Met se namršti ka prozorima koji su gledali na to dvorište, onima koje je mogao da vidi s mesta na kome je stajao. Neke su pokrivale zamršene rešetke od belog kovanog gvožđa, dok su umešno izrezbareni drveni zasloni stajali na drugima. Teško da je Tilin bila tamo gore; nije bilo verovatno da bi se ona pojavila u dvorištu konjušnica. Bio je vrlo pažljiv da je ne probudi dok se odevao. Sem toga, ne bi ovde ništa pokušavala. Bar je on mislio kako ne bi. A opet, šta nije bilo moguće sa ženom koja je prošle noći poslala pet-šest služavki da ga dočepaju u hodnicima i dovuku u njene odaje? Ta prokleta žena odnosila se prema njemu kao da je on nekakva igračka! Neće to više podnositi. Ne on. Svetlosti, koga li pokušava da zavara? Ako ne budu dočepali tu Zdelu vetrova i zbrisali iz Ebou Dara, Tilin će ga večeras ponovo štipati za zadnjicu i nazivati svojim golupčićem.
„U pitanju je vaša starost, Riejna“, Elejna nije stvarno zvučala kao da okleva – to se nikada nije događalo – ali glas joj je postao veoma pažljiv. „Među Aes Sedai smatra se nepristojnim govoriti o godinama, ali… Riejna, čini se da nijedna Aes Sedai, još od Slamanja, nije živela toliko dugo koliko vi u Kružoku pletilja, po onome što tvrdite.“ To je bio čudan naziv koji su Srodnice upotrebljavale za svoj vladajući savet. „U tvom slučaju, razlika je više od stotinu godina.“ Crveni pojasevi zasoptaše, razrogačivši oči. Vitka žena sa svetlom kosom boje meda, napeto se zakikotala, pa je smesta prekrila usta kad se Riejna brecnula: „Fejmila!“
„To ne može biti“, slabašnim glasom reče Riejna Elejni. „Zasigurno, Aes Sedai moraju da…“
„Dobro jutro“, reče Met, izašavši iza biljnog zaklona. Cela ta rasprava bila je idiotska, svako je znao da Aes Sedai žive duže od svih. Umesto da gube vreme trebalo bi da su na putu za Rahad. „Gde su Tom i Džuilin? I Ninaeva.“ Trebalo je da se vratila prošle noći, ili će se Elejna naći u neprilici. „Krvi mu i pepela, ne vidim ni Birgitu. Trebalo bi da smo krenuli, Elejna, a ne da se muvamo uokolo. Ide li Avijenda s nama?“
Ona se malo namršti na njega, samo na trenutak pogledavši ka Riejni, a on je znao da razmišlja kako da se postavi prema njemu. Nevinašce širom razrogačenih očiju moglo bi da pokvari njen položaj među ovim ženama koliko bi to učinilo i njeno isticanje rupice na bradi; Elejna je uvek očekivala da to sa rupicom upali tamo gde ništa drugo nije prolazilo. Malo je podigla bradu. „Tom i Džuilin pomažu Avijendi i Birgiti sa Karidinovom palatom, Mete.“ Znači, biće to nastup kćeri naslednice u punom zamahu. Pa, možda ne baš sasvim, jer je zasigurno znala kako bi se on poneo u tom slučaju, ali glas joj je bio pun sigurnosti, hladne plave oči pune zahteva, a to lepuškasto lice hladno iako ne baš zaleđeno od uobraženosti. Postoji li ijedna žena na ovom svetu koja je samo jedna ličnost? „Ninaeva će uskoro sići, sigurna sam. Znaš, nema razloga da i ti pođeš, Mete. Nalesin i tvoji vojnici su sasvim dovoljni kao telohranitelji. Možeš da uživaš ovde, u palati, sve do našeg povratka.“
„Karidin!“, povikao je. „Elejna, ne ostajemo u Ebou Daru da se pozabavimo Džaihimom Karidinom. Uzimamo tu Zdelu, a onda ćete ti ili Ninaeva napraviti prolaz i mi odlazimo. Je li ti to jasno? A ja idem s vama u Rahad.“ Da uživa! Samo je Svetlost znala šta bi Tilin moglo da padne na pamet ako bi ostao u palati celog dana. Sama pomisao na to terala ga je na histeričan smeh.
Mudre žene probadale su ga ledenim pogledima; punačka Sumeko ljutito je pućila usne, a Melora, bucmasta sredovečna Domanka čije je poprsje juče odmeravao sa uživanjem, postavila je pesnice na bokove a lice joj je nagoveštavalo oluju. Trebalo bi da su juče shvatile kako njega ne plaše Aes Sedai, ali čak se i Riejna tako namrštila ka njemu da je krajičkom uma pomislio kako se sprema da mu počupa uši. Izgleda da su mislile da zbog toga što one padaju na nos pred Aes Sedai i svi drugi moraju slediti njihov primer.
