Min je gledala i držala se za Randov opasač i mač sa čapljom kao da su deo njega. Napred-nazad, u skladu, i šta god da je Rand mislio, Toram je već poželeo da ima svoje čelično sečivo. Hladan gnev goreo mu je na licu, dok je napadao sve jače i jače. Ipak, nijedno sečivo nije doticalo ništa osim onog drugog, no sada se Rand neprestano povlačio, mača postavljenog za odbranu, a Toram je išao napred, napadajući, dok su mu se oči sijale od ledenog besa.
Napolju je neko vrisnuo; bio je to krik čistog užasa, a ogroman šator iznenada se podiže u vazduh nestajući u gustom sivilu koje je prekrilo nebo. Magla pokulja sa svih strana, ispunjena udaljenim kricima i zapomaganjima. Tanki pipci uvijugaše u čistu izokrenutu činiju koja je ostala iza šatora. Svi su iznenađeno buljili. Gotovo svi.
Toramovo sečivo od letvica udari Randa postrance uz zvuk lomljenja kostiju, nateravši ga da se presamiti. „Mrtav si, rođače“, iskezi zube Toram, dižući svoj mač za još jedan udarac – i zaledi se piljeći s nevericom jer je deo teške sive magle nad njegovom glavom… postao čvrst. Pipak magle, moglo je to biti, debela troprsta ruka, koja je posegla nadole zatvorivši se oko punačke Crvene sestre, podigavši je u vazduh pre nego što je iko stigao da se pomeri.
Kecuejn je bila prva koja je nadvladala zaprepašćenost. Njene ruke se podigoše, zbacujući šal, šake joj se izokrenuše, a po jedna vatrena lopta kao da je iskočila iz svakog dlana, nagore, pogađajući maglu. Tamo gore, nešto iznenada buknu u plamen, jedan divlji mehur koji smesta nestade, a Crvena sestra pade nazad na videlo, ostajući s licem ka zemlji na ćilimima blizu mesta gde je Rand klečao na jednom kolenu držeći se za bok. To jest, bilo bi to s licem ka zemlji da joj glava nije bila okrenuta unazad, tako da su joj mrtve oči zurile u maglu.
I ono malo sabranosti što je do tog trenutka preostalo u šatoru nestade tog trena. Senka je očvrsla. Vrišteći, ljudi su bežali na sve strane, prevrćući stolove, plemići su gurali sluge, a sluge su se provlačile pored plemića. Zaprepašćena, Min se probila do Randa pomoću pesnica, lakata i njegovog mača koji je koristila kao toljagu.
„Jesi li dobro?“, pitala ga je podižuči ga na noge. Iznenadila se kad je shvatila da Karalin stoji s njegove druge strane i isto tako mu pomaže. Što se toga ticalo, i sama Karalin delovala je iznenađeno.
On izvuče šaku ispod kaputa, a na svu sreću prsti mu nisu bili krvavi. Taj upola zalečeni ožiljak, tako nežan, nije se otvorio. „Mislim da je najbolje da se pomerimo“, reče on uzimajući svoj opasač sa mačem, „Moramo da izađemo iz ovoga.“ Obrnuta činija čistog vazduha bivala je primetno manja. Gotovo svi ostali već su pobegli. Spolja, u magli, čuli su se krici, gotovo trenutno prekidani, ali zamenjivali su ih novi i novi.
„Slažem se, Tomase“, oglasi se Darlin. S mačem u rukama, on se postavio između magle i gospe Karalin. „Pitanje je samo na koju stranu? A takođe i koliko daleko treba da idemo?“
„Ovo je njegovo delo“, pljunu Toram. „Al’Torovo.“ Odbacivši svoj mač za vežbanje, on ode do svog odbačenog kaputa i mrino ga navuče. Šta god da je bio, nije bio kukavica. „Džerale?“, povikao je ka magli dok je zakopčavao svoj opasač sa mačem. „Džerale, Svetlost te spalila, čoveče, gde si? Džerale!“ Mordet – Fejn – nije se odazivao, a on je nastavio da se dere.
Osim njih, jedine preostale bile su Kecuejn i njene dve družbenice, smirenih lica iako su rukama napeto prelazile preko svojih šalova. Sama Kecuejn delovala je kao da se upravo spremila da pođe u laganu šetnju. „Mislim na sever“, rekla je. „Sa te strane je bliža padina, a ako se uspnemo uz nju možda ćemo se uzdići iznad ovoga. Prekini s tim mačjim arlaukanjem, Torame! Ili je tvoj čovek mrtav ili ne može da te čuje.“ Toram joj pokaza zube, ali prestade da viče. Kecuejn kao da ga nije primećivala niti ju je bilo briga za njega, sve dok je bio tih. „Na sever, onda. Nas tri ćemo se pobrinuti za sve što vaš čelik ne može da svlada.“ Pogledala je pravo u Randa dok je to izgovarala, a on joj kratko klimnu glavom pre nego što je namestio svoj opasač za mač i isukao sečivo. Pokušavajući da se ne cereka, Min izmeni poglede s Karalin; oči druge žene bile su potpuno raskolačene. Aes Sedai je znala ko je on i bila je spremna da spreči bilo koga drugog da to sazna.
