„Ovo je iznad mojih mogućnosti“, promrmljala je Elejna. „Gde je Ninaeva? Zašto se nije popela s tobom, Mete? Ninaeva!“, povikala je prema stepeništu.
„Nema potrebe da pištiš ko mačka“, zareža Ninaeva, pojavivši se na stepenicama. Međutim, gledala je preko ramena, dole, niz stepenice. „Čvrsto je drži, čuješ li me“, zapišta ona poput mačke. Šešir je držala u ruci i mahala njime na onoga na koga je vikala. „Ako dopustiš da i ova pobegne, tako ću ti isprašiti uši da će ti zvoniti do sledeće godine!“
Tek tada se okrenula, a oči joj gotovo iskočiše iz glave. „Svetlost nas obasjala“, zasoptala je, požurivši da se nagne nad Džanirom. Jedan dodir i uspravila se, bolno se mršteći. On je mogao da joj kaže kako je ta žena mrtva. Ninaeva kao da je doživljavala svaku smrt kao lični udarac. Stresavši se, ona ode do sledeće, Tamarle, ali ovoga puta je izgleda bilo nečega što je mogla da Leči. Takođe je izgledalo da Tamarline povrede nisu jednostavne, jer je klečala nad njom, mršteći se. „Šta se to ovde dogodilo, Mete?“, zahtevala je da zna i ne okrećući se ka njemu. On uzdahnu zbog njenog tona; mogao je i da pretpostavi da će ona odlučiti kako je sve ovo njegova krivica. „Pa, Mete, šta se dogodilo? Hoćeš li progovoriti, čoveče, ili ću morati da…“ Nikada nije saznao čime je nameravala da mu zapreti.
Lan je došao za Ninaevom uz stepenište, naravno, sa Sumeko koja mu je bila za petama. Punačka Mudra žena baci pogled po hodniku, pa smesta podiže suknje i potrča ka Riejni. Samo je jednom zabrinuto pogledala ka Elejni pre nego što se spustila na kolena i počela na neki čudan način da pomera ruke iznad Riejne. To smesta privuče Ninaevinu pažnju.
„Šta to radiš?“, oštro ju je upitala. Ne prekidajući ono što je radila nad Tamarlom, ona je upućivala samo kratke poglede ka punačkoj ženi, ali njen glas je naprosto probadao. „Gde si to naučila?“
Sumeko se trgla, ali ruke joj se nisu zaustavljale. „Oprosti mi, Aes Sedai“, rekla je brzo soptavim, isprekidanim glasom. „Znam da ne bi trebalo… Umreće ako ne budem… Znam kako nije trebalo da nastavim s pokušajima da… Samo sam htela da naučim, Aes Sedai. Molim te.“
„Ne, ne, samo nastavi“, odsutno joj reče Ninaeva. Veći deo njene pažnje bio je usredsređen na ženu koja joj je bila pod rukama, ali ne i sva. „Izgleda da znaš nekoliko stvari koje čak ni ja… Hoću da kažem, imaš veoma zanimljiv način rada sa tokovima. Pretpostavljam da ćeš otkriti kako veliki broj sestara želi da uči od tebe.“ Upola ispod glasa, ona dodade. „Možda će tada mene da ostave na miru.“ Sumeko nije mogla da čuje ovo poslednje, ali od onoga što je čula, brada joj se spustila na pozamašne grudi. Međutim, gotovo da nije pravila stanku.
„Elejna“, nastavila je Ninaeva, „hoćeš li da potražiš Zdelu, molim te? Pretpostavljam da su ovo ta vrata.“ Ona pokaza glavom ka pravim vratima, koja su stajala otvorena isto kao i petora-šestora ostalih. To natera Meta da zatrepće dok nije primetio dva sićušna, u krpe uvijena zavežljaja što su ležala ispred, na mestu gde su, verovatno, ispala pljačkašima.
„Da“, promrmlja Elejna. „Da, mogu makar toliko da učinim.“ Upola digavši ruku ka Vaninu koji je još uvek klečao, ona je pusti da padne, pa uz uzdah prođe kroz dovratak iz koga skoro trenutno pokuljaše oblaci prašine i začu se kašalj.
Više no punačka Mudra žena nije bila jedina koja je stigla za Ninaevom i Lanom. Ajina se nečujno popela uz stepenice, gurajući pred sobom Tarabonku, Prijateljicu Mraka, tako što joj je ruku zavrnula na leđima, a šakom joj je obujmila potiljak. Ajina je imala izbačenu bradu i stisnute usne; lice joj je bilo napola uplašeno jer je bila sigurna kako će je živu odrati zato što loše postupa sa Aes Sedai, a upola rešeno da je drži, pa nek bude šta god da bude. Ninaeva je tako delovala na ljude, povremeno. Oči Crne sestre bile su raskolačene od užasa, a toliko se zanosila da bi sasvim sigurno pala, samo da je Ajina nije pridržavala. Mora da je bila pod štitom, sasvim sigurno, a još sigurnije bi radije izabrala da je živu oderu nego ovo što joj se trenutno događalo. Suze su joj lile iz očiju, a usne su joj se pomerale u nečujnom jecanju.
