Mete, slatkišu moj,
Naložila sam da se tvoje stvari prebace u moje odaje. Tako je mnogo zgodnije. Dok se ne budeš tamo vratio, Rizela će boraviti u tvojim bivšim odajama i paziti na mladoga Olvera. Ćini se da on baš uživa u njenom društvu.
Pozvala sam švalju da dođe i da ti uzme meru. Veoma ću uživati da to posmatram. Treba da nosiš kraće kapute. A trebaju ti i nove čakšire, naravno. Imaš tako poželjnu zadnjicu. Patkice, ko je ta Kći devet meseca na koju sam te naterala da misliš? Palo mi je napamet nekoliko predivnih načina na koje ću te naterati da mi to ispričaš.
Svi su ga posmatrali sa očekivanjem. Pa, Lan ga je jednostavno posmatrao, ali njegov pogled više ga je uznemiravao nego ostali; taj je pogled delovao gotovo… mrtvo.
„Kraljica misli da mi je potrebna nova odeća“, reče Met gurnuvši poruku u džep svoga kaputa. „A ja mislim da ću malo da odremam.“ On povuče obod svoga šešira preko očiju, ali nije ih zatvorio, nego je zurio u otvoren prozor kuda je, kroz razvučene zavese, povremeno uletala prašina. Ali ulazio je i vetar koji je bio daleko bolji od jare zatvorene kočije.
Mogedijen i Tilin. Ako bi mogao da bira, radije bi se suočio s Mogedijen. On dotače lisičju glavu koja mu je visila kroz otvoreni okovratnik košulje. Protiv Mogedijen je imao nekakvu zaštitu. Protiv Tilin nije imao ništa više nego protiv te Kćeri krvavih devet meseca, ko god ona bila. Osim ako ne uspe da pronađe nekakav način da Ninaeva i Elejna napuste Ebou Dar pre nego što padne noć, svi će saznati. Dureći se, on navuče šešir još dublje. Te žežene žene stvarno su ga terale da se ponaša kao neka devojčica. Za minut, bojao se, mogao bi i da se rasplače.
38
Šest spratova
Met bi izašao i sam vukao kočije, samo da je mogao. Mislio je da bi se onda, možda, kretali malo brže. Ulice su već bile pune sunca koje se nije popelo do kraja, kola i dvokolice bučno su se provlačile kroz gomilu i razbacivale prašinu uz povike i psovke kako kočijaša, tako i onih što su morali da se sklanjaju s puta. Toliko je teretnih barki klizilo kanalima, terano motkama svojih kormilara, da je čovek gotovo mogao da hoda po kanalima kao po ulicama, prelazeći s jedne barke na drugu. Bučna huka nadvijala se nad bleštavim belim gradom. Činilo se kao da Ebou Dar pokušava da nadoknadi vreme koje je juče izgubljeno, da ne pominjemo pri tom i ono za vreme Visokog Časelina i Svetkovine svetiljki, a i dobro je da je pokušavao ako se uzme u obzir da je sutra Slavlje žeravica, pa dva dana potom Madinov dan, u čast osnivača Altare, a onda naredne noći dolazi Svetkovina polumeseca. Južnjaci su bili poznati po marljivosti, ali on je smatrao da je to bilo tako jer su morali dobro da zapnu kako bi nadoknadili sve proslave i svetkovine. Čudo je bilo što su nalazili snage za sve to.
Konačno, kočije su stigle do reke, vozeći uz jedan od onih kamenih dokova koji su se pružali u vodu, pa su se poređale pored stepenica za ukrcavanje na brodice. Gurnuvši parče tamnožutog sira i okrajak hleba u džep, on gurnu korpu pod sedište. Bio je gladan, ali neko u kuhinjama mora da se veoma žurio; veći deo korpe zauzimala je glinena posuda puna ostriga, samo što su oni u kuhinji zaboravili da ih skuvaju.
Spustivši se iza Lana, ostavio je Nalesinu i Beslanu da pomognu Vaninu i ostalima da izađu iz poslednjih kočija. Desetak muškaraca, a čak ni Kairhijenjanin nije bio baš mali, bilo je nagurano poput sardina i ukočeno su se izvlačili odatle. Met je koračao za Zaštitnikom ka prednjoj kočiji dok mu je ašandarei bio prebačen preko ramena. Ninaeva i Elejna će saznati šta on misli o ovome, bez obzira na to ko će da ih čuje. Pokušati da sakriju da je tu Mogedijen! Ne pomenuti da su dvojica njegovih ljudi poginuli! On će…! Odjednom je postao vrlo svestan Lana koji se nadnosio nad njim poput nekakvog kamenog kipa s tim mačem o boku, pa je malo prilagodio misli. Makar će kći naslednica da čuje šta on misli o čuvanju takvih tajni.
