„Da nastavim“, rekao je ošinuvši ove dve besnim pogledom. Bilo mu je toliko teško da ne uzdiše kada se nosio sa tim ženama. „Ko god da je poslao golama mora da zna kako je Zdela sada u Tarezinskoj palati. Ako on, ili ona, pošalje golama ovamo, neke od vas će umreti. Možda mnogo vas. Ja ne mogu da vas štitim sve odjednom. Možda će se dočepati i Zdele. A to sve je samo dodatak Falion Bodi. Mala je verovatnoća da je ona sama, čak iako je Ispan zarobljena, a to znači kako moramo da brinemo i o Crnom ađahu. To za slučaj da vam Izgubljeni i golam nisu dovoljni.“ Kada je pomenuo Crni ađah, Riejna i Mudre žene uspravile su se s još većim negodovanjem negoli Merilila i njene prijateljice, a Aes Sedai su delovale, onako ukocene i prikupljajući suknje, spremne da smesta izađu. Pritisnuti još više; to je bilo sve što je mogao da uradi. „E sad. Valjda vidite zbog čega svi moramo da napustimo palatu i da ponesemo Zdelu na neko mesto za koje golam ne zna? Neko mesto koje Crni ađah ne poznaje? Shvatate li konačno zbog čega to smesta mora da se učini?“
Rinejlino šmrkanje poplašilo bi guske u susednoj odaji. „Jednostavno se ponavljate, gosparu Kautone. Merilila Sedai rekla je kako nikada nije čula za tog golama. Elejna Sedai rekla je da je tu bio neki čudan čovek, neko biće, i to je skoro sve. Šta je ta… kutija zastoja? To nam niste objasnili. Otkud znate to što tvrdite da znate? Zbog čega bismo se još više udaljavale od vode nego što već jesmo na reč čoveka koji stvara skaske od vazduha?“
Met je prelazio pogledom od Ninaeve do Elejne, mada uz malo nade. Da su samo one otvorile usta, ovo je moglo odavno da se okonča, ali one mu samo uzvratiše pogled, uvežbavajući bezlične maske Aes Sedai do te mere da su im vilice sigurno krckale. Nije shvatao njihovo ćutanje. Pojednostavljeni izveštaj o događajima u Rahadu bio je njihov jedini doprinos, a mogao je da se kladi kako ne bi ni pomenule Crni ađah samo da je postojao ikakav drugi način objašnjavanja zbog čega su se u palati pojavile s jednom vezanom Aes Sedai koja je bila pod štitom. Ispan je čuvana u drugom delu palate, a njeno prisustvo bilo je poznato samo nekolicini. Ninaeva ju je na silu naterala da popije nekakav rastvor, neku mućku od biljki gadnog mirisa, od čega je žena prvo iskolačila oči, a onda počela da se kikoće, pa da muca, sve to u kratkom vremenskom razmaku, a ostatak Kružoka pletilja bio je u toj odaji zajedno s njom čuvajući je. Bilo je to nevoljno čuvanje, ali vrlo marljivo; Ninaeva im je vrlo jasno rastumačila da će im biti bolje, ukoliko im Ispan slučajno pobegne, da počnu sa bežanjem pre nego što ih se ona lično dočepa.
Veoma se trudio da ne gleda ka Birgiti koja je stajala pored vrata sa Avijendom. Aijelka je sada nosila haljinu iz Ebou Dara; ne običnu vunu u kojoj se vratila, nego srebrnosivu svilenu haljinu za jahanje koja je bila suprotnost njenom jednostavnom nožu s drškom od roga koji joj je bio zadenut za pojas. Birgita je požurila da se otarasi sopstvene haljine i sada je bila u svome uobičajenom tamnoplavom kaputiću i širokim tamnozelenim čakširama. Tobolac joj je već visio o boku. Ona je bila izvor svega što je znao o golamima – i kutijama zastoja – izuzimajući ono što je u Rahadu video sopstvenim očima. A to ne bi razotkrio ni da ga lagano okreću na ražnju.
„Jednom sam pročitao jednu knjigu koja je govorila o…“, započeo je, ali ga je Rinejla prekinula.
„Jednu knjigu“, prezrivo se iskezila. „Ne bih dala ni prstohvat soli za knjigu za koju ne znaju Aes Sedai.“
Odjednom Metu sinu da je on jedini prisutan muškarac. Lan je otišao po Ninaevinoj zapovesti, zajedno sa Beslanom koga je oterala majka. Tom i Džuilin su se pakovali za polazak. Već su se verovatno i spakovali do sada. Ako je od toga bilo ikakve koristi; ako ikada budu otišli odavde. Jedini muškarac, okružen zidom žena koje su, izgleda, nameravale da ga puste da udara glavom u taj zid sve dok mu se ne mozak ne pomuti. To nije imalo smisla. Nimalo. Posmatrale su ga, čekajući.