Elejna se upadljivo borila sa sobom. Stisnula je usne, ali jedno je morao da joj prizna; bila je suviše pametna da bi nastavila sa nečim što, očito, nije palilo. S druge strane, bila je nadmena do neba, kako god da je okreneš. A ostale žene su posmatrale. „Mete, ti znaš da ne možemo da odemo sve dok ne upotrebimo Zdelu.“ Ohola brada i dalje je stajala visoko, a njen je glas bio negde između objašnjavanja i zapovedanja. „Možda će nam trebati dani pre nego što budemo sigurne kako se koristi, možda čak pola nedelje ili više, a ako možemo, onda bismo mogle da za to vreme sredimo i Karidina.“ Glas joj je postao tako ogorčen kada je izgovarala ime Belog plašta da bi čovek pomislio kako ima nešto lično protiv njega, ali nešto drugo iskoči i zakači mu se za misli.
„Pola nedelje!“ Osećajući gušenje, on stavi prst u maramu koju je nosio oko vrata, pa je malo povuče da bi olabavio čvor. Tilin je prošle noći iskoristila to parče crne svile da mu veže ruke, pre nego što je i stigao da shvati šta mu radi. Pola nedelje. Ili više! I pored svih njegovih napora, glas mu je postao pomalo uplašen. „Elejna, sasvim sigurno možete da upotrebite tu Zdelu bilo gde. To ne mora da bude ovde. Egvena sigurno želi da se vratite što je pre moguće. Njoj bi dobro došla prijateljica ili dve, u to mogu da se opkladim.“ Sudeći po onome što je video poslednji put, dobro bi joj došlo nekoliko stotina. Možda će, kada joj vrati ove žene, Egvena odustati od te budalaštine da izigrava Amirlin Tron i dopustiti da je povede Randu zajedno sa Elejnom, Ninaevom i Avijendom. „A šta je s Random, Elejna? Kaemlin. Lavlji presto? Krvi mu i pepela, Elejna, dobro znaš kako želiš što pre da se vratiš u Kaemlin, kako bi Rand mogao da ti da Lavlji presto.“ Zbog nečega je njeno lice postajalo tmurnije posle svake njegove reči, a oči su joj preteći sijale. Prosto bi je opisao kao uvređenu, osim, naravno, što nije imala razloga za tako nešto.
Ona je besno zaustila da se raspravlja s njim, čim je dovršio rečenicu, a on se pripremio, spreman da joj nabroji sva njena obećanja, pa nek se nosi do Jame usuda to kako će ona zbog toga delovati u očima Riejne i ostalih. Po njihovim licima, one bi ga tako rado brzo postavile na odgovarajuće mesto.
Ali pre nego što je iko išta uspeo da izusti, bucmasta sedokosa žena u livreji kuće Mitsobar spustila se u kniks, prvo pred Elejnom, onda pred ženama koje su imale crvene pojaseve, a na kraju i pred njim. „Kraljica Tilin šalje vam ovo, gospodaru Kautone“, rekla je Laren, pružajući mu korpu prekrivenu prugastom krpom i sa sitnim crvenim cvetićima upletenim oko drške. „Niste doručkovali, a morate da očuvate snagu.“
Met oseti kako mu obrazi postaju vrući. Žena jedva da ga je i pogledala, ali videla je ona mnogo više od njega od vremena kada ga je prvi put odvela pred Tilin. Daleko više. Ona je sinoć unela večeru na poslužavniku, dok je on bezuspešno pokušavao da se sakrije pod svilenim krevetskim čaršavima. On to nije razumeo. Te su žene uspevale da ga nateraju da crveni i poskakuje poput neke devojčice. On to stvarno nije mogao da razume.
„Jesi li siguran kako ne bi radije ostao ovde?“, raspitivala se Elejna. „Sigurna sam da bi Tilin uživala u tvom društvu za vreme doručka. Kraljica je rekla kako smatra da si predivno zabavan i pristojno uslužan.“, dodala je tonom dvoumljenja.
Met pobeže ka kočijama s korpom u jednoj, a svojim ašandareijem u drugoj ruci.
„Jesu li svi severnjaci toliko stidljivi?“, pitala je Larena.
Usudio se da bez zaustavljanja baci pogled preko ramena, pa je ispustio uzdah olakšanja. Služavka je već prikupljala suknje, okrećući se da prođe iza biljnog zaklona, a Elejna je pokazivala Riejni i Mudrim ženama da je okruže. I pored toga se stresao. Žene će mu stvarno doći glave.