„Volela bih da nismo ostavile svoje Zaštitnike dole u gradu“, reče vitka Žuta sestra. Majušna srebrna zvonca u njenoj kosi zazvoniše dok je odmahivala glavom. Imala je zapovednički nastup skoro koliko i Kecuejn, toliko da u početku ne biste ni primetili da je lepa, osim što je to odmahivanje glavom delovalo… pa… pomalo mrzovoljno. „Volela bih da mi je Rošan ovde.“
„Krug, Kecuejn?“, upitala je Siva. Dok je glavu okretala tamo-amo da bi posmatrala maglu, sa svojim oštrim nosem i radoznalim očima ličila je na punačku svetlokosu lastavicu. Ta lastavica nije bila preplašena, ali sasvim sigurno je bila spremna da poleti. „Treba li da se povežemo?“
„Ne, Nianda“, uzdahnu Kecuejn. „Ako primetiš nešto, moraš biti sposobna da smesta udariš a ne da čekaš da mi to pokažeš. Samitsu, prekini da brineš o Rošanu. Imamo ovde tri dobra mača od kojih su dva označena čapljom, koliko vidim. To će poslužiti.“
Toram pokaza zube kada je video čaplju urezanu na sečivo koje je Rand isukao. Ako je to bio osmeh, u njemu nije bilo veselja. I njegovo sopstveno sečivo bilo je označeno čapljom. Darlinovo nije, ali on pažljivo odmeri Randa i njegov mač, a onda s poštovanjem pognu glavu, upadljivo dublje nego što je to učinio za običnog Tomasa Trakanda koji je pripadao manje važnom ogranku Kuće.
Sedokosa Zelena očito je preuzela stvari u svoje ruke, a tako je i ostalo, i pored Darlinovih pokušaja da se buni, jer on, kao i većina Tairenaca, nije baš voleo Aes Sedai, niti Torama koji, izgleda, jednostavno nije trpeo da iko osim njega izdaje naređenja. Što se toga ticalo, ni Karalin se to nije dopadalo, ali Kecuejn nije obraćala pažnju na njeno mrštenje koliko ni na glasno negodovanje muškaraca. Za razliku od njih, činilo se da Karalin ipak shvata kako nema svrhe buniti se. Čudo nad čudima bilo je što je Rand pitomo dopustio da ga postave desno od Kecuejn dok ih je sve razmeštala. Pa, ne baš sasvim pitomo – posmatrao ju je niz nos na način zbog kojeg bi mu Min opalila šamar kada bi to pokušao sa njom; Kecuejn je samo odmahnula glavom i promrmljala nešto od čega se zacrveneo u licu – ali je, makar, držao zatvorena usta. Baš tada Min je za trenutak pomislila kako će glasno objaviti svima ko je on. I možda očekivati da se ta magla povuče jer je pred njom Ponovorođeni Zmaj. On joj se osmehivao kao da je imao stav da magla po ovakvom vremenu nije ništa, pa čak ni magla koja krade šatore i ljude.
Kroz gustu maglu kretali su se u obliku šestokrake zvezde, sa Kecuejn na čelu i Aes Sedai na druga dva, a muškarci sa mačevima na ostala tri kraka. Toram se, naravno, glasno bunio što je u zaštitnici sve dok Kecuejn nije pomenula čast tamo neke zaštitnice. To ga je ućutkalo. Min nije imala ništa protiv što se s Karalin nalazi u središtu zvezde. Držala je noževe u rukama i pitala se da li će joj biti od ikakve koristi. Bila je neka vrsta olakšanja što je bodež u Karalininoj ruci podrhtavao. Makar su njene sopstvene šake bile mirne. A opet, padalo joj je na pamet da je, možda, suviše uplašena i za podrhtavanje.
Magla je bila zimski hladna. Sivilo se zatvaralo oko njih kovitlajući se, tako gusto da je bilo teško jasno razaznati ostale. Međutim, bilo je i suviše lako čuti. Urlci su dopirali kroz pomrčinu, krici muškaraca i žena, njištanje konja. Činilo se da magla umrtvljuje zvuke, da ih čini nekako šupljim, tako da su, na svu sreću, ti užasni zvuci delovali udaljeno. Magla pred njima počela je da se zgušnjava, ali vatrene lopte su smesta poletela s Kecuejninih dlanova, topeći ledeno sivilo, i zgusnutost nestade u urlajućem plamenu. Huka iza njih, svetlosti koje su se probijale kroz maglu poput munja na oblačnom nebu, nagoveštavale su da i ostale sestre delaju. Min nije imala nikakav poriv da pogleda pozadi. Ono što je videla pred sobom bilo joj je i više nego dovoljno.