Kada je stigao do stepenica niz koje je Elejna sišla, dvojica velača s mesinganim naušnicama već su koristili duge motke da odgurnu svoje plovilo. Elejna je uvodila Riejnu i ostale Mudre žene u kajitu, a Lan je stajao na pramcu s Ninaevom. Beslanov povik pozivao ga je na drugu brodicu, na kojoj su bili svi muškarci osim Zaštitnika.
„Ninaeva je rekla da nema mesta ni za koga od nas“, rekao mu je Nalesin, dok se brodica ljuljuškala isplovljavajući na Eldar. „Rekla je da bi bila prevelika gužva.“ Beslan se smejao, osmatrajući po njihovoj sopstvenoj brodici. Vanin je sedeo pored vrata kajite, zatvorenih očiju, praveći se da je negde drugde. Harnan i Ted Kandel, Andorac iako tamnoput koliko i bilo koji od mornara, popeli su se na krov kajite; ostale Crvenruke razmestile su se po palubi, pokušavajući da se sklone s puta veslačima. Niko nije ušao u kajitu, kao da su svi čekali da vide hoće li je Met ili Nalesin ili Beslan zauzeti.
Met stade blizu visokog jarbola na pramcu, zagledavši se za drugim brodom koji se baš pred njima lagano pomicao pomoću vesala. Vetar je šibao tamnu ustalasanu vodu, kao i njegovu maramu, a morao je i da pridržava svoj šešir. Šta li je Ninaeva nameravala? Ostalih devet žena na drugom brodu bile su sve do jedne u kajiti, ostavivši palubu njoj i Lanu. Oni su stajali na pramcu, Lan prekrštenih ruku, Ninaeva mašući rukama kao da nešto objašnjava. Osim što je Ninaeva retko kad objašnjavala bilo šta. Bolje rečeno nikad, a ne retko kad.
Šta god da je radila, to nije potrajalo. U zalivu su se belasali talasi, tamo gde su se usidreni ljuljali češljari, šunjači i lebdači Morskog naroda. Reka nije bila toliko loša, ali brod se i dalje ljuljao više nego što se Met sećao sa bilo kog od svojih prethodnih putovanja. Nije dugo prošlo pre nego što se Ninaeva presamitila preko ograde, gubeći svoj doručak, dok ju je Lan pridržavao. To Meta podseti na njegov sopstveni stomak; gurnuvši šešir pod mišku, da mu ga vetar ne bi oduvao, on izvuče parče sira.
„Beslane, hoće li ova oluja početi pre nego što se vratimo iz Rahada?“ Zagrizao je u sir oštrog ukusa; u Ebou Daru su imali preko pedeset vrsta, a svi su bili ukusni. Ninaeva je još uvek visila preko ograde. Koliko li je ta žena jutros pojela? „Ne znam gde ćemo se skloniti, ako nas uhvati.“ Nije mu padala na pamet nijedna krčma koju je video u Rahadu a kud bi uveo žene.
„Neće biti oluje“, reče Beslan, sedajući na ogradu. „Ovu su zimski trgovački vetrovi. Trgovci dolaze dva puta godišnje, kasno u zimu i kasno u leto, ali mora da duva mnogo jače pre nego što se pretvori u oluju.“ On kiselo pogleda prema zalivu. „Svake godine ovi vetrovi donose – donosili su – brodove iz Tarabona i Arad Domana. Pitam se hoće li se to ikada više ponoviti.“
„Točak tka…“, započe Met, a onda se zagrcnu mrvom sira. Krvi mu i pepela, počeo je da zvuči kao neki sedi starac koji odmara svoje bolne zglobove pred kaminom. Brine ga pomisao da povede žene u grubu krčmu. Pre godinu dana, ma pre pola godine, smesta bi ih poveo i smejao bi se kada bi one iskolačile oči, smejao bi se svakom izveštačenom šmrkanju. „Pa, možda ćemo ti ipak naći nekakvu zabavu u Rahadu. Ako ništa drugo, neko će pokušati da odseče kesu, ili da Elejni strgne ogrlicu.“ Možda je to bilo ono što mu je trebalo da bi s jezika uklonio taj ukus trezvenosti. Trezvenost. Svetlosti, povezivati tu reč s Metom Kautonom! Mora da ga je Tilin plašila i više nego što je mislio, ako se potresao na ovaj način. Možda mu je trebalo malo zabave od Beslanove vrste. To je bilo ludo – nikada nije video borbu koju ne bi radije zaobišao – ali možda…
Beslan odmahnu glavom. „Ako iko može da je nađe, to si ti, ali… Bićemo sa sedam Mudrih žena, Mete. Sedam. Ako imaš samo jednu Mudru ženu pored sebe, možeš čoveku da lupiš šamar, čak i u Rahadu, a on će samo progutati knedlu i otići dalje. A i žene. Šta je zabavno u ljubljenju žene ako ne postoji opasnost da će zabiti nož u tebe?“
„Sažežene mi duše“, Nalesin je mrmljao sebi u bradu. „To zvuči kao da sam se izvukao iz kreveta samo da bih proveo jedno dosadno jutro.“
Beslan samilosno klmnu glavom. „Možda, ako budemo imali sreće… Gradska straža ponekad šalje izvidnice u Rahad, a ako jure krijumčare, uvek se oblače kao svi ostali. Izgleda da oni misle kako niko neće primetiti desetak ili više ljudi koji idu zajedno, noseći mačeve, bez obzira kako su obučeni, a onda se uvek iznenade kad ih krijumčari zaskoče, što se gotovo uvek i događa. Ako Metova ta’verenska sreća bude radila za nas, možda će pomisliti da smo gradska straža, pa će nas neki krijumčari možda i napasti pre nego što primete crvene pojaseve.“ Nalesin se razvedri i poče da trlja ruke.
