A opet, ako je Kecuejn mislila da će njena uputstva stvarno zadržati svakoga podalje, grešila je. Pre nego što je samo pomerila stolicu, koja je dolebdela do nje pomoću Moći, kako bi sela pored Randovog kreveta, ponosnih lica upadoše Kiruna i Bera, vladarka dvora uz vladarku imanja.
„Šta to čujem o…“, besno otpoče Kiruna. Ugledala je Kecuejn. Bera je ugledala Kecuejn. Na Minino iznenađenje, zaustavile su se razjapljenih usta.
„On je u dobrim rukama“, reče Kecuejn. „Osim ako neka od vas nije iznenada pronašla kako ima više Talenta za Lečenje nego što se sećam?“
„Da, Kecuejn“, rekoše pitomo. „Ne, Kecuejn.“ Min zatvori sopstvena usta.
Samitsu je uzela slonovačom ukrašenu stolicu koja je stajala pored zida i sela, prekrštenih ruku, prethodno raširivši tamnožute suknje, pa je posmatrala kako se Randove grudi pomeraju ispod čaršava. Nainda je otišla do Randove police s knjigama i izabrala jednu, pre nego što je sela ispod prozora. Čitala je! Kiruna i Bera krenuše da sednu, a onda stvarno pogledaše u Kecuejn i sačekaše njeno nestrpljivo klimanje glavom pre nego što se spustiše na stolice.
„Zbog čega ne učinite nešto?“, povikala je Min.
„To bih i ja mogla da pitam“, reče Amis ulazeći u sobu. Mladolika sedokosa Mudra za trenutak je posmatrala Randa, a onda je namestila svoj tamnosmeđi šal i okrenula se Kiruni i Beri. „Možete da idete“, rekla im je, „i, Kiruna, Sorilea želi ponovo da te vidi.“
Kirunino tamno lice poblede, ali njih dve se podigoše i načiniše kniks mrmljajći: „Da, Amis“, još poniznije negoli pred Kecuejn, pre nego što izađoše posramljeno pogledajući ka Zelenoj sestri.
„Zanimljivo“, reče Kecuejn kada su ove dve otišle. Njen tamni pogled sudari se sa Amisinim plavim, a bar je Kecuejn, izgleda, bila zadovoljna onim što je videla. U svakom slučaju, osmehnula se. „Volela bih da se sretnem sa tom Sorileom. Ona je jaka žena?“ Činilo se da naglašava reč „jaka“.
„Najjača koju sam ikada upoznala“, Amis odgovori jednostavno. Smireno. Niko nikada ne bi pomislio da pred njom leži onesvešćeni Rand. „Ja ne znam vaša Lečenja, Aes Sedai. Verujem da ste uradile sve što je bilo moguće?“ Glas joj je bio ravan. Min je veoma sumnjala da Amis išta veruje.
„Ono što je moglo da se učini, učinjeno je“, uzdahnu Kecuejn. „Sad možemo samo da čekamo.“
„Dok on umire?“, reče grub muški glas, a Min poskoči.
Dašiva je uleteo u sobu, a njegovo obično lice bilo je zgrčeno u grimasu gađenja. „Fline!“, odreza on.
Niandina knjiga pade na pod iz naizgled beživotnih prstiju; piljila je u trojku Crnokaputaša kao da je pred njom Mračni lično. Pobledela, Samitsu je mrmljala nešto što je zvučalo kao molitva.
Na Dašivinu zapoved, prosedi Aša’man došepa do kreveta nasuprot Kecuejn pa poče da prelazi rukama duž Randovog nepomičnog tela, oko stopu iznad čaršava. Mladi Narišma stajao je mršteći se pored vrata, poigravajući se balčakom svoga mača, a te krupne, tamne oči pokušavale su da istovremeno posmatraju sve tri Aes Sedai. Aes Sedai i Amis. Nije izgledao uplašeno; on je samo bio čovek koji je samouvereno čekao da se te žene pokažu kao njegovi neprijatelji. Za razliku od Aes Sedai, Amis nije obraćala pažnju na Aša’mane, osim na Flina. Pratila ga je pogledom, dok joj je glatko lice bilo potpuno bezizražajno. Ali palcem je vrlo upadljivo prevlačila preko balčaka noža koji je imala za pojasom.
„Šta to radiš?“, zahtevala je da zna Samitsu, skočivši sa stolice. Koliko god da se osećala nesigurno među Aša’manima, briga za njenog onesvešćenog bolesnika nadvladala je sve to. „Ti. Fline, ili ko god da si.“ Krenula je ka krevetu, a Narišma se pomerio da joj zapreči put. Mršteći se, ona pokuša da prođe sa druge strane, a on joj spusti šaku na ruku.
„Još jedan dečak koji ne ume da se ponaša“, promrmlja Kecuejn. Od sve tri sestre, samo ona nije pokazivala nikakvo uzbuđenje zbog Aša’mana. Umesto toga, posmatrala ih je iznad tornja svojih vrhovima pripijenih iskošenih prstiju.
