Met joj ga izvuče iz ruke pre nego što je uspela da mu sečivom zapara grudi, pa je gurnu nazad u stolicu. On je zbilja imao brze ruke. I još uvek se obuzdavao. Bez obzira na to koliko su žene mislile da mogu da se poigravaju njime kao da je lutka na koncu, on je mogao… „Sad me slušaj, ti kamenu iz brodske kaljuže.“ U redu, možda se i nije obuzdavao. „Potrebna si Ninaevi i Elejni, inače bih te mirno ostavio golamu, da ti polomi kosti, i Crnom ađahu, da se pozabavi ostacima. Pa, što se tebe tiče, ja sam ovde majstor sečiva, a moja sečiva su ogoljena.“ Šta to stvarno znači, on nije imao predstavu, osim što je jednom čuo: „Kada su sečiva ogoljena čak se i gospa od brodovlja klanja pred majstorom sečiva.“ „Ovako se cenkamo ti i ja. Ti ideš kuda Ninaeva i Elejna žele, a zauzvrat, ja neću sve vezati preko konja kao da ste samari i oterati vas tamo!“
To nije bio način da se razgovara, ne s vetrotragačem gospe od brodovlja. U stvari, ni sa dečkom koji čisti brodsku kaljužu na streličaru s napuklim koritom. Rinejla se uvijala od napora da se ne baci na njega golim rukama, nema veze što je držao nož u šakama. „Dogovoreno je, pod Svetlošću!“, zarežala je. Oči joj gotovo iskočiše iz glave. Usta su joj se pomerala, zbunjenost i neverica prelazili su joj preko lica. Ovog puta, soptanje je zvučalo kao vetar koji je pocepao zavese.
„Dogovoreno je“, brzo reče Met, i dotakavši prstima svoje usne, prisloni ih i na njene.
Trenutak kasnije i ona je isto učinila, dok su joj prsti podrhtavali na njegovim ustima. On joj je pružio bodež, a ona je natmureno zurila u njega pre nego što ga je uzela nazad. Sečivo je bilo vraćeno u kanije ukrašene draguljima. Nije bilo pristojno ubiti nekoga s kime ste upravo zapečatili pogodbu. Bar ne dok se uslovi pogodbe ne ispune. Žamor se začu među ženama iza njene stolice, sve jači, a Rinejla se pomeri da jednom pljesne rukama. To ućutka vetrotragače gospi od talasa istom brzinom kao i dve male od palube koje su bile na obuci.
„Mislim da sam se upravo cenkala sa taverenom“, rekla je tim hladnim dubokim glasom. Ta je žena mogla da obučava Aes Sedai kako da se brzo priberu. „Ali jednog dana, gosparu Kautone, ako je Svetlosti drago, mislim da ćeš hodati užetom za mene.“
Nije imao predstavu šta bi to moglo da znači, osim što je zvučalo neprijatno. On se spusti na koleno najbolje što je umeo. „Sve je moguće, ako je Svetlosti drago“, promrmljao je. Pristojnost se isplati, na kraju krajeva. Ali njen je osmeh bio uznemirujuće pun nade.
Kada se ponovo okrenuo ka ostalima u prostoriji, po njihovim pogledima delovalo je kao da on ima rogove i krila. „Ima li još nekog protivljenja?“, upitao ih je obešenjački, ali nije sačekao odgovor. „I mislio sam da nema. U tom slučaju, predlažem da izberete neko mesto podalje odavde, pa možemo da krenemo čim prikupite svoje stvari.“
One su napravile predstavu od rasprave. Elejna je pomenula Kaemlin, a zvučala je bar upola ozbiljno, a Kejrejn je predložila nekoliko udaljenih sela u Crnim brdima, do kojih je bilo lako stići kroz prolaz. Svukud je bilo lako stići kroz prolaz. Vandena je pomenula Arafel, a Avijenda je predložila Ruidean, u Aijelskoj pustari, dok su žene Morskog naroda postajale sve natmurenije što su mesta koja su pominjana bivala dalje od mora. Sve je to bila predstava. Za Meta, barem, to je bilo jasno po Ninaevinom nestrpljivom poigravanju pletenicom, iako su predlozi stizali brzo i oštro.
„Mogu li ja da nešto kažem, Aes Sedai?“, konačno se pitomo oglasila Riejna. Čak je podigla i ruku. „Srodnice održavaju imanje na drugoj strani reke, nekoliko milja ka severu. Svi ga znaju kao mesto za povlačenje žena kojima su potrebni mir i tišina za razmišljanje, ali niko ga ne povezuje s nama. Zgrade su velike i prilično udobne, ako bude potrebe da se duže ostane i…“
„Da“, prekide je Ninaeva. „Da, mislim da to zvuči baš kako treba. Šta ti kažeš, Elejna?“
„Mislim da to divno zvuči, Ninaeva. Znam da će Rinejli biti drago da ostane u blizini mora.“ Ostalih pet sestara bukvalno su se utrkivale da priznaju kako to zvuči zadovoljavajuće, koliko je taj predlog nadmoćniji od bilo kog drugog.