Ninaeva u žutim prošaranoj i čipkom oivičenoj plavoj haljini prebacila je pletenicu preko ramena, tako da joj je sada visila između grudi, ali taj teški zlatni prsten – Lanov prsten, saznao je – bio je pažljivo namešten da se lepo vidi. Lice joj je bilo glatko, a ruke je držala u krilu, mada su joj prsti povremeno poigravali. Elejna, u zelenoj svili i eboudarskoj haljini zbog koje je Ninaeva delovala potpuno pokrivena, iako je imala čipkani okovratnik boje dima pod bradom, posmatrala ga je očima nalik na hladne zdence tamnoplave vode. I ona je držala ruke položene u krilu, ali s vremena na vreme počinjala je da prati prstom zlatovez na svojoj suknji, a onda bi se smesta zaustavila. Zbog čega nisu ništa govorile? Jesu li pokušavale da mu vrate milo za drago? Je li to bio samo slučaj „Met toliko želi da bude glavni, hajde da ga pustimo da vidi kako može da se snađe bez nas“? Lako je mogao da poveruje tako nešto za Ninaevu, u svakom slučaju bilo kada osim sada, ali ne i za Elejnu, više ne. Onda, zašto?
Riejna i Mudre žene nisu imale strahopoštovanja prema njemu kao prema Aes Sedai, ali i njihovo ponašanje bilo je promenjeno. Tamarla mu je pristojno, s uvažavanjem klimnula glavom. Fejmila je išla tako daleko da mu se čak prijateljski osmehnula. Začudo, Riejna je pocrvenela, iako bledunjavo. Ali one se nisu ni računale kao protivnice, zaista. Tih šest žena nije izgovorilo ni desetak reči sve zajedno ako ih nisu naterali, još od kad su ušle u odaju. Svaka od njih počela bi da skače čim bi Ninaeva ili Elejna pucnule prstima, a nastavile bi da skaču sve dok im ne bi bilo naređeno da stanu.
Okrenuo se ka ostalim Aes Sedai. Beskrajno smirenih lica, beskrajno strpljive. Osim… Merililine oči skrenule su na trenutak od njega ka Ninaevi i Elejni. Sarejta je pod njegovim pogledom počela polako da poravnava suknje, naizgled nesvesna onoga što radi. U njegovom umu pojavila se tamna sumnja. Ruke koje se pomeraju preko sukanja. Riejnino crvenjenje. Birgitin pripremljeni tobolac. Nejasna sumnja. Nije bio siguran u šta. Samo je znao da sve ovo radi pogrešno. On oštro pogleda Ninaevu, a još oštrije Elejnu. Puter se ne bi otopio na njihovim prokletim jezicima.
On polako odšeta do Morskog naroda. Samo je šetao, ali čuo je kako je neko pored Merilile šmrknuo, a Sarejta je promrmljala: „Takva drskost!“ Pa, upravo je nameravao da im pokaže drskost. Ako se Ninaevi i Elejni ne bude dopala, trebalo je da mu se povere ranije. Svetlosti, kako je samo mrzeo da bude iskorišćen. Pogotovo kad nije bio siguran na koji način, niti zbog čega.
Zaustavivši se pred stolicom u kojoj je sedela Rinejla, on je proučavao tamna lica žena Ata’an Mijera koje su stajale iza, pre nego što je spustio pogled ka njoj. Ona se mrštila, poigravajući se drškom noža koji joj je bio zavučen u tkanicu oko struka. Ona je bila prijatna žena, više negoli lepuškasta, a u nekim drugim uslovima verovatno bi i uživao da joj posmatra oči. Bila su to dva ogromna crna kladenca, a svaki muškarac mogao bi da provede i celu noć samo piljeći u njih. U nekim drugim okolnostima. Nekako su mu žene Morskog naroda bile trn u zadnjici, a on nije imao pojma kako da ga iščupa. Uspevao je da obuzda svoju razdraženost. Jedva. Šta prokleto da uradi?
„Vi sve možete da usmeravate, koliko sam razumeo“, tiho im je rekao, „ali to vam kod mene malo znači.“ Bolje da bude otvoren od početka. „Možete da pitate Adeleas ili Vandenu koliko me je briga može li neka žena da usmerava.“
Rinejla pogleda pored njega ka Tilin, ali nije se obraćala kraljici. „Ninaeva Sedai“, suvo je rekla, „verujem kako u našem cenkanju nije bilo ni pomena o tome da moram da slušam ovog mladog skupljača kudelje. Ja…“
„Nije me krvavo briga ni za tvoja ni za bilo čija druga cenkanja, ti, kćeri peska“, odreza Met. Pa, njegova razdraženost nije bila baš toliko obuzdana. Postoji granica onoga što čovek može da podnese.
Zaprepašćeno soptanje javi se među ženama iza nje. Pre više od hiljadu godina jedna žena Morskog naroda nazvala je šiotskog vojnika sinom peska baš pre nego što je pokušala da mu zarije sečivo u rebra; to je sećanje sada bilo pohranjeno u glavi Meta Kautona. To nije bila najgora uvreda među Ata’an Mijerama, ali bila je blizu. Rinejlino lice oblilo se crvenilom; šišteći, očiju iskolačenih od besa, ona je skočila na noge dok joj je bodež ukrašen mesečevim kamenovima zasijao u šaci.