Obilazeći najbližu kočiju, gotovo da je ispustio korpu kada je ugledao Beslana kako sedi na njenom stepeniku, dok je sunce odsijavalo od sečiva mača kome je posmatrao oštricu. „Šta ćeš ti ovde?“, povika Met.
Beslan vrati mač u korice, a licem mu se razli širok osmeh. „Idem s tobom u Rahad. Predosećam da ćeš nam naći još zabave.“
„Biće bolje da bude zabave“, Nalesin je dlanom prikrivao zevanje. „Nisam se baš naspavao prošle noći, a sad me odvlačiš odavde baš kad su se pojavile žene Morskog naroda.“ Vanin se uspravio na svom buretu, pogledao uokolo, ustanovio da se ništa ne miče, pa se ponovo zavalio nazad zatvorenih očiju.
„Neće biti nikakve zabave, ako se ja pitam“, promrmlja Met. Nalesin nije upeo da se naspava? Ha! Sva ta žgadija bila je napolju, uživajući na proslavi. Dobro, nije baš da on nije uživao tu i tamo, ali samo kada je uspevao da zaboravi kako je sa ženom koja ga je smatrala nekakvom vrstom proklete lutke. „Kakve žene Morskog naroda?“
„Kada se Ninaeva Sedai vratila prošle noći, dovela je sa sobom njih deset-petnaest, Mete.“ Beslan uzdahnu, a rukama je pravio pokrete talasanja. „Kako se one kreću, Mete…“
Met protrese glavom. Nije jasno razmišljao. Tilin mu je pomutila mozak. Ninaeva i Elejna ispričale su mu o vetrotragačima, uz oklevanje i zaklinjući ga da to drži u tajnosti, pošto su pokušale da prikriju čak i kuda je Ninaeva htela da ide, a nekmoli zbog čega. A nisu čak nijednom pocrvenele zbog toga. Žene ispunjavaju obećanja po sopstvenim pravilima, tako je glasila poslovica. Kad je bolje razmislio, Lavtin i Belvin nisu bili sa ostalim Crvenrukama. Možda je Ninaeva namislila da nadoknadi ostalo tako što će ih sada držati uz sebe… Po sopstvenim pravilima. Ali ako su vetrotragači već bile u palati, sigurno im neće trebati pola nedelje da otkriju kako se koristi ta Zdela. Svetlosti, samo to ne!
Kao da ju je razmišljanje o njoj pozvalo, Ninaeva ušeta u dvorište izlazeći iza biljnog zaklona. Met razjapi usta. Visoki čovek koga je držala podruku bio je Lan! Ili, tačnije, ona mu je visila o ruci, držeći se sa obe svoje, osmehujući mu se. Da je to bila ijedna druga žena, Met bi rekao kako je zaslepljena mesečarka, ali ovo je bila Ninaeva.
Ona se trgla čim je primetila gde se nalazi, pa je brzo stupila u stranu iako se još trenutak držala Lanu za ruku. Njen izbor haljine nije bio ništa bolji od Elejninog, sve sama plava svila i zeleni vez, dovoljno otvorena da pokaže težak zlatni prsten – koji bi joj bio veliki i da kroz njega provuče oba palca – kako se klati o tankom zlatnom lancu među njenim grudima. Široki šešir koji je držala za trake bio je oivičen plavim peruškama, a njen ogrtač protiv prašine bio je od zelenog lana s plavim vezom. U poređenju s njom i Elejnom, ostale žene su u svojoj vuni delovale ofucano.
U svakom slučaju, bila ona u prethodnom trenutku zaluđenog pogleda ili ne, sad je opet bila sasvim pri sebi i poigravala se svojom pletenicom. „Sada se pridruži ostalim muškarcima, Lane“, rekla je odlučno, „pa možemo da krenemo. Poslednje četiri kočije su za muškarce.“
„Kako kažeš“, odvratio je Lan, poklonivši se s rukom na maču.
Ona ga je sa izrazom neverice posmatrala kako krupnim koracima grabi ka Metu, verovatno ne verujući da ju je tako spremno poslušao, a onda se strese i povrati svoju uobičajenu britkost. Prikupivši Elejnu i ostale žene, poterala ih je prema prvim dvema kočijama kao da pred sobom tera guske. Po tome kako je nekome povikala da otvori kapije, niko nikada ne bi pretpostavio da je ona bila ta zbog koje su kasnili s polaskom. Vikala je i na kočijaše, nateravši ih da zapucketaju uzdama i zamahnu dugim bičevima; bilo je pravo čudo što su sačekali da se iko ukrca u kočije.
