„Tako znači!“ Elejnin glas bio je nizak, samo za njegove uši, ali je bio natopljen gađenjem i prezirom. Povukla je ogrtač da je on ne bi slučajno dodirnuo. „Istina je! Nisam mogla da poverujem tako nešto za tebe, čak ni od tebe! Sigurna sam da Ninaeva nije mogla. Bilo kakvo obećanje koje sam ti dala je povučeno! Neću da držim svoje obećanje nijednom muškarcu koji može da prisili ženu, bilo koju ženu, a pogotovo kraljicu koja mu je ponudila…“
„Ja da sam prisilio nju!“, povikao je. Ili tačnije, pokušao je da vikne; zato što se zagrcnuo, to je delovalo kao šištanje.
Dohvativši Elejnu za ramena, on ju je povukao malo dalje od kočija. Lučki radnici bez košulja, u zamrljanim zelenim prsnicima, prolazili su pored njih, noseći vreće na ramenima ili gurajući bačve preko doka, a neki su gurali i niska kolica puna sanduka, i svi su u velikom luku zaobilazili kočije. Kraljica Altare možda nije imala mnogo moći, ali njen grb na vratima kočije bio je dovoljan da se obični ljudi uklanjaju. Nalesin i Beslan ćaskali su dok su vodili Crvenruke ka mestu za ukrcavanje, dok je Vanin išao pozadi i smrknuto merkao nemirnu reku; tvrdio je kako ima osetljiv stomak kada su u pitanju brodovi. Mudre žene iz obe kočije okupile su se oko Riejne, posmatrajući ih, ali nisu bile dovoljno blizu da ih čuju. On je ipak šaputao.
„Sad ti slušaj mene! Ta žena ne priznaje ’ne’ kao odgovor; ja joj kažem ne, a ona mi se smeje. Izgladnjivala me je, zastrašivala me je, jurila me je kao da je pastuv! Ona ima više ruku negoli šest bilo kojih drugih žena koje sam ikada susreo. Pretila je da će pozvati služavke da me svlače ako je ne pustim…“ Odjednom mu je sinulo šta govori. I kome to govori. Uspeo je da zatvori usta pre nego što je progutao muvu. Odjednom se veoma zanimao za tamne gvozdene vrane urezane u dršku ašandareija, samo da ne bi moro da se susretne s njenim pogledom. „Ono što pokušavam da kažem jeste da ti to ne razumeš“, promrmljao je. „Sve si pogrešno shvatila.“ Usudio se da baci pogled ka njoj ispod oboda svog šešira.
Slabašno crvenilo popelo joj se u obraze, ali lice joj je bilo uzvišeno poput mermernog poprsja. „Pa… čini se da sam nešto pogrešno shvatila“, ozbiljno je rekla. „To je… baš nevaljalo od Tilin.“ Učinilo mu se da joj usne poigravaju. „Jesi li pokušao da vežbaš drugačije osmehe u ogledalu, Mete?“
Zapanjen, on je žmirkao. „Šta?“
„Čula sam iz pouzdanih izvora da je to ono što mlade žene rade kako bi privukle pažnju kraljeva.“ Nešto je napuklo u ozbiljnosti njenoga glasa, a ovoga puta usne su joj sasvim sigurno zaigrale. „Mogao bi da pokušaš i sa upadljivim treptanjem.“ Zarivši zube u donju usnicu, okrenula se, dok su joj se ramena tresla, a ogrtač protiv prašine lelujao je za njom kada je požurila prema mestu za ukrcavanje. Pre nego što je nestala van dometa sluha, mogao je da čuje kako smejući se dobacuje nešto o tome da sad vidi „… kad zaigra mečka pred tvojim vratima“. Riejna i Mudre žene požurile su za njom, jato kokošaka pratilo je pile umesto da bude obrnuto. Nekoliko veslača razgolićenih grudi, koji su bili van svojih brodica, prestali su da namotavaju užad ili šta god da su radili, pa sa poštovanjem pognuše glave dok su prolazile pored njih.
Smaknuvši šešir, Met se premišljao da li da ga baci na zemlju i počne da skače po njemu. Žene! Trebalo je da udavi tu krvavu kći naslednicu. A i Ninaevu, zarad opšteg načela. Osim, naravno, što to nije mogao da uradi. Dao je obećanje. A one kockice još uvek su koristile njegovu lobanju umesto čaše za bacanje. I jedna od Izgubljenih možda se nalazila negde u okolini. Vrativši šešir na glavu pomalo nakrivo, on odmaršira do mesta za ukrcavanje, progura se pored Mudrih žena i stiže Elejnu. Ona je još uvek pokušavala da obuzda kikotanje, ali svaki put kad bi pogledala u njegovom pravcu, ponovo bi joj se u obrazima pojavila boja, kao i sam kikot.