Met podiže oči ka nebesima. Tilin je bila umetničko delo pretvaranja da ne vidi ono što joj je pred nosom, ali Rinejla je to progutala poput pastrmke koja se pomamila na vodenu mušicu. Što je i bio cilj, naravno. Zbog nekog razloga koji njoj nije bio poznat, Ninaeva i Elejna sve su unapred pripremile. Ona je povela ostale žene Morskog naroda da pokupe ono malo stvari koje su ponele, pre nego što Ninaeva ili Elejna promene mišljenje.
Ove dve su krenule za Merililom i ostalim sestrama, ali on ih prstom pozva da mu priđu. One razmeniše poglede – on bi morao da priča sat vremena da bi iskazao ono što je izrečeno tim pogledima – a onda, što ga je pomalo iznenadilo, dođoše do njega. Avijenda i Birgita posmatrale su ih s vrata, Tilin sa svoje stolice.
„Veoma mi je žao što smo te iskoristile“, reče Elejna pre nego što je uspeo da izusti ijednu reč. Njen osmeh isticao je tu rupicu. „Imale smo dobre razloge, Mete; moraš da mi veruješ.“
„A ti ne moraš da ih znaš“, odlučno reče Ninaeva, prebacujući pletenicu preko ramena izvežbanim pokretom glave od koga joj je zlatni prsten poskakivao na poprsju. Lan mora da je poludeo. „Moram da priznam, nikada nisam očekivala ono što si uradio. Šta te je, tako ti svega, ponukalo da pokušaš da ih zastrašiš? Mogao si sve da upropastiš.“
„Šta je smisao života ako se ne kockaš s vremena na vreme?“, nemarno joj je odvratio. Bolje za njega ako misle da je to uradio namerno, a ne da je izgubio živce. Ali ponovo su ga iskoristile a da mu to nisu rekle, a on je želeo makar majušno zadovoljenje zbog toga. „Sledeći put kada se cenkaš sa Morskim narodom, pusti me da ja to obavim. Možda tada nećeš proći tako loše kao poslednji put.“ Dve mrlje koje se pojaviše na Ninaevinim obrazima jasno su ukazivale da je pogodio pravo u cilj. Nije loše za gađanje naslepo.
Elejna je, međutim, samo promrmljala: „Vrlo pronicljiv podanik“, obešenjačkim glasom. Biti kod nje na dobrom glasu moglo bi ispasti još nezgodnije negoli biti na lošem.
One požuriše ka vratima ne dozvoljavajući mu da išta više kaže. Pa, nije stvarno ni očekivao da će mu išta objasniti. Obe su postale Aes Sedai do koske. Čovek se nauči da živi sa onim sa čim mora.
Gotovo da je i zaboravio na Tilin, ali ona nije na njega. Stigla ga je pre nego što je uspeo da načini i dva koraka. Ninaeva i Elejna zastale su kod vrata sa Avijendom i Birgitom, posmatrajući ih. Tako su videle kada ga je Tilin uštinula za zadnjicu. Postoje stvari na koje se niko ne može navići. Elejna je imala izraz sažaljenja na licu, Ninaeva režećeg neodobravanja. Avijenda se bezuspešno borila protiv smeha, dok se Birgita sasvim otvoreno kezila. Sve one su prokleto znale.
„Ninaeva misli da si ti mali dečko kome treba zaštita“, prošaputala mu je Tilin. „Ja znam da si odrastao muškarac.“ Zbog njenog magličastog smeha bila je to najprljavija opaska koju je ikada čuo. Četiri žene pored vrata mogle su da posmatraju kako mu je lice pocrvenelo kao cvekla. „Nedostajaćeš mi, golupčiću. Ono što si učinio s Rinejlom bilo je veličanstveno. Toliko se divim muškarcima koji umeju da zapovedaju.“
„I ti ćeš meni nedostajati“, promrmljao je. Na njegovo sopstveno zaprepašćenje, to je jednostavno bila istina. Na vreme je napuštao Ebou Dar. „Ali, ako se ikada ponovo sretnemo, ja ću biti taj koji juri.“
Ona mu se glasno nasmejala, a te tamne, orlovske oči gotovo da su zasijale. „Ja se divim muškarcima koji umeju da zapovedaju, pače. Ali ne kada to pokušavaju na meni.“ Dohvativši ga za uši, povukla mu je glavu nadole kako bi mogla da ga poljubi.