Deca su izletala iz svakih drugih vrata sa olupanim glinenim šoljama vode, koje su poslale njihove majke za slučaj da Mudre žene žele da se osveže. Muškarci s licima punim ožiljaka, čije su oči odjekivale ubistvima, buljili su razjapljenih usta u sedam Mudrih žena koje su išle zajedno, a onda su se nesigurno klanjali i raspitivali uz najveću ljubaznost mogu li nekako da pomognu, treba li neko ili nešto da se isecka? Žene, koje su ponekad imale iste takve oči, a uvek uz poglede od kojih bi čak i Tilin zažmirkala, trapavo su se spuštale u kniks i bez daha se raspitivale je li potrebno da pokažu put, da li je neko bio tako naporan da je bilo potrebno da dođe toliko Mudrih žena? Ako je tako, bilo je jasno nagovešteno, Tamarla i ostale zbilja ne moraju da se zamaraju, dovoljno je samo da saopšte ime.
O, svi su oni pokazivali zube vojnicima, srčano kao i uvek, iako su se i oni najtvrđi sklanjali podalje od Lana posle prvog pogleda. A za divno čudo, i od Vanina. Nekoliko muškaraca zarežalo je na Beslana i Nalesina kad god bi predugo zurili u duboke izreze na ženskim haljinama. Neki su režali i na Meta, iako ovome nije bilo jasno zbog čega, jer, za razliku od ove dvojice, on sebe nikada nije dovodio u opasnost da mu očne jabučice upadnu u prednji deo ženskih haljina. On je znao kako treba posmatrati a da to bude nenametljivo. Na Ninaevu i Elejnu niko nije obraćao pažnju, i pored sve njihove kićenosti, kao ni na Riejnu u njenoj crvenoj vunenoj haljini; one nisu nosile crvene pojaseve. Ali su bile pod zaštitom tih pojaseva. Met shvati da je Beslan bio u pravu. Mogao je da istrese kesu novca na zemlju, a niko ne bi podigao ni bakrenjak, bar dok su Mudre žene bile u blizini. Mogao je da uštine za zadnjicu svaku ženu koja je bila na vidiku; pa čak i ako bi poludela zbog toga, ona bi se samo okrenula i odšetala.
„Kakva prijatna šetnja“, suvo je primetio Nalesin, „uz tako zanimljive prizore i mirise. Nisam li ti slučajno pomenuo kako nisam dovoljno spavao prošle noći, Mete?“
„Želiš li da umreš u krevetu?“, zagunđa Met. Mogli su isto tako i da ostanu u krevetima; ovde su bili prokleto beskorisni, to je bilo sasvim sigurno. Tairenac uvređeno šmrknu. Beslan se nasmeja, ali on je verovatno pomislio kako je Met govorio o nečem drugom.
Preko Rahada su marširali dok se Riejna nije konačno zaustavila pred zgradom koja je izgledala potpuno isto kao i sve ostale, s malterom koji se ljuštio i ciglama što su se mrvile, istom onom do koje je Met juče pratio drugu ženu. Sa ovih prozora nije visilo nikakvo rublje. Na ovom su mestu živeli samo pacovi. „Ovde je“, rekla je.
Elejnine oči lagano su se pele do zaravnjenog krova. „Šest“, promrmljala je veoma zadovoljnim glasom.
„Šest“, uzdahnula je Ninaeva, a Elejna je potapša po ruci kao da je teši.
„Nisam bila potpuno sigurna“, rekla je. Onda se Ninaeva osmehnula, pa je ona potapšala nju. Met nije shvatao ni reč od svega. Pa šta ako zgrada ima šest spratova? Žene se ponekad ponašaju stvarno čudno. U stvari, veći deo vremena.
Unutra je dugačak hodnik prekriven prašinom vodio pozadi, u tamu, a njegov udaljeni kraj nestajao je u senkama. U nekoliko dovrataka još uvek su stajala vrata napravljena od grubih dasaka. Jedan otvor, otprilike na trećini puta niz hodnik, vodio je do uskih kamenih stepenica što su išle nagore. To je bio put kojim je prošao prethodnog dana, prateći otiske stopa u prašini, ali smatrao je da mora biti još otvora u tom hodniku. Nije tada odvojio vreme da to proveri, ali ova je zgrada bila suviše duboka i široka da bi spratove povezivalo samo stepenište koje je video. Bila je prevelika da bi imala samo jedan ulaz.