Ninaeva je stajala na pristaništu, vezujući svoj šešir s plavom peruškom i razgovarajući s nekim u kočiji kada je stigao do nje. „…Uspeće, naravno, ali ko bi pomislio kako Morski narod, od svih naroda, može da zahteva nešto takvo, pa makar i u četiri oka?“
„Ali, Ninaeva“, odgovorila je Elejna koja je upravo izlazila držeći svoj šešir sa zelenim peruškama u ruci, „ako je prošla noć bila tako veličanstvena kao što si mi rekla, kako možeš da se žališ na…?“
To je bio trenutak kada su postale svesne njega i Lana. Lana, u stvari. Ninaeva je širila oči sve više i više, a lice joj je postalo toliko crveno da bi posramilo i dva sunčeva zalaska. Možda i tri. Elejna se zaledila s jednim stopalom još uvek na papučici kočije, pa se tako namrštila na Zaštitnika da biste pomislili kako im se on prišunjao. Međutim, Lan je gledao nadole, u Ninaevu, bezizražajniji negoli neki stub u ogradi, a i pored toga što je Ninaeva delovala kao da će se svakog trenutka baciti pod kočiju i sakriti, upijala je Lana pogledom, kao da na ovom svetu ne postoji niko sem njega. Shvativši da tu traći mrštenje, Elejna skide stopalo sa papučice pa se pomeri da propusti Riejnu i dve Mudre žene s kojima su delile kočiju, Tamarlu i prosedu Saldejku Džaniru, ali kći naslednica nije se lako predavala, o ne. Ona preusmeri svoje mrštenje na Meta Kautona, a ako se ono imalo promenilo, to je bilo samo da bi se pojačalo. On šmrcnu i odmahnu glavom. Obično, ako žena greši, sposobna je da pronađe gomilu nečega za šta će optužiti najbližeg muškarca da bi on završio pomišljajući kako je možda stvarno nešto skrivio. Po njegovim iskustvima, i starim i novim sećanjima, postoje samo dve prilike u kojima žena priznaje kako je pogrešila: kada nešto želi, ili kada usred leta grune sneg.
Ninaeva posegnu za svojom pletenicom, ali u tome nije bilo njene uobičajene srčanosti. Prsti joj zadrhtaše i rastvoriše se, a ona je umesto toga stajala i preplitala ih. „Lane“, počela je nesigurno, „ne smeš da pomisliš da bih pričala o…“
Zaštitnikje brzo prekide, poklonivši se i ponudivši joj ruku. „Na javnom smo mestu, Ninaeva. Šta god ti želiš da pričaš u javnosti, dopušteno ti je. Mogu li te otpratiti do broda?“
„Da“, rekla je, tako jako klimajući glavom da joj je šešir gotovo spao. „Da. Na javnom mestu. Ispratićeš me.“ Uhvativši ga podruku, malo se pribrala, bar u licu. Držeći slobodnom rukom ogrtač protiv prašine, bukvalno ga je odvukla preko pristaništa prema mestu za ukrcavanje.
Met se pitao da se ona nije slučajno razbolela. On je stvarno uživao da posmatra Ninaevu koja mora malo više da spusti nos, ali ona jedva da je ikada dopuštala da to traje duže od dva uzdaha. Aes Sedai ne mogu da Leče same sebe. Možda bi trebalo predložiti Elejni da se postara za to, šta god da je što je mučilo Ninaevu. On lično izbegavao je Lečenje koliko i smrt ili brak, ali po njegovom viđenju, to je bilo potpuno drugačije ako su u pitanju ostali. Prvo je, međutim, imao nekoliko biranih reči koje je nameravao da joj saspe, o skrivanju tajni.
Otvorivši usta on podiže kažiprst…
… a Elejna ga ubode u grudi svojim, toliko namrštena pod tim šeširom s peruškama da su mu od toga trnuli prsti na nogama. „Gazdarica Korli“, saopštila mu je ledenim glasom kraljice koja izriče presudu, „objasnila je Ninaevi i meni značenje tih crvenih cvetova na korpi, za koju si, kako primećujem, bar imao dovoljno stida da je sakriješ.“
Njegovo lice pocrvenelo je više nego što bi Ninaevino moglo i u snovima. Nekoliko koraka odatle, Riejna Korli i druge dve vezivale su šešire i nameštale haljine, kao što žene rade uvek kada ustanu, sednu, ili pređu cela tri koraka. Međutim, i pored pažnje koju su posvećivale svojoj odeći, preostalo im je dovoljno za brze poglede u njegovom pravcu, a prvi put oni nisu bili ni neodobravajući ni zaprepašćeni. On nije imao pojma da ti krvavi cvetovi imaju ikakvo značenje! Deset sunčevih zalazaka nije moglo da se takmiči sa njegovim licem.