Dvojica Dvorečana uspentraše se uz točkove susednih kola, vireći preko njihovog poda nizbrdo, ka severu. Svaki je nosio čekinjasti tobolac na desnom boku, a čvrst nož dugog sečiva, nalik kratkom maču, na levom. Gotovo tri stotine ljudi pošlo je od kuće ovamo, za Perinom. Proklinjao je prvog koji ga je nazvao lordom Perinom, proklinjao je dan kada je odustao od pokušaja da iskoreni takvo obraćanje. Čak i uz buku i žamor, uobičajene za logor ove veličine, ovu dvojicu mogao je da čuje bez teškoća.
Tod al’Kar, godinu dana mlađi od Perina, ispusti dug uzdah, kao da pryi put vidi šta leži tamo dole. Perin je skoro mogao da oseti kako se četvrtaste vilice dugonogog mladića pomeraju. Todova majka voljno ga je pustila da krene samo zarad časti da joj sin prati Perina Zlatookog. „Čuvena pobeda“, reče Tod konačno, „To smo osvojili. Je l’ tako, Džondine?"
Prosedi Džondin Baran, čvornovat kao koren hrasta, bio je jedan od nekolicine starijih u tri stotine. Bolji strelac od svih u Dve Reke osim gospara al’ Tora i bolji lovac nego iko, bio je jedan od najmanje poštovanih stanovnika sela. Džondin nije radio ni dana više nego što je morao, još od vremena kada je bio dovoljno star da napusti očevo imanje. Zanimali su ga samo šuma i lov, uz napijanje o praznicima. On glasno pljunu. „Kako kažeš, momče. To su one prokletinje, Aša’mani, pobedili, i ’vako i ’nako. I nek su, kažem ja. Greota što to ne uzmu i ne odnesu nekud daleko odavle da slave.“
„Ma nisu oni loši", bunio se Tod. „Ne b’ mi bilo krivo da sam i ja od nji.“ To je zvučalo više kao hvalisanje i prazna priča nego kao istina. A tako je i mirisalo; i bez gledanja Perin je bio siguran da se Tod oblizuje. Verovatno ga je majka do pre nekoliko godina plašila pričama o muškarcima koji mogu da usmeravaju. „Mislim, Rand... ovaj, gospodar Zmaj... ma to baš zvuči blentavo, da je Rand al’Tor taj Ponovorođeni Zmaj i to skupa?“ Tod se nasmeja, kratko i nesigurno. „Ovaj, pa on mož’ da usmerava a ne liči da je... on nije... mislim...“ Glasno proguta pljuvačku. „Uz to, šta bismo sa svim onim Aes Sedai bez nji’?“, ovo poslednje je prošaputao. Sada je mirisao na strah. „Džondine, šta da radimo? Mislim, Aes Sedai zarobljenice?“
Stariji čovek pljunu još glasnije. Nije ni pokušao da se utiša. Džondin je uvek govorio ono što je mislio, ne obazirući se ko će ga čuti, što je bio još jedan od razloga njegovog lošeg ugleda. „Bolje bi nam bilo da su sve pocrkale juče, momak. Ima mi da platimo za to pre neg se sve svrši. Pamti šta ti reko’, mi će da platimo, debelo."
Perin se isključi iz nastavka razgovora, što uz njegov sluh nije bilo nimalo lako. Prvo Aram, a sad Džondin i Tod, iako ne tako otvoreno. Svetlost spalila Džondina! Jeste da prema njemu i Met deluje marljivo, ali ako je on to izgovorio, ostali su to mislili. Niko iz Dve Reke ne bi namerno povredio ženu, i opet, ko je još želeo da su Aes Sedai zarobljenice mrtve? I ko bi mogao pokušati da tu želju i ostvari?
Nesigurno je gledao po krugu kola. Pomisao da će morati da zaštiti zarobljene Aes Sedai nije bila prijatna, ali nije je izbegavao. Malo je naklonosti imao za bilo koju Aes Sedai, ponajmanje za ove, ali odrastao je uz nepisano pravilo da će se muškarac izložiti opasnosti da zaštiti ženu dok može; sviđa li mu se žena ili ne, čak ni da li je poznaje, nije bilo bitno. Tačno, Aes Sedai su mogle da vežu bilo kog muškarca u čvor na devet načina do sledećeg praznika, ali odsečene od moći, postajale su kao i sve ostale žene. Zato ga je bolelo svaki put kada bi ih pogledao. Dve desetine Aes Sedai. Dve desetine žena koje možda ne znaju kako da se odbrane bez Moći.
Za trenutak je posmatrao stražare Aša’mane: svi su stajali s tmurnim, mrtvačkim izrazom lica. Svi sem one trojice koji su pazili na umirene žene. Pokušavali su da izgledaju ozbiljno koliko i ostali, ali ispod tog pokušaja probijalo se nešto drugo. Možda zadovoljstvo. Kad bi samo bio dovoljno blizu da im uhvati miris. Svaka Aes Sedai bila je pretnja za Aša’mane. Verovatno je i suprotno bila istina. A možda će ih samo umiriti. Po onome što je načuo, umirenje Aes Sedai bilo je jednako ubistvu, samo što lešu treba nekoliko godina da se konačno smiri.
