Met udari u leđa ubice, pa sva trojica zajedno padoše na pod. On nije imao predrasude o probadanju čoveka s leđa, ako je to bilo neophodno, pogotovo kad je u pitanju čovek koji je nekome upravo iščupao grkljan. Trebalo je da ostavi Nalesina u krevetu. Ta tužna misao ophrvala ga je dok je svom snagom zarivao sečivo, pa onda još jednom, pa treći put.
Čovek se izvio iz njegovog hvata. To ne bi trebalo da je moguće, ali taj se tip nekako preokrenuo ispod njega, izbacujući mu dršku bodeža iz šake. Nalesinov prazan pogled i krvavi vrat bili su mu podsetnik, tačno pred očima. U očajanju, on dočepa čovu za zglavke, dok mu je jedna ruka malo klizala zbog krvi koja se tipu slivala niz ruku.
Taj mu se čovek osmehivao. S nožem u sebi, on se osmehivao! „On te želi mrtvog koliko je želeo i nju“, meko mu je saopštio. A potom, kao da ga Met i ne drži, šake mu sunuše ka Metovoj glavi, odgurnuvši njegove ruke.
Met se očajno odupirao, prebacujući svu svoju težinu na ruke tog tipa, ali to je bilo bezuspešno. Svetlosti, mogao je isto tako da bude dete koje se bori sa odraslim čovekom. Taj je čova od ovoga pravio igru, uživajući u tome. Šake mu dotakoše glavu. Gde je ta njegova spržena sreća? On se trznu, kako mu se činilo, poslednjom snagom, a njegov privezak dotaknu čovekov obraz. Ovaj kriknu. Oko ivica lisičje glave poče da se diže dim, praćen zvukom cvrčanja, kao kad se prži slanina. Zgrčivši se, odgurnuo je Meta od sebe i rukama i nogama. Ovog puta Met je preleteo deset koraka i strovalio se.
Kada se, poluomamljen, usteturao, tip je već bio ustao, dok su mu ruke podrhtavale na licu. Svež crveni žig obeležavao je mesto gde je pala lisičja glava. Oprezno, Met opipa privezak. Bio je hladan. Ne hladan kao kad neko u blizini usmerava – možda se to još uvek događalo tamo dole, ali to je bilo predaleko – to je bila obična hladnoća srebra. On nije imao predstavu o tome šta bi ovaj tip mogao biti, osim da sasvim sigurno nije bio ljudsko biće, ali sa opekotinom i tri ubodne rane od noža koji mu je još uvek virio zaboden ispod ruke, mora da je dovoljno usporio da bi Met mogao da protrči pored njega pa na stepenište. Osvetiti Elejnu bilo je sasvim u redu, pa i Ninaevu, ali to izgleda nije moglo da se dogodi danas, a nije bilo potrebe stvarati razloge da se ide u osvetu zbog Meta Kautona.
Iščupavši nož iz boka, čovek ga baci na njega. Met ga uhvati u vazduhu bez razmišljanja. Tom ga je naučio da žonglira, a Tom je imao najbrže ruke koje je ikada video. Zaokrenuvši nož da bi ga uhvatio kako treba, sa zašiljenim vrhom nagore, on primeti sjajno sečivo, a srce mu klonu. Nije bilo krvi. Trebalo bi da je makar malo umazan crvenim, ali čelik je sijao, jasan i čist. Možda ni tri ubodne rane nisu bile dovoljne da uspore ovog – šta god da je bio.
Odvažio se da nakratko baci pogled preko ramena. Ostali ljudi izlazili su kroz vrata koja su razvalili, vrata do kojih su ga otisci stopa odveli juče, ali činilo se da iznose gomile đubreta, male polutrule škrinje, bačvu iz koje su kroz otvore na mestima gde su nedostajale daske virile nekakve stvari uvijene u krpe, pa čak i jednu slomljenu stolicu i napuklo ogledalo. Očito su dobili naređenja da ponesu sve što nađu. Ne obraćajući nimalo pažnje na Meta, oni su žurili ka udaljenom kraju hodnika i nestajali iza ugla. Mora da je tamo pozadi postojalo još jedno stepenište. Možda bi mogao da ih prati na udaljenosti. Možda… Baš pored vrata kroz koja su izlazili, Vanin još jednom pokuša da ustane, pa ponovo pade nazad. Met proguta psovku. Ako bude morao da vuče Vanina, to će ga usporiti, ali ako bude imao svoju sreću… Kad već nije uspeo da spasi Elejnu, možda bi… Uglom oka primetio je da se pomakla, podižući ruku ka glavi.
To je primetio i čovek u sivom kaputu. Uz osmeh, on se okrenuo ka njoj.