On je gledao pravo pred sebe. Proklete žene! Prokleta obećanja. Dovoljno odigavši šešir kako bi mogao preko glave da prevuče kožnu pantljiku s vrata, on je s oklevanjem gurnu ka njoj. „Ti i Ninaeva moraćete da se dogovorite koja od vas će je nositi. Ali hoću je nazad kada budemo napuštali Ebou Dar. Shvataš li? Onog trenutka kada budemo odlazili…“
Odjednom je shvatio kako hoda sam. Kada se okrenuo, ustanovio je da Elejna stoji potpuno nepomična, dva koraka iza njega, buljeći u njega dok su se Riejna i ostale nagurale iza nje.
„Šta je sada?“, raspitivao se. „O! Da, znam za Mogedijen.“ Mršavi čova s crvenim kamenjem u svojoj mesinganoj naušnici, koji se naginjao preko užeta za sidrenje, tako se iznenadno trgao na pomen tog imena da je pao preko stranice čamca uz glasan krik i pljusak. Meta nije bilo briga ko ga sluša. „Pokušale ste da je zatajite – i smrt dvojice mojih ljudi! – pošto ste mi dale obećanje. Pa, razgovaraćemo o tome kasnije. I ja sam dao nekakvo obećanje; obećao sam da ću vas dve sačuvati žive. Ako se Mogedijen pojavi, krenuće za vama dvema. Sada, evo.“ Ponovo je gurao privezak ka njoj.
Ona je zapanjeno odmahnula glavom, a onda se okrenula da nešto promrmlja Riejni. Tek kada su starije žene krenule ka mestu gde je Ninaeva stajala, dozivajući ih rukom sa vrha brodskih stepenica, Elejna je uzela lisičju glavu i okretala je među prstima.
„Imaš li ti uopšte ikakvu predstavu šta bih bila spremna da učinim samo da bih mogla ovo da proučavam?“, upitala je tiho. „Ikakvu predstavu?“ Ona je bila visoka za ženu, ali još uvek je morala da podigne glavu kako bi gledala u njega. Kao da ga nikada ranije nije videla. „Ti si mladić koji izaziva neprilike, Mete Kautone. Lini bi rekla da se ponavljam, ali ti…!“ S uzdahom, Elejna posegnu i skide mu šešir pa mu prebaci pantljiku preko glave. Ona mu je čak gurnula lisičju glavu u košulju i potapšala je pre nego što mu je vratila šešir. „Neću da je nosim dok i Ninaeva ne bude imala jednu, ili Avijenda, a mislim da i one dele moj stav. Ti je nosi. Na kraju krajeva, teško možeš pokušati da održiš obećanje ako Mogedijen ubije tebe. Iako ne mislim da je još uvek ovde. Mislim da veruje kako je ubila Ninaevu, te me ne bi iznenadilo ako na tome i ostane. Međutim, ti moraš biti pažljiv. Ninaeva kaže da nailazi oluja, a pri tom nije mislila na ovaj vetar. Ja…“ Bledo rumenilo ponovo joj se pojavilo na obrazima. „Žao mi je što sam ti se smejala.“ Pročistila je grlo, gledajući u stranu. „Ponekad zaboravljam svoju dužnost prema podanicima koje imam. Ti si poštovanja dostojan podanik, Metrime Kautone. Postaraću se da Ninaeva shvati šta je stvarno između… između tebe i Tilin. Možda možemo i da ti pomognemo.“
„Ne“, zamucao je. „Mislim, da. Mislim… To jest… O, žeženu kozu mu poljubim ako imam pojma šta sam mislio. Gotovo da sam poželeo da ne znaš istinu.“ Ninaeva i Elejna koje sede i nad čajem raspravljaju o njemu s Tilin. Hoće li ikada moći to da preživi? Hoće li posle toga moći ijednu od njih da pogleda u oči? Ali ako to ne učine… Našao se između medveda i vuka, a nije mogao nikuda da pobegne. „O, ovčijih mu splačina! Ovčijih mu splačina i krvavog mu crnog luka na puteru!“ Gotovo da je zaželeo da ga ona opomene zbog njegovog jezika onako kako je to Ninaeva činila, samo da bi promenili temu.
Njene usne su se u tišini pomerale, a on je za trenutak imao čudan utisak da ona ponavlja ono što je upravo izrekao. Naravno da nije. Priviđalo mu se; to je bilo to. Ona glasno reče: „Razumem.“ Zvučala je kao da je stvarno tako. „Hajdemo, Mete. Ne možemo da gubimo vreme stojeći u mestu.“
Razjapljenih vilica posmatrao ju je kako podiže suknje i ogrtač da bi prošla preko doka. Ona razume? Ona razume, a nije dodala nijednu kiselu opasku, ništa mu nije dobacila? A on je njen podanik. Njen poštovanja dostojan podanik. Poigravajući se priveskom, pratio ju je. Bio je siguran kako će morati da se bori ne bi li ga ikada povratio. Da živi i koliko dve Aes Sedai, još uvek ne bi mogao da shvati žene, a plemkinje su bile najgore; načisto.