Kako god bilo, nevoljno odluči on, Aša’mane će morati da ostavi Randu. Oni su razgovarali jedino međusobno i sa zarobljenicima, a Perin je sumnjao da bi slušali ikoga osim Randa. Pitanje je bilo šta će Rand reći. I šta će Perin moći da učini ako kaže ono što ne treba?
Ostavivši tu teškoću po strani, zamišljeno je češkao bradu. Kairhijenjani su suviše uplašeni od Aes Sedai da bi razmatrali kako ih povrediti, a Majenci su imali suviše poštovanja, ali za svaki slučaj držače ih na oku. Ko bi rekao da će Džondin ići tako daleko? Perin je imao nekog uticaja među Kairhijenjanima i Majencima, mada je bio siguran da će ga izgubiti, čim malo promisle. Na kraju krajeva, on je bio samo kovač. Preostajali su Aijeli. Perin uzdahnu. Nije bio siguran koliko i sam Rand može da utiče na Aijele. Bilo je teško izdvojiti pojedinačne mirise s toliko ljudi uokolo, ali on se navikao da se uzda u svoje čulo mirisa koliko i u oči. Sisvai’amani koji bi prišli dovoljno blizu mirisali su smireno ali budno, glatkim, izrazitim mirisom. Oni jedva da su primećivali Aes Sedai. Aroma Devica bila je bodljikava od prigušenog besa, a izoštravala se čim bi pogledale u zarobljenice. A Mudre...
Svaka Mudra koja je ovde stigla iz Kairhijena mogla je da usmerava, iako nijedna nije imala bezvremeno lice. Pretpostavljao je da nisu tako često koristile Moć. Pa opet, glatkih obraza, kao Edara, ili izborane, kao sedokosa Sorilea, nosile su se s hladnokrvnošću koja se lako nadmetala sa smirenošću Aes Sedai. Uglavnom graciozne, većina njih visoka, kao što su Aijeli uglavnom i bili, izgledale su kao da uopšte ne primećuju sestre.
Sorileine oči bez zadržavanja pređoše preko zarobljenica i ona nastavi da tiho razgovara sa Edarom i još jednom Mudrom, vitkom plavokosom kojoj nije znao ime. Kad bi samo mogao da protumači o čemu pričaju. Prošle su pored Aes Sedai; ni mišić se na tim smirenim licima nije pomerio, ali njihovi mirisi govorili su nešto drugo. Kada je Sorilein pogled prešao preko Aes Sedai, njen miris postao je hladan i udaljen, mrk i odlučan, a kada je porazgovarala s druge dve, i njihovi su se mirisi promenili i počeli da liče na njen.
„U prokleto lepu kašu smo se uvalili!"
„Nevolja?", upita Aram malo se ispravivši, desne ruke spremne da posegne za mačem, vučjom glavom ukrašenog balčaka koji mu je virio iznad ramena. On je za kratko vreme postao dobar mačevalac i nikada se nije ustezao da mač koristi.
„Nema nevolja, Arame.“ To i nije bila potpuna laž. Trgnut iz tmurnih misli, Perin prvi put zaista pogleda ostale. Sve njih, istovremeno. Nije mu se dopalo ono što je video, a Aes Sedai su bile samo delić slike.
Kairhijenjani i Majenci su s nepoverenjem odmeravali Aijele, koji su im uzvraćali sumnjičavim premeravanjem, pogotovo Kairhijenjanima. To i nije bilo iznenađenje. Aijele je, na kraju krajeva, pratio glas da nisu suviše prijateljski naklonjeni prema bilo kome ko je rođen s ove strane Kičme sveta, a ponajmanje prema Kairhijenjanima. Jednostavno, Aijeli i Kairhijenjani mrzeli su se iz dna duše. Ni jedni ni drugi to nisu mogli da zaborave – najblaže rečeno, mržnju su držali na povocu – ali do sada je bio uveren da je zauzdavaju. Zbog Randa, ako ni zbog čega drugog. Međutim, u logoru je bilo zlovolje, svi su bili napeti. Rand je sada bio slobodan, a privremeni savezi bili su, na kraju krajeva, upravo takvi: privremeni. Aijeli su vagali svoja koplja svaki put kada bi pogledali prema Kairhijenjanima, a Kairhijenjani su smrknuto dobovali prstima po mačevima. Isto to su radili i Majenci; oni nisu imali nikakav spor sa Aijelima, nikada se nisu ni sukobljavali s njima osim u Aijelskim ratovima, kada su se svi borili, ali ako bi došlo do sukoba, nije bilo sumnje na čijoj će strani biti. A isto je važilo i za ljude iz Dve Reke.