Uzveravši se navrat-nanos za Lanom i Nalesinom i Beslanom u treću kočiju, Met namesti svoje koplje preko vrata, pa se teško spusti, s korpom na krilu, dok se kočija zanosila napred. „Otkud si ti ispao, Lane?“, izletelo mu je čim su završili sa upoznavanjem. „Ti si poslednji koga sam očekivao da vidim. Gde si bio? Svetlosti, mislio sam da si mrtav. Znam kako se Rand bojao da se to dogodilo. I da puštaš Ninaevi da ti tako naređuje. Zašto bi, za ime Svetlosti, dopuštao nešto takvo?“
Zaštitnik kamenog lica kao da je razmišljao na koje pitanje najpre da odgovori. „Ninaevu i mene je prošle noći venčala gospa od brodovlja“, konačno je rekao. „Ata’an Mijere imaju nekoliko… neobičnih… običaja oko venčanja. Bilo je tu iznenađenja za oboje.“ Nešto poput osmeha dotaknu mu usne, ali ništa drugo. On se lagano stresao; izgleda da je to bilo sve na šta je nameravao da odgovori.
„Neka blagoslov Svetlosti obasja tebe i tvoju nevestu“, pristojno promrmlja Beslan, naklonivši se koliko je to bilo moguće u skučenoj kočiji, a Nalesin isto promrmlja nešto, mada je po njegovom izrazu lica bilo potpuno jasno da Lana smatra ludim. Nalesin je imao prilike da provede dosta vremena u društvu sa Ninaevom.
Met je samo sedeo ljuljući se u ritmu kretanja kočije i piljeći pred sebe. Ninaeva udata? Lan oženjen Ninaevom! Taj čovek jeste lud. Nije ni čudo što mu je pogled delovao tako prazno. Met bi radije ugurao pobesnelu lisicu pod sopstvenu košulju. Samo se budale žene, a samo je ludak mogao da se oženi Ninaevom.
Ako je Lan i primetio kako nisu baš svi oduševljeni, on to nije pokazivao. Ako se izuzmu njegove oči, nije izgledao nimalo drugačije nego što se Met sećao. Možda samo malo čvršće, ako je to bilo moguće. „Postoji nešto bitnije“, rekao je Lan. „Ninaeva ne želi da to znaš, Mete, ali treba da ti se kaže. Dvojica tvojih ljudi su mrtvi, ubila ih je Mogedijen. Žao mi je, ali ako je to neka uteha, bili su mrtvi pre nego što su to i shvatili. Ninaeva misli da je Mogedijen sigurno otišla, jer bi, inače, pokušala ponovo, ali ja nisam tako ubeđen. Čini se da ima neki lični razlog da mrzi Ninaevu, iako je Ninaeva uspela da izbegne da mi kaže koji je.“ Ponovo taj osmeh; Lan kao da ga nije bio svestan. „Nije izbegla sve o tome, u svakom slučaju, ali to sada nije bitno. Međutim, najbolje je da znaš sa čime se možda suočavamo pošto pređemo reku.“
„Mogedijen“, uzdahnu Beslan dok su mu se oči presijavale. Taj je verovatno opet video zabavu.
„Mogedijen“, uzdahnu Nalesin, ali u njegovom slučaju to je više ličilo na gunđanje, a potom je oštro čupnuo svoju zašiljenu bradicu.
„Te proklete sažežene žene“, promrmlja Met.
„Nadam se da u to ne ubrajaš i moju ženu“, hladno reče Lan, jednom rukom hvatajući balčak mača, a Met brzo podiže ruke.
„Naravno da ne. Samo Elejnu i… i one Srodnice.“
Trenutak kasnije Lan klimnu glavom, a Met ispusti kratak uzdah olakšanja. To bi baš ličilo na Ninaevu da mu smesti da ga ubije njen muž – njen muž! – da je sigurno, kao što je sigurno da je hleb smeđ, pokušala da prikrije činjenicu da je jedna od Izgubljenih možda u gradu. Čak ga ni Mogedijen nije stvarno plašila, ne dok god je imao lisičju glavu oko vrata, ali taj privezak nije mogao da zaštiti Nalesina i ostale. Nema sumnje da je Ninaeva smatrala kako će ona i Elejna to učiniti. Dopustile su mu da povede Crvenruke, sve vreme mu se podsmevajući u potaji dok su…
„Zar nećeš pročitati poruku od moje majke, Mete?“
Dok Beslan to nije pomenuo, nije ni primetio da je ispresavijano parče papira ćušnuto između korpe i prugaste krpe. Virilo je taman dovoljno da se primeti zeleni pečat i na njemu sidro ukršteno s mačem.
On palcem polomi vosak pa odvi stranicu, držeći je tako da Beslan ne može da vidi šta je napisano. Dobro je da je tako učinio; ili, opet, uzimajući u obzir kako je drugi čovek gledao na situaciju, možda i nije bilo bitno. U svakom slučaju, Metu je ipak bilo drago da niko sem njega nije video te reči. Srce mu je tonulo sve dublje sa svakim novim redom.