„Ja sam Ponovorođeni Zmaj“, reče Rand jednako oholo kao što je to učinio s Morskim narodom, a opet, ako je ikakvo ta’verensko pomeranje Šare bilo na delu, žena na konju nije odavala nikakve dokaze za to.
Umesto da skoči s konja i baci se na kolena, ona samo klimnu glavom napućivši usne. „Čula sam toliko toga o tebi. Čula sam i da si otišao u Kulu da se predaš Amirlin Tron. Čula sam kako nameravaš da daš Sunčev presto Elejni Trakand. Isto sam čula i da si ubio i Elejnu i njenu majku.“
„Ja se ne predajem nikome“, oštro odvrati Rand. Zagledao se u nju pogledom koji je bio dovoljno oštar da je sam po sebi strgne sa sedla. „Elejna je na putu za Kaemlin, sada, dok o tome govorimo, da preuzme presto Andora. Posle čega će imati i presto Kairhijena.“ Min se trže. Je li morao da zvuči kao kočoperni naduvenko? Bila se ponadala da se malo primirio posle Morskog naroda.
Gospa Karalin spusti samostrel na sedlo pred sobom, prelazeći preko njega rukom u rukavici. Možda je žalila što je otpustila strelu? „Mogla bih da prihvatim svoju mladu rođaku na prestolu – bolje ona nego neko drugi, u svakom slučaju, ali…“ Te krupne tamne oči, koje su delovale tako svetlucavo, odjednom se okameniše. „Ali nisam sigurna mogu li da prihvatim tebe u Kairhijenu, a pri tom ne mislim samo na tvoje promene zakona i običaja. Ti… menjaš sudbinu samim svojim prisustvom. Svakoga dana od kada si došao, ljudi ginu u tako neverovatnim nezgodama, da niko ne može da poveruje u njih. Toliko je muževa ostavilo svoje žene, a žena muževe, da se na to više niko ni ne osvrće. Ti ćeš rasturiti Kairhijen samim svojim prisustvom u njemu.“
„Ravnoteža“, brzo ulete Min. Randovo je lice bilo tako tamno da je izgledao kao da će svakog časa pući. Možda je ipak bio u pravu što je došao. U svakom slučaju, nije bilo svrhe puštati ga da pokvari ovaj susret izlivima besa. Nije nikome dala priliku da progovori. „Uvek postoji ravnoteža između dobra i zla. Tako Šara radi. Čak ni on ne može to da promeni. Kao što je noć ravnoteža danu, dobro je u ravnoteži sa zlom. Otkada je on došao, nije bilo nijednog mrtvorođenog deteta u gradu, niti se ijedno dete rodilo obogaljeno. Ima više brakova u danu nego što je nekada bilo u nedelji, a na svakog čoveka koji se uguši običnim perom, žena se skotrlja naglavačke niz tri niza stepenica i, umesto da slomi vrat, ustane bez ijedne modrice. Imenuj zlo, i pokazuješ i na dobro. Okretanje točka zahteva ravnotežu, a on samo povećava verovatnoću za nešto što bi i inače moglo da se dogodi.“ Odjednom, ona pocrvene jer je shvatila da oboje gledaju u nju. Tačnije, pilje.
„Ravnoteža?“, promrmlja Rand uzdignutih obrva.
„Čitala sam neke od knjiga Gazda Fela“, odgovorila mu je slabašno. Nije želela da iko pomisli kako se pravi da je filozof. Gospa Karalin osmehivala se u svom visokom sedlu i poigravala se uzdama. Ta žena joj se smejala. Pokazaće ona toj ženi čemu može da se smeje!
Iznenada se visok crni škopac, koji je delovao kao ratni konj, probio kroz žbunje kršeći ga, a na njemu je jahao čovek duboko zašao u srednje godine, kratko ošišan i sa šiljatom bradicom. I pored njegovog žutog tairenskog kaputa naduvanih rukava s prugama od zelenog satena, zapanjujuće jasnoplave oči gledale su s njegovog vlažnog, tamnog lica, poput bledih uglačanih safira. Nije bio neki lepotan, ali te oči nadomeštale su to što mu je nos bio suviše dug. U jednoj ruci s dugom kožnom rukavicom nosio je samostrel, a u drugoj odbačenu strelu širokog vrha.