Za njima je stigao Beslan, koji tužno uzdahnu kada ugleda Nalesina, a još tužnije za ženama, a onda stigoše Harnan i trojica Crvenruku, Fergin i Gorderan i Metvin. Trojica koji su bili ispred zgrade. Harnan i još dvojica imali su krvave proreze na kaputima, ali mora da ih je Ninaeva Iscelila tamo dole. Nisu se kretali kao da su još uvek povređeni. Međutim, delovali su veoma pokunjeno.
„Šta se dogodilo pozadi?“, tiho upita Met.
„Spalilo me ako imam pojam“, odvrati mu Harnan. „U mraku smo ušetali pravo među neke naprasite tipove s noževima. Bio je tu jedan, kretao se kao zmija…“ On se strese, odsutno opipavajući krvavu rupu na svom kaputu. „Jedan od njih zabio je nož u mene, a sledeće čega se sećam jeste kako otvaram oči, a Ninaeva Sedai se naginje nada mnom, dok su Mendejr i ostali mrtvi kao jučerašnja jagnjetina.“
Met klimnu glavom. Jedan koji se kretao kao zmija. I koji je nestajao iz prostorija poput iste. Riejna i Tamarla bile su na nogama – ispravljale su haljine, naravno – a i Vanin, koji je virio u sobu gde je Elejna izgleda isprobavala još neke od psovki, kako se činilo nimalo uspešnije negoli pre toga. Bilo je teško tačno proceniti zbog kašljanja. Ninaeva je stajala, pomažući Sibeli, suvoj ženi plave kose, a Sumeko je još uvek radila na Fejmili, koja je imala kosu boje meda i krupne smeđu oči. Ali nikada više neće moći da se divi Melorinom poprsju; Riejna je klekla da joj ispravi ruke i sklopi oči dok je Tamarla radila isto to sa Džanirom. Dve Mudre žene bile su mrtve, kao i šestorica njegovih Crvenruku. Ubio ih je… čovek… koga Moć nije mogla da dotakne.
„Pronašla sam je!“, uzbuđeno vrisnu Elejna. Ona se krupnim koracima vratila nazad u hodnik držeći istrulelu krpu smotanu u širok, okrugao zavežljaj i nije dozvoljavala Vaninu da joj ga uzme. Siva od glave do pete, izgledala je kao da je ležala i valjala se po prašini. „Imamo Zdelu vetrova, Ninaeva!“
„U tom slučaju“, objavio je Met, „bolje da se prokleto smesta mičemo odavde.“ Niko se nije usprotivio. O, Ninaeva i Elejna bile su ustrajne da svi muškarci naprave vreće od svojih kaputa za stvari koje su iskopale iz sobe – čak su natovarile i Mudre žene, i same sebe – a Riejna je morala da siđe i prikupi ljude koji će poneti mrtve do pristaništa, ali niko se nije raspravljao. Zbilja je sumnjao da je Rahad ikada video tako čudnu povorku kao što je bila ova koja se upravo probijala ka reci, kao što nije video nijednu koja bi se kretala toliko brzo.
39
Obećanja koja treba održati
„Mi se prokleto gubimo odavde. Sada!“, ponavljao je Met kasnije, ali ovoga je puta bilo rasprave. Raspravljalo se poslednjih pola sata, gotovo i previše. Napolju je sunce prošlo zenit. Trgovački vetrovi malo su smanjili jaru; krute žute zavese okačene na visokim prozorima klobučile su se i pucketale pod njihovim naletima. Prošlo je tri sata od povratka u Tarezinsku palatu, kockice su mu i dalje poskakivale po glavi, a on je imao želju da nešto šutne. Ili nekoga. Cimao je maramu koja mu je bila vezana oko vrata; imao je osećaj kao da se ono uže, koje mu je i napravilo ožiljak skriven pod njom, vratilo i da se polako steže. „Za ljubav Svetlosti, jeste li sve vi slepe? Ili ste samo gluve?“
Odaja koju im je Tilin ustupila bila je ogromna, sa zelenim zidovima i visokom plavom tavanicom, a bez ikakvog nameštaja osim pozlaćenih stolica i stočića optočenih sedefom, pa i pored toga bila je prepuna. Ili je, u svakom slučaju, tako izgledala. Sama Tilin sedela je pred jednim od tri mermerna kamina, prekrštenih nogu, posmatrajući ga tim tamnim, orlovskim očima i slabašno se osmehujući dok se sa dosadom poigravala draguljima ukrašenom drškom svoga zakrivljenog noža. Slutio je da su ili Elejna ili Ninaeva razgovarale s njom. I one su bile prisutne; sedele su sa obe strane kraljice, nekako uspevši da se presvuku u čiste haljine, a izgledalo je i da su se okupale, iako su, otkada su se vratili u palatu, bile odsutne samo nekoliko minuta. Gotovo da su sustizale Tilin po kraljevskom dostojanstvu u svojim jarkim svilenim haljinama; nije bio siguran na koga pokušavaju da ostave utisak svim tim čipkama i komplikovanim vezom. Izgledale su spremno za kraljevski bal, a ne za putovanje. On sam još uvek je bio u svojim prnjama, raskopčanog zelenog kaputa prekrivenog prašinom, dok mu se kroz poluvezanu košulju videla lisičja glava. Pošto je morao da veže prekinutu kožnu pantljiku, ona je sada bila kraća, ali želeo je da mu privezak dodiruje kožu. Na kraju krajeva, nalazio se među ženama koje su mogle da usmeravaju.