Narišma pocrvene zbog njene opaske i skloni ruku, ali kada Samitsu pokuša da prođe pored njega, on ponovo stade pred nju.
Ona odluči da mu viri preko ramena. „Ti, Fline, šta to radiš? Neću ti dopustiti da ga ubiješ svojim neznanjem! Čuješ li me?“ Min je bukvalno poskakivala s noge na nogu. Nije mislila da bi Aša’mani hteli da ubiju Randa, ne namerno, ali… On im je verovao, ali… Svetlosti, čak je i Amis delovala nesigurno, namršteno gledajući od Flina do Randa.
Flin spusti čaršave Randu do struka, otkrivajući ranu. Posekotina nije delovala ni bolje ni lošije nego što je se sećala – razjapljena, upaljena rana bez krvi koja je prosecala okrugli ožiljak. On je delovao kao da spava.
„Ne može da učini ništa gore od onoga kako je Rand sada“, reče Min. Niko nije obraćao pažnju na nju.
Dašiva ispusti nekakav groktav zvuk, a Flin ga pogleda. „Vidiš li nešto, Aša’mane?“
„Ja nemam nimalo Talenta za Lečenje“, reče Dašiva ogorčeno iskriviši usne. „Ti si taj koji je prihvatio moj predlog i naučio.“
„Kakav predlog?“, zahtevala je da zna Samitsu. „Istrajaću u tome da ti…“
„Tišina, Samitsu“, reče Kecuejn. Ona je delovala kao jedina u sobi koja je smirena, osim Amis, a zbog toga kako se Mudra poigravala svojim nožem, Min nije baš bila sigurna ni za nju. „Mislim da on uopšte ne želi da povredi dečaka.“
„Ali, Kecuejn“, nametljivo započe Nianda, „taj čovek je…“
„Rekoh, tišina“, odlučno joj odbrusi sivokosa Aes Sedai.
„Uveravam vas“, reče Dašiva, uspevajući da istovremeno deluje ljigavo i grubo, „Flin zna šta radi. On već može da uradi stvari kakve vi Aes Sedai nikada niste ni sanjale.“ Samitsu šmrknu; glasno. Kecuejn samo klimnu glavom i zavali se u svoju stolicu.
Flin je prstom pratio natečenu posekotinu, a potom i stari ožiljak. On je delovao osetljivije. „Oni su slični, ali različiti, kao da su tu dve različite zaraze. Samo što to nije zaraza; to je… tama. Ne mogu da nađem bolju reč.“ On slegnu ramenima, merkajući Samitsu i njen šal sa žutim resama, dok se ona mršitla na njega, ali ovog puta to je bio pogled proučavanja.
„Nastavi s time, Fline“, mrmljao je Dašiva. „Ako on umre…“ Namreškavši nos kao da nešto smrdi, činilo se kako ne može da skine pogled s Randa. Usne su mu se pomicale, dok je pričao sam sa sobom, a jednom je ispustio i nekakav zvuk, pola jecaj a napola ogorčen smeh, a da mu se izraz lica nije ni za trun promenio.
Duboko udahnuvši, Flin pogleda uokolo po prostoriji, u Aes Sedai, u Amis. Kada je primetio Min, ona se trže, a njegovo izrovašeno lice pocrvene. On brzo ispremešta čaršave da pokrije Randa do vrata, ostavljajući otkrivene samo staru i novu ranu.
„Nadam se da nikome ne smeta ako pričam“, rekao je, počevši da pomera ogrubele ruke iznad Randovog boka. „Čini se da mi priča malčice pomaže.“ Čkiljio je, usredsređen na ozlede, a prsti su mu se lagano pomicali. To je vrlo ličilo na tkanje, shvatila je Min. Glas mu je bio gotovo odsutan, samo je delimično razmišljao o onome što govori. „Lečenje me je i ponukalo da odem u Crnu kulu, moglo bi se reći. Bio sam vojnik, dok me koplje nije pogodilo u butinu; posle toga nisam mogao propisno da sedim u sedlu niti da duže hodam. Bila je to petnaesta rana koju sam zadobio u gotovo četrdeset godina provedenih u Kraljičinoj gardi. Petnaesta koja se računala, u svakom slučaju; ne računaju se ako možete da hodate ili jašete posle njih. Za tih četrdeset godina video sam mnoge prijatelje kako umiru. Tako sam otišao i M’hejl me je naučio Lečenju. I ostalom. Beše to grubo Lečenje; jednom me je Lečila Aes Sedai – o, bilo je to pre više od trideset godina, sada – a ovo boli u poređenju s tim. Ali radi jednako dobro. A onda, jednog dana, ovaj Dašiva ovde – izvinjavam se; Aša’man Dašiva – rekao je kako se pita zašto je to sve isto, bez obzira da li je u pitanju čovek sa slomljenom nogom ili kijavica, pa smo počeli da razgovaramo i… pa, on nema nimalo osećaja za to, lično, ali ja, pa, izgleda da imam žicu, da tako kažem. Taj Talenat. Pa sam počeo da razmišljam, a šta ako…? Evo ga. Ovo je najbolje što sam mogao da uradim.“