Met im pokaza zube. Možda mu baš i nije bila potrebna Beslanova vrsta zabave. Za početak, bilo mu je i više negoli dovoljno žena s noževima. Ninaeva je još uvek bila presamićena preko ograde brodice ispred njih; to će je naučiti da se ne prežderava. Halapljivo progutavši ostatak sira, on pređe na hleb dok je pokušavao da ne obraća pažnju na kockice u glavi. Lagan put bez ikakvih neprilika uopšte nije zvučao loše. Brzo putovanje sa brzim napuštanjem Ebou Dara.
Rahad je bio sve ono čega se sećao, a uz to tačno kao što se Beslan pribojavao. Uspinjanje ispucalim sivim kamenim stepenicama na pristaništu bilo je mučno zbog vetra, a potom je sve postalo još gore. Kanali su se pružali na sve strane, kao i sa druge strane reke, ali ovde su mostovi bili jednostavni, prljavi kameni prelazi ispucali i trošni; polovina kanala bila je toliko zakrčena muljem da su dečaci gazili preko njih tonući u blato do struka, a jedva da je bilo ijedne teretne barke na vidiku. Visoke zgrade stajale su nagurane jedna uz drugu – zbijene građevine prekrivene hrapavim, nekada belim malterom, koji je na pojedinim mestima otpao otkrivajući crvene cigle koje su se osipale – oivičavajući uzane uličice prekrivene izlomljenim kamenim pločama. Makar u onim ulicama gde nije bilo iščupano i poslednje parče. Jutro nije zbilja prodiralo u senke tih ulica. Sumorno rublje visilo je sa svakog trećeg prozora, sušeći se, osim ispred zgrada koje su bile prazne. A neke su bile takve, a njihovi su prozori zurili poput praznih očnih duplji na nekakvoj lobanji. Kiselo-slatkast miris raspadanja preplavio je vazduh, prošlomesečni sadržaj noćnih posuda i prastaro đubre trunuli su tamo gde su bili bačeni, a na svaku muvu sa druge strane Eldara, ovde ih je zujalo po stotinak u zelenim i plavim oblacima. On primeti oljuštena plava vrata Zlatne krune nebeske i strese se od pomisli da uvede žene u nju ako otpočne oluja, bez obzira na ono što je Beslan pričao. Onda se ponovo stresao zato što se bio stresao. Nešto se događalo sa njim, a njemu se to ni najmanje nije dopadalo.
Ninaeva i Elejna su bile uporne da ostanu na čelu, s Riejnom između njih i Mudrim ženama odmah iza. Lan je bio Ninaevi uz rame, kao neki vučji hrt, s rukom na dršci mača, a njegove su oči neprekidno pretraživale, isijavajući pretnjom. Ako ćemo pravo, on sam verovatno bi bio dovoljan da zaštiti dvadesetak lepuškastih šesnaestogodišnjakinja koje nose pune vreće zlata, čak i ovde, ali Met je bio ustrajan da Vanin i ostali takođe drže otvorene oči. U stvari, bivši konjokradica i lovokradica držao se tako blizu Elejne da se svakom može oprostiti ako je pomislio kako joj je on Zaštitnik, iako debeo i prilično izgužvan. Beslan je upadljivo prevrtao očima zbog Metovih zapovedi, a Nalesin se razjareno poigravao bradicom i mumlao kako je još uvek mogao da bude u krevetu.
Po okolnim ulicama su se šepurili muškarci, često odeveni u odrpane prsnike, sa ogromnim mesinganim alkama u ušima i mesinganim prstenjem ukrašenim obojenim staklom, s jednim, a ponekad i dva noža zataknuta za tkanicu. Dok su im se dlanovi nadnosili nad te noževe, piljili su uokolo kao da izazivaju da ih bilo ko pogrešno pogleda. Drugi su se šunjali od ugla do ugla, od vrata do vrata, zasenčenih očiju, oponašajući mršave koščate pse koji su ponekad režali iz tamnih prolaza dovoljno širokih tek da se u njih ugura jedan čovek. Ovi su ljudi bili nagnuti nad svoje noževe i nije bilo načina da se proceni koji će pobeći a koji će ubosti. Ali, sve u svemu, zbog žena su svi muškarci uveliko delovali ponizno, dok su se razmetljivo šetale u svojim iznošenim haljinama i okićene sa dvostruko više mesinganog nakita negoli ijedan muškarac. I one su nosile noževe, to se podrazumevalo, a njihove odlučne tamne oči slale su sa svakim pogledom po deset vrsta izazova. Ukratko, Rahad je bio ona vrsta mesta gde se svako ko bi nosio svilu teško mogao nadati da će preći deset koraka a da ga ne raspale po glavi. Posle toga bi mu najveća nada bila da će ga skinuti do gole kože i baciti na gomilu đubreta u nekom prolazu, pošto je jedina druga mogućnost bila da se uopšte i ne probudi. Ali…