„Nisam došao da bih stajao ovde ceo dan“, rekao je napeto. Aes Sedai se postaviše oko njega, s Berom na čelu, a ostale su zaostajale pola koraka. Da nije bila ona, bila bi Kiruna. Njihov sopstveni poredak, ne njegov. Nije ga stvarno bilo briga, dok god su se držale svojih zakletvi, a verovatno se u to ne bi ni mešao da nije bilo Min i Alane. „Merana će od sada govoriti za vas; naređenja ćete primati od nje.“
Po iznenada razrogačenim očima čovek bi pomislio da je lupio šamar svakoj od njih. Uključujući Meranu. Čak se i Alana naglo okrenula. Zbog čega su zaprepašćene? Uistinu, Bera ili Kiruna vodile su glavnu reč još od Dumajskih kladenaca, ali Merana je bila izaslanica poslata u Kaemlin.
„Ako si spremna, Min?“, upitao je, pa ne sačekavši odgovor, dugim koracima siđe u dvorište. Krupni crni škopac vatrenih očiju, na kome je dojahao od Dumajskih kladenaca, bio je doveden za njega, opremljen sedlom visokog naslona potpuno ukrašenim zlatom, sa grimiznom podstavkom za sedlo izvezenom crno-belim diskovima na svim uglovima. Bogato ukrašena oprema pristajala je toj životinji, kao i njegovo ime. Taidaišar, na Starom jeziku, Gospodar slave. I konj i njegova bogato ukrašena oprema pristajali su Ponovorođenom Zmaju.
Dok je uzjahivao, Min je dovela mišje sivu kobilu na kojoj je jahala kada su se vraćali, navukavši rukavice za jahanje pre nego što se vinula u sedlo. „Sijra je lepa životinja“, rekla je, tapkajući kobilin izvijeni vrat. „Volela bih da je moja. Dopada mi se i njeno ime. Mi taj cvet u okolini Baerlona nazivamo različak, a u proleće on raste svuda uokolo.“
„Tvoja je“, reče joj Rand. Kojoj god Aes Sedai da je ta kobila pripadala, ta neće odbiti da mu je proda. Daće Kiruni hiljadu kruna za Taidašara; onda neće moći da se žali; najbolji ždrepci tairenske krvi nisu koštali ni deseti deo te sume. „Jesi li imala zanimljiv razgovor sa Alanom?“
„Ništa što bi te se ticalo“, odvrati ona nezainteresovano, ali blago crvenilo zažari joj obraze.
On tiho šmrknu, a onda podiže glas: „Lorde Dobrejne, mislim da smo dovoljno pustili Morski narod da čeka.“
Povorka je privlačila masu na širokim ulicama i kako su se glasine širile pred njima, ispunjavala prozore i vrhove krovova. Na čelu je bilo dvadeset Dobrejnovih kopljanika, kako bi raščistili prolaz, zajedno sa trideset Devica i isto toliko Crnih Očiju, pa su onda nailazili bubnjari, dobujući sve vreme – dum, dum, dum, DUM-DUM – a za njima trubači koji su kroz to parali visokim tonovima. Povici iz gomile gotovo da su prigušili i trube i bubnjeve, urlik bez reči koji je jednako mogao da označava bes koliko i divljenje. Barjaci su vijorili, baš ispred Dobrejna a iza Randa, beli Zmajev barjak i Barjak Svetlosti, a Aijeli pod velovima trčkarali su pored kopljanika čije su se kićanke lelujale u vazduhu. Tu i tamo na njega su bacali cveće. Možda ga i nisu mrzeli. Možda su ga se samo bojali. Moraće time da se zadovolji.
„Povorka dostojna bilo kog kralja“, povika Merana kako bi je čuo.
„Onda je dobra i za Ponovorođenog Zmaja“, oštro joj je odgovorio. „Hoćeš li da ostaneš pozadi? I ti isto, Min.“ Na nekim drugim krovovima krili su se napadači. Strela iz luka ili iz samostrela, namenjena njemu, danas neće završiti ni u jednoj ženi.
One jesu zaostale iza njegovog krupnog ždrepca, cela tri koraka, a onda su opet bile odmah pored njega – Min prepričavajući mu šta joj je Berelajn napisala o Morskom narodu na brodovima, o Džendai proročanstvima i Koramuru, a Merana ubacujući ono što je ona znala o proročanstvu, iako je priznavala da to baš i nije bilo mnogo, tek malo više nego Min.
Posmatrajući vrhove krovova, slušao ih je na pola uva. On nije držao saidin, ali mogao je da ga oseti u Dašivi i drugoj dvojici, odmah iza sebe. Nije osećao peckanje koje bi mu najavilo da je neka Aes Sedai prigrlila Izvor, ali on im je rekao da to ne čine ako nemaju dozvolu. Možda bi to trebalo promeniti. Činilo se da se drže svoje zakletve. A kako i ne bi? Bile su Aes Sedai. Baš bi bilo lepo da ga pokosi sečivo ubice dok se neka od sestara premišlja da li služiti mu znači spasiti ga ili poslušnost znači ne usmeravati.