„Zbilja, Mete“, pobunila se Ninaeva kada je rekao Harnanu i polovini Crvenruku da pronađu ima li drugih ulaza i da ih čuvaju. Lan se držao tako blizu nje, kao da ga je neko tu zalepio. „Zar ne vidiš kako nema potrebe?“
Glas joj je bio tako blag, što je njemu bio siguran znak da mu je Elejna prenela istinu o Tilin, ali ako ništa drugo, to mu je samo još više pogoršalo raspoloženje. On nije želeo da iko sazna. Prokleto beskorisno! A one kockice su mu i dalje čangrljale u glavi. „Možda Mogedijen više voli zadnja vrata“, suvo joj je odvratio. Nešto glasno zaskiča u tamnom delu hodnika, a jedan od Harnanovih ljudi glasno opsova pacove.
„Rekao si mu“, Ninaeva besno zasikta na Lana, dok joj se jedna ruka čvrsto zatvarala na pletenici.
Elejna glasno ispusti vazduh. „Sad nije trenutak da se zaustavljamo radi rasprave, Ninaeva. Zdela je gore! Zdela vetrova!“ Odjednom se pojavila mala svetlosna lopta koja je lebdela pred njom, pa, ne čekajući da vidi dolazi li Ninaeva ili ne, ona pokupi suknje i požuri uz stepenice. Vanin polete za njom brzinom prosto neverovatnom za njegovu širinu, praćen Riejnom i većinom Mudrih žena. Sumeko, okruglog lica, i Ajina, visoka i tamna i lepuškasta i pored bora u uglovima očiju, oklevale su za trenutak, a onda su ostale s Ninaevom.
Met bi isto tako otišao, samo da mu Lan i Ninaeva nisu stajali na prolazu. „Hoćeš li me pustiti da prođem, Ninaeva?“, pitao je. On je zaslužio da makar bude tamo kada ta čarobna, krvava Zdela bude konačno pronađena. „Ninaeva?“ Ona je bila toliko usredsređena na Lana da se činilo kao da je zaboravila na sve ostalo. Met izmenja poglede sa Beslanom, koji se iskezi i čučunu pored Korevina i preostalih Crvenruku. Nalesin se naslonio na zid i napadno je zevao. Što je bila greška sa svom tom prašinom uokolo; zevanje se pretvorilo u napad kašljanja od kojeg mu je lice potamnelo, a on se presavio u struku.
Čak ni to nije poremetilo Ninaevu. Vrlo pažljivo je uklonila ruku sa pletenice. „Nisam ljuta, Lane“, rekla je.
„Da, jesi“, mirno joj je odgovorio. „Ali moralo je da mu se kaže.“
„Ninaeva?“, rekao je Met. „Lane?“ Nijedno od njih nije ni trepnulo.
„Rekla bih mu kada budem spremna, Lane Mandragorane!“ Ona čvrsto stisnu usne, ali one su se i dalje pomerale, kao da priča sama sa sobom. „Neću da se ljutim na tebe“, nastavila je mnogo blažim tonom, a to je zvučalo kao da se obraća i samoj sebi. Vrlo namerno prebacila je pletenicu iza ramena, ispravila svoj šešir s plavim peruškama i sklopila ruke preko pojasa.
„Ako ti tako kažeš“, blago reče Lan.
Ninaeva se stresla. „Ne razgovaraj sa mnom takvim glasom!“, povikala je. „Kažem ti, nisam ljuta! Jesi li me razumeo!“
„Krvi mu i pepela, Ninaeva“, zareža Met. „On ne misli da si ljuta. Ja ne mislim da si ljuta.“ Dobro je što su ga žene naučile da laže i ne trepnuvši. „Sad, možemo li konačno da se popnemo gore i da pokupimo tu krvavu Zdelu vetrova?“
„Sjajna zamisao“, začu se ženski glas sa vrata okrenutih ulici. „Hoćemo li krenuti gore zajedno, pa da iznenadimo Elejnu?“ Met nikada ranije nije susreo dve žene koje su upravo ušetale u hodnik, ali one su imale lica Aes Sedai. Govornica je imala izduženo lice, hladno kao i njen glas, a lice njene drugarice bilo je uokvireno gomilom tankih tamnih pletenica ukrašenih obojenim perlicama. Preko dvadeset ljudi guralo se iza njih, krupnih tipova sa širokim ramenima, s toljagama i noževima u rukama. Met čvršće uhvati ašandarei; umeo je da prepozna nevolju kada je sretne, a lisičja glava na njegovim grudima bila je hladna, gotovo ledena naspram kože. Neko je držao Jednu moć.