehnula!
„Bar se više ne duriš“, rekla je. „Nemoj nikada da cviliš, Rande, to ti ne polazi za rukom. Dobro onda. Hoćeš razum? Volim te i neću otići. Pokušaš ti da me oteraš, reći ću Devicama da si me upropastio i odbacio. Reći ću to svakome ko bude hteo da sluša, ja ću...“
On je podigao desnu ruku i počeo da proučava dlan na kome se jasno videla utisnuta čaplja, a onda pogleda u nju. Ona je nesigurno merkala njegov dlan, a onda mu se uzvrpoljila u krilu, a onda vrlo namerno nije gledala ni u šta osim u njegovo lice.
„Neću da odem, Rande“, tiho je izgovorila. „Potrebna sam ti.“
„Kako ti to izvodiš?“, uzdahnuo je zavalivši se unazad, u stolicu. „Čak i kad me okreneš naglavačke, nekako izvedeš da sve moje nevolje postanu manje.“
Min šmrknu. „Tebe treba češće postavljati naglavačke. Reci mi, ta Avijenda. Pretpostavljam da nije verovatno da je koščata i puna ožiljaka, kao Nandera?"
On poče da se smeje iako mu uopšte nije bilo do toga. Svetlosti, koliko li je prošlo od kada se nije smejao iz zadovoljstva? „Min, rekao bih ti da je lepa kao i ti, ali ko može da poredi dva izlaska sunca?“
Za trenutak ga je zamišljeno posmatrala, slabašno se osmehujući, kao da ne može da se odluči treba li da se iznenadi ili oduševi. „Ti si veoma opasan čovek, Rande al’Tore“, promrmljala je, lagano se naginjući ka njemu. Pomislio je da će pasti u njene oči i izgubiti se u njima. Sve one ranije prilike kada mu je sedala u krilo i ljubila ga, sve one prilike kada je pomišljao da ona samo začikava seoskog dečaka, kada je gotovo iskakao iz sopstvene kože od želje da je večito ljubi. Sad, ako ga bude ponovo poljubila...
Čvrsto je uhvativši za ruke, on je uspravi i postavi je na noge. On je voleo nju i ona je volela njega, ali morao je da pamti kako je i Elejnu želeo da ljubi zauvek kada bi pomislio na nju, a i Avijendu. Šta god da je Min pričala o Ruarku ili bilo kom Aijelu, loše je prošla onoga dana kada se zaljubila u njega. „Rekla si pola, Min“, tiho je rekao. „O kojim viđenjima mi nisi govorila?“ Ona ga osmotri pogledom koji kao da je bio pun očaja, osim što to nije bilo moguće. „Zaljubljena si u Ponovorođenog Zmaja, Min Faršou“, zagunđala je, „i biće najbolje da to pamtiš. Najbolje je i da ti uradiš isto, Rande“, dodala je, otrgavši se. On ju je pustio nevoljno, nestrpljivo; nije bio siguran koje je od to dvoje. „Ima već pola nedelje kako si se vratio u Kairhijen, a još uvek ništa nisi učinio u vezi s Morskim narodom. Berelajn je mislila da ćeš možda ponovo odugovlačiti. Ostavila mi je pismo, moleći me da nastavim da te podsećam, samo što me ti nisi puštao... Dobro, to sad nije bitno. Berelajn misli da su oni nekako važni za tebe; kaže da si ti ostvarenje nekog njihovog proročanstva."
„Znam sve o tome, Min. Ja...“ Mislio je da ostavi Morski narod neupetljan sa sobom; oni nisu pominjani ni u jednom Zmajevom proročanstvu koje je mogao da nađe. Ali ako će pustiti Min da ostane blizu njega, ako će joj dopustiti da se izloži opasnosti... Pobedila je, shvatio je. Gledao je Elejnu kako se udaljava, dok mu se srce stezalo, gledao je Avijendu kako odlazi dok mu se stomak vezivao u čvor. Nije mogao to da ponovi. Min je stajala tamo i čekala. „Ići ću na njihov brod. Ići ću danas. Morski narod moći će da klekne pred Ponovorođenim Zmajem u svoj njegovoj veličanstvenosti. Pretpostavljam da nikada i nije bilo nade za nešto drugo. Ili su uz mene, ili su moji neprijatelji. Izgleda da je tako oduvek. Hoćeš li mi konačno reći o tim viđenjima?"
„Rande, trebalo bi da proučiš kakvi su oni, pre nego što...“
„Ta viđenja?"
Ona prekrsti ruke i namršti se na njega kroz trepavice. Grickala je donju usnu i namršteno je gledala ka vratima. Odmahivala je glavom i gunđala ispod glasa. Konačno, ona reče: „U stvari, postoji samo jedno. Preuveličavala sam. Videla sam tebe i još jednog čoveka. Nisam mogla da razaznam lice nijednom, ali znam da si jedan bio ti. Dodirnuli ste se i kao da ste se stopili u jedno, i...“ Usne joj se zabrinuto stisnuše, a ona nastavi vrlo tiho. „Ne znam šta to znači, Rande, osim da jedan od vas umire a drugi ne. Ja... Zbog čega se keziš? Ovo nije šala, Rande. Ne znam koji od vas umire.“
„Kezim se jer si mi upravo saopštila sjajne novosti", reče joj on, pomilovavši je po obrazu. Drugi čovek mora da je Lijus Terin. Nisam samo zamišljao kako čujem glas, pomislio je, oduševljen. Jedan umire a jedan ostaje da živi, ali on je već dugo znao da će umreti. Makar nije bio lud. Ili bar ne onoliko lud koliko se bojao da jeste. Još uvek je tu bila narav koju je jedva obuzdavao. „Vidiš, ja...“