„Zbog čega se smeješ?“, želela je da zna Min. Sijra je dokasala bliže, a ona mu se osmehivala.
„To nije stvar za podsmevanje, moj gospodaru Zmaju“, kiselo mu sa druge strane dobaci Merana. „Ata’an Mijere znaju da budu veoma posebni. Bilo koji narod postaje hirovit kada su u pitanju njegova proročanstva.“
„Svet je nešto čemu se treba smejati“, odgovorio joj je. Min se zasmeja zajedno s njim, ali Merana samo šmrknu i nastavi o Morskom narodu čim je on prekinuo s tim.
Blizu reke, visoki zidovi grada spuštali su se do vode, zakriljujući dugačke sive kamene dokove koji su se pružali iz pristaništa. Rečni brodovi i čamci i tegljači svih vrsta i veličina bili su vezani svuda uokolo, a posade su im se okupile na palubama kako bi posmatrale gužvu, ali plovilo koje je Rand tražio stajalo je i spremno ga čekalo, priterano jednim krajem uz kraj doka, gde su sve prepreke već bile uklonjene. Šajka, tako se zvalo plovilo, nisko i usko, bez ikakvih jarbola, kome je jedan fenjer stajao na pramcu, na vrhu četiri koraka dugačkog štapa, a drugi beše na krmi. Gotovo trideset koraka dugačka i sa toliko vesala sa obe strane, nije mogla da nosi teret koji bi nosio jedrenjak te veličine, ali isto tako, nije ni zavisila od vetra, a sa tako plitkim gazom mogla je da putuje i danju i noću, koristeći veslače koji su se smenjivali. Šajke su korišćene na rekama za važne i hitne terete. Činilo mu se da je to podesno.
Kapetan se neprekidno klanjao dok je Rand silazio niz platformu za ukrcavanje, s Min koja ga je držala podruku i Aes Sedai i Aša’manima za petama. Elver Šejn bio je još mršaviji nego što beše njegovo plovilo, u kaputu koji mu je padao do kolena, murandskog kroja. „Čast je voziti vas, moj gospodaru Zmaju“, mrmljao je dok je velikom maramicom brisao ćelavu glavu. „Čast to je. Čast zbilja. Čast.“
Bilo je očito kako bi taj čova više voleo da mu je brod pun živih otrovnica. Žmirkao je zbog šalova Aes Sedai i piljio u njihova bezvremena lica i oblizivao usne, nesigurno prelazeći pogledom između njih i Randa. Zbog Aša’mana mu se razjapiše usta kad je konačno povezao njihove crne kapute sa glasinama, a od tog trenutka izbegavao je da i slučajno pogleda ka njima. Šejn je posmatrao kako Dobrejn uvodi ljude s barjacima na palubu, i trube i bubnjare s bubnjevima, a onda je posmatrao konjanike koji su se poređali na doku kao da je sumnjao da će i oni poželeti da se ukrcaju. Nandera sa dvadeset Devica i Kamar sa dvadeset Crnih Očiju, svi sa šoufama oko glave, iako sa spuštenim velovima, nateraše kapetana da se brzo odmakne i ostavi Aes Sedai između sebe i njih. Aijeli su se mrštili; potreba da se stave velovi mogla bi da ih za trenutak uspori, ali Morski narod je možda znao šta velovi znače, a teško da bi odgovaralo ako poveruju kako su napadnuti. Rand pomisli kako bi ta Šejnova maramica mogla da izbriše i onaj čuperak sede kose koji mu je još preostao.
Šajka se otisnula sa doka nošena svojim dugim veslima, dok su se dva barjaka lelujala na pramcu, a bubnjevi dobovali i trube kričale. Na samoj reci, ljudi su se pojavljivali na palubama da posmatraju, a neki su se čak peli u posmatračke korpe. Na brodu Morskog naroda pojavili su se, takođe, mnogi odeveni u jarke boje, ni nalik na odeću prigušenih boja kakvu su nosili na drugim plovilima. Bela pena bila je veća od ostalih brodova, ali nekako i uglađenija, sa dva visoka jarbola oštro pobodena i prečkama položenim preko njih u kvadrat, dok su gotovo svi ostali imali kose prečke, duže od jarbola kojima su pridržavali veći deo svojih jedara. Sve na njemu odisalo je različitošću, ali u jednome, Rand je znao, Ata’an Mijere morali su biti kao i svi ostali. Oni će se ili sami od sebe složiti da ga prate ili će biti prisiljeni na to; Proročanstva su govorila da će on okupiti ljude svih zemalja – „Sever će privezati istoku, a zapad će on svezati za jug“ rečeno je – a nikome neće biti dopušteno da ostane po strani. Sada je to znao.