Uzdahnuvši, Met gurnu beskorisni nož nazad u korice. „Nećeš je dobiti“, glasno je rekao. Obećanja. Uz trzaj, on pokida kožnu pantljiku koja mu je bila oko vrata; srebrna glava lisice visila je na stopu ispod njegove pesnice. Tiho je zujala dok je njome vitlao praveći osmicu po vazduhu. „Nećeš je, krvavo, dobiti.“ Gledao je pravo pred sebe, i dalje vrteći privezak. Najteže je bilo načiniti prvi korak, ali on je imao obećanje koje je morao da održi.
Čovin osmeh izblede. Pažljivo posmatrajući svetlucavu lisičju glavu, on polako poče da se povlači hodajući na prstima. Ista svetlost koja je, dopirući sa jedinog prozora, odsijavala sa srebra što se vrtelo, pravila mu je oreol oko glave. Ako Met bude mogao da ga dotera do tamo, možda će uspeti da vidi hoće li pad sa šestog sprata učiniti ono što nož nije mogao.
Sa upadljivim žigom na licu, tip se povlačio, ponekad napola posežući, kao da pokušava da uhvati nešto pored priveska. Odjednom, on strugnu u stranu, u jednu od prostorija. Ova je imala vrata, i on ih zalupi za sobom. Met je čuo kako je škljocnula reza.
Možda je trebalo da se zadrži na tome, ali on bez razmišljanja podiže nogu i petom čizme raspali po sredini vrata. Iz grubog drveta diže se prašina. Drugi udarac i trula reza je popustila, zajedno sa zarđalim šarkama. Vrata upadoše unutra viseći pod čudnim uglom.
Ta soba nije bila potpuno mračna. Nešto malo svetla probijalo se kroz prozor na kraju hodnika, koji je bio udaljen za samo jedna vrata odatle, a polomljeni trougao ogledala naslonjenog na zid davao je slabašno osvetljenje. To ogledalo omogućavalo mu je da vidi sve, a da pri tom ne mora da ulazi unutra. Osim jednog parčeta stolice, nije bilo ničeg drugog što bi se moglo videti. Jedini otvori bili su vrata i pacovska rupa pored ogledala, ali nigde nije bilo čoveka u sivom odelu. Negde dole začuše se povici, ali Ninaeva i ostali za sada će morati da se pobrinu sami za sebe.
Elejna je pokušavala da sedne, pomerajući vilicu i žmirkajući, kada je kleknuo pored nje. Haljina joj je bila prekrivena prašinom, šešir joj je visio nakrivo, neke od peruški bile su polomljene, a zlatnocrvena kosa delovala je kao da ju je neko za nju vukao uokolo. „Tako me je jako udario“, bolno mu je rekla. „Ne mislim da je išta slomljeno, ali…“ Oči joj se prikovaše za njegove, a ako je ikada ranije pomislio da ga posmatra kao da je stranac, znao je da je to sada tako. „Videla sam šta si učinio, Mete. S njim. Mogle smo isto tako da budemo pilići zatvoreni u kavez s lasicom. Usmeravanje ga uopšte nije dodirivalo; tokovi su se topili kao što to čine s tvojim…“ Postrance pogledajući ka privesku koji mu je još uvek visio iz pesnice, ona udahnu, od čega se neke zanimljive stvari dogodiše sa onim ovalnim isečkom na haljini. „Hvala ti, Mete. Izvinjavam ti se za sve što sam ikada uradila ili pomislila.“ Zvučala je kao da to stvarno i misli. „Stalno povećavam svoj toh prema tebi“, obešenjački se nasmejala, „ali, neću ti dozvoliti da me pobediš. Moraćeš makar jednom da mi dopustiš da te spasem kako bismo izjednačili.“
„Videću šta mogu da uradim za to“, suvo joj je odgovorio gurajući privezak u džep kaputa. Toh? Da ga pobedi? Svetlosti! Ta je žena stvarno provodila previše vremena sa Avijendom.
Kada joj je pomogao da se podigne na noge, ona pogleda niz hodnik, ka Vaninu sa licem umazanim krvlju, na žene koje su ležale tamo gde su popadale, pa iskrivi lice. „O, Svetlosti“, zasoptala je. „O, krvi mu i krvavog mu žeženog pepela!“ I pored svega on se trgao. Ne samo zato što nikada nije očekivao da čuje takve reči iz njenih usta; delovale su mu čudno, kao da je poznavala zvuke, ali ne i njihovo značenje. Nekako, zbog njih je delovala i mlađe nego što je izgledala.
Otresavši njegovu ruku, oslobodila se šešira koji je jednostavno bacila u stranu, pa je požurila da klekne pored najbliže Mudre žene, Riejne, i uhvatila joj je glavu među šake. Žena je ležla oklembešena, potrbuške i raširenih ruku, kao da se saplela dok je trčala. Prema sobi koju su svi tražili, prema svome napadaču, ne od njega.