„Ovo mi je prošlo na nekoliko palaca od lica, Karalin, a ima tvoje oznake! To što nema nikakve divljači, ne znači…“ Tek onda je postao svestan Randa i Min, a njegov nategnuti samostrel okrenu se ka njima. „Jesu li ovo lutalice, Karalin, ili si pronašla uhode iz grada? Nikada nisam poverovao kako će nastaviti da nas pušta da neometano sedimo ovde.“
Iza njega se pojavilo pet-šest jahača – znojavi ljudi u kaputima napumpanih rukava sa satenskim prugama i žene, svetlucave od znoja, u jahaćim haljinama sa širokim, debelim čipkanim okovratnicima. Svi su nosili samostrele. Ni poslednji od tih jahača nije se zaustavio, dok su konji udarali kopitima i odmahivali glavama, kada ih se još dva puta više probi kroz žbunje iz drugog pravca i zaustavi blizu Karalin – vitki, bledi ljudi i žene u tamnoj odeći s prugama u boji, ponekad i ispod struka. Svi sa samostrelima. Sluge dopešačiše za njima, naprežući se i teško dišući od vrućine, ljudi zaduženi da oderu i ponesu svaku ulovljenu životinju. Činilo se da jedva ima veze što niko od njih nije imao ništa više od noža za dranje zataknutog za pojas. Min proguta knedlu i nesvesno malo brže potapša obraze maramicom. Ako samo jedno prepozna Randa pre nego što on to shvati…
„Nisu uhode, Darline“, reče ona okrećući konja da se suoči s pridošlim Tairencem. Visoki lord Darlin Sisnera! Sve što je sada nedostajalo bio je gospodar Toram Rijatin. Min požele da Randovo ta’verensko cimanje Šare bude makar malo potpunije. „Rođak sa suprugom“, nastavila je Karalin, „došao je iz Andora da me vidi. Mogu li da ti predstavim Tomasa Trakanda – iz jedne od sporednih grana kuće – i njegovu suprugu, Džejsi.“ Min gotovo da iskezi zube na nju; jedina Džejsi koju je ikada upoznala bila je kao prašnjava suva šljiva pre no što je napunila i dvadeset, do daske kisela i naprasite naravi.
Darlin ponovo baci pogled na Randa, zadržavajući se na trenutak na Min. On spusti svoj samostrel i samo malo nagnu glavu: visoki lord Tira pozdravlja nižeg plemića. „Dobro nam došli, gospodaru Tomase. Treba biti hrabar čovek pa nam se pridružiti pod ovim okolnostima. Al’ Tor bi mogao da pusti divljake na nas svakoga časa.“ Gospa Karalin ga razdraženo pogleda, a on se napravi kao da to ne vidi.
Zato je primetio da u odgovor Randov naklon nije bio ništa dublji od njegovog; primetio je i namrštio se. Tamna privlačna žena iz njegove pratnje ljutito dahnu promrmljavši nešto – imala je izduženo tvrdo lice, očito vešto ljutnji – a punačak čova, namršten i oznojen u svetlozelenom kaputu s crvenim prugama, potera svoga konja napred, kao da namerava da pregazi Randa.
„Točak tka kako Točak želi“, hladno reče Rand, kao da nije ništa primetio. Ponovorođeni Zmaj obraćao se… Ponovorođeni Zmaj obraćao se bilo kome, eto šta je to bilo. Oholost na vrhuncu. „Mnogo je toga što se ne dogodi onako kako očekujemo. Na primer, ja sam čuo da si ti u Tiru, u Hardon Mirku.“
Min je poželela da se usuđuje da progovori, da se usuđuje da mu kaže nešto što bi ga primirilo. Opredelila se da ga tapše po ruci. Nezainteresovano. Supruga – sad, to je bila reč koja je odjednom dobro zvučala – supruga koja nezainteresovano tapka ruku svome mužu. Još jedna dobra reč. Svetlosti, bilo je tako teško biti pošten! To nije bilo pošteno, morati da budeš pošten.
„Visoki lord Darlin nedavno je stigao dugim brodom s nekoliko svojih najbližih prijatelja, Tomase.“ Karalinin grleni glas nimalo se nije menjao, ali njen škopac se iznenada propeo, nema sumnje oštro podboden petom, a ona, praveći se da ga obuzdava, nakratko okrete leđa Darlinu i uputi Randu kratak pogled upozorenja. „Ne uznemiravaj visokog lorda, Tomase“
„Ne smeta mi, Karalin“, reče Darlin, o tetivu kačeći svoj samostrel za sedlo. On dojaha malo bliže i spusti ruku na visoku jabučicu svoga sedla. „Čovek treba da zna u šta se upušta. Možda si čuo priče o al’Torovom odlasku u Kulu, Tomase. Došao sam jer su me Aes Sedai pre nekoliko meseci upozorile da bi se to moglo dogoditi, a tvoja me je rođaka obavestila kako je dobila isto upozorenje. Pomislili smo kako ćemo moći da je stavimo na Sunčev presto pre nego što ga se Kolaver dočepa. Pa, al’Tor nije budala; nikada nemoj da pomisliš tako nešto. Lično, mislim da je pošteno izigrao Kulu. Kolaver je obešena, on je na sigurnom iza zidina Kairhijena – bez ikakvih Aes Sedai privezaka, mogu da se kladim, šta god da priče kazuju – a dok ne pronađemo neki način da ga se oslobodimo, sedimo mu na dlanu i čekamo da on stisne pesnicu.“